Агонија дуга 18 година

Агонија дуга 18 година

У часу када ступам међу чланове лекарске професије свечано обећавам да ћу свој живот ставити у службу хуманости, изговорио је професор др Андрија Томановић дипломирајући 1962. на Медицинском факултету. Као начелник Хируршке клинике у Приштини одржавао је част и племениту традицију лекарског звања. Као хуманиста, помагао је свим људима без обзира на веру, националност и образовао генерације студената.

Данас бисмо могли да са њим разговарамо о томе како је 1973. спасавајући живот извео невероватан лекарски подухват. Могли бисмо и да га питамо како се осећао када се у хаосу прве половине 1999. борио за сваког пацијента, без обзира на амблем на окрвављеној униформи. Докторе, колико је личне смелости потребно да се у таквим условима ради савесно и достојанствено?

Али, др Андрије Томановића нема. Веровао је у међународне снаге и гаранције безбедности свим грађанима Косова и Метохије. Киднапован је 24. јуна на радном месту и до данас није пронађен. Осамнаест година касније чекају га двоје деце и супруга, председница Удружења породица киднапованих и несталих лица, Верица Томановић. Годинама стоји на челу оних којима је неиздржива агонија донела личне немире, болести и неутешну бол, а за “Вести” говори о потрази за најмилијима, о мукама, препрекама и нади.

Хипократов завет
– На нашим балканским просторима били смо сведоци свакодневних насиља 1998, 1999, 2000. године, када су се дешавала зверства и мучка убиства Срба и неалбанаца на Косову и Метохији. Они су документовани у бројним извештајима државних, међународних и невладиних хуманитарних организација. Под изговором хуманитарне катастрофе Албанци затиру српску културу, установе, историју и древне манастире. Киднапују се и одводе у непознатом правцу Срби, Роми, Црногорци и остали.

– Ово је прича о трагедији коју смо доживели после 10. јуна 1999. Након веома тешког периода бомбардовања, када је хиљаде људи страдало, догодила се и наша породична трагедија. Са радног места у приштинској болници отет је мој супруг, професор др Андрија Томановић, начелник Хируршке клинике, редован професор Медицинског факултета у Приштини. Рођен је у Дубровнику 7. децембра 1936, школовао се у Скопљу, а од 1963, након катастрофалног земљотреса, долази на специјализацију хирургије у Приштину, где ради пуних 36 година. Доследан у свом послу, озбиљан и савестан и након 10. јуна 1999. и потписане Резолуције СБ УН 1244 која гарантује безбедност и сигурност свим грађанима на КиМ, остаје на радном месту. Тиме је још једном доказао завет Хипократове заклетве “да ће свој живот ставити у службу хуманости и апсолутно поштовати људски живот и под претњом неће попустити, да се искористе његова медицинска знања супротна законима химаности. Највећа брига ће бити здравље болеснике, а колеге ће бити моја браћа…”

Лажна официрска реч
– Остао је на радном месту до 13 часова 24. јуна 1999, када је наочиглед међународних снага насилно отет, испред главне капије у кругу болнице, од стране двојице Албанаца. То му се догодило иако је претходних дана добио официрску реч британског пуковника да ће бити заштићен и да је неопходан у болници. Андрија је тога дана на клинику стигао већ у шест сати ујутру. Претходних дана су му упућиване анонимне претње да напусти болницу и град. Није их очигледно озбиљно схватио јер су за 36 година радног стажа у 90 одсто случајева његови пацијенти били Албанци којима је као врстан хирург спасавао животе. Кфор је поставио три пункта војника на улазу у Клинички центар, али наводно нико од њих није видео отмицу. Тога дана, 24. јуна, нешто после 13 часова, Андрија напушта своју лекарску собу и јавља се нашој кћерки да је управо кренуо кући, удаљеној од болнице свега 15-ак минута.

– Наступили су ми они сати, најтежи у животу, када нисам знала где је и зашто се не јавља. А знала сам да је у граду много непознатих људи и да није било безбедно. О његовом нестанку сам одмах обавестила полицију Кфора, Међународни комитет Црвеног крста, Југословенски Црвени крст, Канцеларију Уједињених нација у Београду, генерала Мајкла Джексона, који је на скупу у Косову Пољу заустављао српски народ да се не исељава и тврдио да ће га Кфор штитити. Обавестила сам и Бернара Кушнера, Серђа де Мела, Хуана Ортуња, Јиржија Динзбира и све остале администраторе Унмика, а касније Еулекса. О његовом нестанку сам дала сведочење у америчком Конгресу, августа 2003. Писали само Кофију Анану, Садако Огати, Питеру Колбију, имала сам сусрет са госпођом Карлом дел Понте у Министарству спољних послова СРЈ у Београду и предала јој документацију о мом супругу. Сви су обећали да ће се лично заложити да га пронађу, али до данас одговора нема.

Човекољубљем против мржње
“Дужни смо да укажемо на узорне појединце, чија су лична храброст, пожртвованост, човекољубље, пружили уточиште свакоме коме је било потребно, на појединце чије ће биографије бити путоказ који ће будуће генерације одвраћати од провалије међунационалне мржње”, стоји у писму које је међународним институцијама и организацијама упутио председник Српског лекарског друштва, академик Радоје Чоловић.

– И Српско лекарско друштво је упутило апел свим државним органима РС, међународним институцијама на КиМ, мисијама акредитованим у Београду и Приштини, представницима дипломатског кора, међународним организацијама за људска права, као и свима којима су доступна сазнања која би била од користи да пруже “помоћ у расветљавању судбине професора др Андрије Томановића, изузетног хирурга, потпредседника Црвеног крста Србије, уваженог члана међународног удружења хирурга и Српског лекарског друштва, хуманисте и лекара”.

Отимао од смрти
– Хоће ли се огласити пацијенти мога супруга? Лјуљета Ука из околине Липљана, која је у јуну 1993. доведена у болницу са смртоносном раном од метка који је прошао кроз леву страну срца и плућног крила. Стигла је у болницу иако је 90 минута била у клиничкој смрти. Захваљујући операцији она је данас жива. Такође, током ратног сукоба тешко је страдао један војник ОВК, мислим да се зове Гаши. Нјегов брат је усред ноћи звао мог супруга и молио за помоћ. Он је моментално кренуо, обавио успешну операцију и Гаши је данас жив.

– Памтим и породицу извесног Ибуша који је имао гангрену у абдомену, био је веома тежак случај и поједини лекари нису желели да интервенишу јер је исход био неизвестан. Али, Андрија је увек волео изазов, да пређе преко свих граница када је спасавање живота у питању. Упркос свему, прихватио је да уради операцију. Покушао је са интервенцијом једном, други пут и из трећег пута успео да савлада опаку болест. Не могу заборавити радост на Андријином лицу. “Знао сам да ћу успети да га спасем”, рекао ми је тада. Нјегов син, након неколико година, долази и говори: “Докторе Томановићу, ја сам вам захвалан јер и данас имам живог оца.” Албански народ би могао много више да каже о помоћи коју им је несебично указивао. Искрено се надам да ће Албанци којима је мој Андрија посветио читав живот устати и рећи праву истину, јер је 36 година даноноћно спасавао њихове животе. Да ли је његова отмица “награда за хуманост”, за високи морални чин да у најтежем времену остане доследан себи?

Замена жртава
– Застој у процесу трагања за несталим лицима, у комбинацији са могућношћу великог броја погрешних идентификација, има забрињавајуће правне, политичке и друштвене последице. У приштинској болници је и даље неидентификовано око 350 лица. Познато је да је 2000. Трибунал у Хагу идентификовао 2.000 посмтрних остатака убијених особа, користећи класичну методу препознавања. Само је једна особа била српске националности. Међутим, те породице никада нису дале крв за ДНК анализу, па се са великом вероватноћом сумња у идентитет сахрањених. Породице Срба верују да су многи њихови ближи сродници сахрањени као албанске жртве.

Тајни затвори
– Годинама су кружиле вести о постојању 144 логора, тајних затвора. Отета лица су преко Македоније и Паштрика пребацивана у Албанију. Веровали смо да су живи и да ће бити ослобођени. Амнестијом Владе СРЈ 2.108 Албанаца је враћено на КиМ, на нашу жалост ниједан са списка отетих Срба и неалбанаца није размењен нити избављен. А сва та трагедија се дешавала у присуству 50.000 војника Кфора. Тада се говорило о размени др Фљоре Бровине и мог супруга, чак су и новине о томе писале. Она је амнестирана, а о Андрији ни речи. Можете мислити какав смо бол осећали у породици и немоћ?

– Годинама постављам питање да ли су сви потенцијални логори и приватни затвори истражени? Било их је 144, по речима истражне јединице Унмика. Нико није тражио Србе и неалбанце и зато нико није спасен. Да ли је извршен претрес, хапшење починилаца? Да ли је ико процесуиран због злочина над Србима? Кфор и Унмик су имали мандате да одржавају ред и мир, спроводе и осигурају безбедност за све грађане у складу са Резолуцијом СБ УН 1244, а они то нису урадили.

– Веома сам забринута тишином која указује на наставак заташкавања трговине органима отетих Срба и осталих. Дик Марти у усвојеном Извештају Савета Европе каже: “Докази које смо прикупили тичу се најмрачнијих догађаја који су се одиграли у самом срцу Европе. Европски Савет и његови чланови не смеју бити равнодушни у тој ситуацији.” До 2008. Унмик је одговоран за истраге и кривично гоњење за тешке злочине. Међутим, Унмикова полиција и тужиоци нису спровели правовремене, подробне, непристрасне и независне истраге. Познато је да су неке истраге које су вођене биле површне и затваране без разлога.

Скривање гробница
– Од децембра 2008. мисија Еулекса преузима владавину права: полиције, тужилаштва и судства, истраживање архива за тешка кривична дела и злочине утврђене међународним правом. Истрага поводом отмица Срба нема. Ко је одговоран за нестанак и процесуирање злочина над Србима? Годинама уназад изостају нове ексхумације, идентификације којих је све мање. Питамо зашто се не ископавају нове локације, да ли су сателитски снимци открили места гробница на КиМ и Албанији, као што је пронађена Рудница код Рашке? Прелиминарне истраге Еулекса 2011. о отмицама Срба и њиховом пребацивању у Албанију су изостале након објављивања књиге бивше тужитељке Хашког трибунала Карле дел Понте – “Лов” и усвојеног извештаја Дика Мартија 2010. године.

О новом суду
– Надамо се да ће новоформирани суд бити објективан и да ће међународни правници бити високог моралног кредибилитета, непристрасности и интегритета, са стручношћу у области људских права, посебно у европском систему.

– Нажалост, сведоци смо двоструких аршина. Жртве и злочинци су замењени, манипулише се страдалима, скривају гробнице, усађује се кривица, а на снази је принцип некажњивости. Зашто питање отетих до данас није била тема преговора Београда и Приштине у Бриселу, ни реч о повратку на КиМ 250.000 протераних са тих простора?

– Данас и даље траје злочин против истине и злочин против правде. Међутим, овај злочин против човечности цивилног становништва не сме бити заборављен. Не одустајем од трагања за вољеним супругом и оцем, који је насилно отргнут из наших живота. Тражим истину, мада знам да је пут трновит и тежак. Нечасно је за часног човека свакодневно понижавање. Истина је апсолутно неопходна, ако постоји жеља за истинским помирењем.

Извор: https://vesti-online.com/

Оставите одговор