U knjizi roditelji objašnjavaju da ih i dalje muči osećaj da nikada nije bilo nikakve istinske pravde za zločine koji su počinjeni nad njihovom decom.
„Želim da pronađem istinu, da bih našla mir“, kaže Dragica Majstorović, koja je u avgustu 1999. izgubila sina Ivana dok su, kao i mnogi drugi Srbi, pokušavali da pobegnu sa Kosova.
Njen 16-godišnji sin je otet dok su išli prema Leskovcu, gde je trebalo da krene u srednju školu. Odveden je na nepoznatu lokaciju i ona ga nikada više nije videla.
U knjizi objašnjava kako joj se sin i danas javlja u snovima.
„Kaže mi: ‘Pobegao sam, ali ne znam kuda da idem’. Ili sanjam da ga tražim na groblju, a on dolazi i kaže mi: ‘Nisam mrtav. Dokle ćeš me tražiti po grobljima, moramo dalje. Idemo dalje’“, citiraju se njene reči u knjizi.
Skoro svi roditelji sa kojima je razgovarano su svojoj drugoj deci ili unucima rođenim nakon rata, dali imena dece koje su izgubili.
Najteže doba godine za njih, kako sami objašnjavaju, su praznici.
„Kada dođu, uvek imamo jednu praznu stolicu”, priča Majstorović.
