Где је тата?
Да ли његово срце грле нека друга деца?
Да ли је одведен на други континент?
Да ли га обасјава сунце, ако је жив?
Ако није жив, да ли његове кости леже на дну неке бистре реке, мора, или се уплићу у корење неких импозантних, високих, храстова какав је он био?
Да ли је био један од оних који су завршили у „Жутој кући”?
Шта је била његова последња мисао?
Да ли је размишљао о мени, о нама, о томе шта је могло бити другачије да није Србин, да није живео на Косову и Метохији?
Да ли бисмо личили на друге срећне, целовите породице које смо гледали док смо одрастали?
Је л’ би ме он научио да ризикујем, да живим на одважан, храбар начин, да се без страха спустим бициклом низ брдо или научим да скијам?
Да ли би он био ту да нас заштити кад је сав терет живота пао на леђа моје мајке? Можда мајка не би била приморана да ради два посла, оболела од канцера, да је он ту?
То су само нека од питања на која смо, слушајући сведочанства младих људи осакаћених и окрњених за цео живот, прикупљали у нашим главама и питали се, да ли је могуће да смо, одузимањем тог једног сегмента наших живота, од Бога предодређени да практично живимо исте животе?
Ова књига је први запис, од рата 1999. године, који обједињује приче потомака киднапованих и несталих лица на Косову и Метохији. Тим пројекта је потекао из скупа Одбора младих који је 2022. године оформљен од стране Удружења породица киднапованих и несталих лица са Косова и Метохије.
Записничари ових сведочанстава су управо деца киднапованих лица и у процесу бележења свих прича у књигу, схватили смо да у свим нашим патњама проузрокованим ратом и киднаповањем најближих чланова наших породица, нисмо сами.
Делимо исте или сличне страхове, недостатке, последице са многим другима и најважније, делимо исту борбу која се наставља.
Деца киднапованих и несталих лица са Косова и Метохије су у овој књизи окупљена, да покажу свету, својим сународницима, својој држави и онима који одлучују, да ми нисмо одустали! Нисмо одустали од Нисмо одустали од правде. Нисмо одустали од настојања да се изборимо за мир душа својих очева, браће, синова, мајки, сестара, стичева, ујака, пријатеља, људи. Људи који су некад имали срца која су куцала за радост, за песму, за дружење, за жељу за животом, коју су зликовци отели и убили. 10
Док год смо ми живи, заборава нема. Док год смо ми живи, док год се рађају наша светолика деца, потекла од светолике земље, живеће и они. Хвала им, јер су хероји, јер су постојали, јер су обасјали светлошћу наше путеве. То светло ће вечно светлети.
Ваша деца