Годишњица мученичког страдања Срба из Ретимља и Оптеруше- Чекамо истину!

Годишњица мученичког страдања Срба из Ретимља и Оптеруше- Чекамо истину!

 

Олгица Божанић (рођена Костић), у име сестринске љубави за отетом браћом, говори о трагичном страдању своје породице Костић из Ретимља чијих 15 чланова су отели терористи ОВК 18. јула 1998. године.

Олгица Божанић: ,,Дуго нисам могла да пустим из загрљаја Лазара. Тада сам га последњи пут загрлила свог брата“

 

У цркви Светог Прокопија на гробљу Орловача 18. јула 2022. године служен парастос и обиљежена двадесет четврта годишњица од мученичког страдања Срба из Ретимља и Оптеруше.

“Осјећам живо присуство своје браће Лазара и Тодора, својих рођака и комшија. Надам се вјечном загрљају са њима у оном љепшем животу, уз молитву Господу да нас више нико никада не растави. И када прођу моји дани у овом пролазном животу желим да, из оног вјечног, наставим да помажем свим унесрећененим Србима који су страдали без икакве кривице, чија једина кривица је била што су били Срби и што су били православни. Та нада ми даје снагу да и овог јула, у овим болним данима, говорим умјесто њих, умјесто наших мајки које су преминуле од туге и оних које су ме молиле да уписујем имена њихове дјеце и најближих да их помињу у молитвама у нашим црквама. Трудим се да охрабрим и друге породице, које чекају истину о освојим најмилијима, да чувају истину од заборава, да упућују своје молитве Господу за њих и да се трудимо да се злочинци казне и да се никад не заборави. Нама остаје да чекамо истину.

До сада нам нико ни од домаћих ни од међународних адреса није дао информације о страдању наших најмилијих. Треба да се трудимо да оставимо писане и тонске записе о томе колико нам недостају и какви су били наши најдражи. А били су честити домаћини који су живјели од свога рада. Сјећање на њих ми разара душу. Гласови мојих најмилијих мученика већ двадесет четири године одзвањају у мојој души и трудим се да нашим потомцима оставим у наслеђе ко су били њихови преци, какви су били моји Костићи, моја браћа Лазар и Тодор и да им усадим у душу да никад никог не мрзе, да се увијек боре за поштење, част и породичну љубав. Била сам увијек брижна сестра својој браћи. Мислим да сам све ово преживјела да барем ја не бих својој браћи нанијела бол, јер им је и превише бола нанијето када су их насилно отргли из мајчиног и породичног загрљала, када су мучени и увијени и када су, на крају, и њихове кости разнијете експлозивом.

Трудим се да ничим не нарушим и да пренесем сјећање на домаћинско православно гостопримство наше породице Костић и да сачувам њихов углед честитих домаћина и поштених људи. Иако сам насилно постала сестра безбратница, трудим се да не мрзим, да не говорим лоше ни о коме, да уваважавам свачији бол и дијелим своје саосјећање са нашим народом који је претрпио страдања на простору бивше СФРЈ“- каже Олгица Божанић.
Олгица је са нама подијелила сјећање на свој последњи сусрет са братом Лазаром.

“Био је четвртак. Још је трајала потрага за несталим Југославом Костићем којег су отели са радног мјеста, гдје је радио као стражар у ноћној смјени у ,,Орвину“ 10. јула. Мој млађи брат Лазар отишао је у Ораховац да пријави нестанак рођака и онда је продужио за Призрен, да и тамо ургира. Успут је успио да евакуише своју жену и дијете, тада једанаестомјесечну Анђелу. У повратку је свратио код нас. Рекао нам је да не излазимо из куће, да је опасно и да он не зна да ли ће стићи до своје куће жив. Молила сам га да пођем са њим, па шта буде било њему, да буде и мени. Рекао ми је. ,,Сестро, повео бих ја тебе, али имаш троје дјеце, не могу то себи да дозволим. – и додао-Шта је ово? Гдје год дођем испраћају ме са плачући, у Призрену жена, сад и ти. Морам да се вратим кући. Тамо су мајка и брат, треба да се спремамо да идемо ако ко дође да нас спаси. Ако стигнем жив добро је, ако не чувајте ми Анђелу- рекао је Лазар на одласку.

Тада сам га видјела последњи пут. Дуго смо се грлили. Нисам могла да га пустим из загрљаја. Тада сам последњи пут загрлила брата“- сјећа се Олгица.

Олгица каже да је у масовној гробници пећине Волујак 2005. установљено да су тијела која су пронађена, једанаест чланова породице Костић, заједно са још осамнаест тијела Срба киднапованих 1998. године.

“Била сам у Волујку заједно са породицама чији су посмртни остаци идентификовани, суочила сам се са том чињеницом, преживјела, наставила даље…Посебно је бољело кад смо сазнали да је над мојом браћом, рођацима и комшијама извршен злочин и после злочина, и после смрти, јер су њихове посмртне остатке уништили експлозивом. Требало је то преживјети. Било ми је најтеже да објасним мајци да у сандуку неће бити ни све кости моје браће и да то исто кажем и другим мајкама. Тада смо, заједно са мајкама чији су синови убијени, уз помоћ Ранка Ђиновића, покушали да постигнемо договор са Албанцима да их сахранимо на гробљима наших предака, али нисмо успјели. Након годину и по дана од ексхумације успјели смо да посмртне остатне наших вољених све заједно сахранимо на гробљу Орловача“- сјећа се Олгица.

Олгица БожанићОлгица Божанић нам прича и како је све почело.

“Југослав Костић је нестао 10. јула. Није се вратио из ноћне смјене. Свуда смо га тражили, нашли смо трагове да је био на послу. Доказ да је Југослав у рукама ОВК је донио Албанац његовом оцу Драгољубу. То је било писмо у коме се тражило им да Срби из Ретимља предају сво наоружање. Док смо покушавали да извучемо Југослава, у ноћи између 17. и 18. јула десио се напад на Ораховац, који је трајао цијелу ноћ. У исто вријеме нападнута је породица мог мужа у Оптеруши. Пуцњава, у којој је убијен 62- годишњи домаћин Анђелко Костић, престала је тек ујутру. Били смо опкољени и нисмо могли доћи ни до Зочишта да позовемо свештеника како би сахранили Анђелка по нашим православним обичајима.

Затим су заробљени сви који су се ту затекли – међу њима четрнаест Костића.

Једном од Анђелкових синова, Живку, дали су два сата да сахрани мртвог оца. Од две даске и ћебета направљен је сандук, а двоје-троје људи је под пратњом униформисаних припадника ОВК одведено на гробље да ископају раку. Срби су онда потјерани на сахрану која је обављена без свештеника и осталих српских обичаја.

Затим су враћени у центар села и постројени. Жене су се поздравиле са синовима и мужевима. Мушкарци су утоварени у камион и одведени у правцу села Оптеруша. Никад више нису виђени.

У терористичкој акцији ОВК од 17, 18. и 19. јула 1998. године киднаповано је укупно 43 Срба.

Памтимо!

Молимо се Господу да је пуно небо и Царство небеско мученика и Костића и осталих Срба страдалих на Косову, прије Косова и по Косову, чијим молитвама да Господ помилује и нас грешне.

Слободанка Грдинић

 

Извор: https://svetigora.com/

Оставите одговор