Тражење несталих особа је део глобалног настојања да се заустави насиље над женама

Тражење несталих особа, укључујући и жртве присилног нестанка, представља дио глобалног настојања да се заустави насиље над женама и заштите основна људска права, изјавила је данас генерална директорица Међународне комисије за нестале особе (ИЦМП), Катхрyне Бомбергер. Гђа. Бомбергер је имала обраћање поводом Међународног дана борбе против насиља над женама, којим се обиљежава почетак “16 дана активизма против родно заснованог насиља ”, глобалне капања по налогу УН-а уочи Међународног дана људских права 10. децембра.

“У сукобима су већина несталих особа мушкарци, што значи да се преживјеле жене требају носити с правним, друштвеним и политичким изазовима, често унаточ дубоко укоријењеним предрасудама” казала је гђа. Бомбергер. “У исто вријеме су посебно жене на мети трговаца људима те доживљавају дискриминацију и у другим контекстима везаним за нестале особе: примјерице, на Западу се истраге о нестанцима тамнопутих жена, жена из мигрантских заједница, жена из мањинских и аутохтоних заједница, често не проводе свеобухватно или благовремено.”

Гђа. Бомбергер је додала да “питање несталих особа мора бити у првом плану. Родни аспект нестанака се не смије занемаривати.”

Широм свијета жене обично играју главну улогу у удружењима породице несталих особа које воде кампању за права преживјелих. Уочи Међународног дана људских права, ИЦМП позива жене из подручја на којима има своје програме, укључујући западни Балкан, Мексико, Сирију и Украјину, да говоре о својим искуствима.

“Једино ће жене које су биле у мојој кожи и доживјеле нестанак својих мужева разумјети кроз шта ми пролазимо,” казала је Xхемиле Морина, чији је муж Халит, нестао током сукоба на Косову 1999. године. “Жене попут мене, које су изгубиле своје мужеве у току и након рата, се суочавају с огромним болом, омаловажавањем, неразумијевањем, духовним занемаривањем и траумом услијед застарјелог, патријархалног друштвеног морала и нетолерантних традиција.” Истакла је потребу за солидарношћу међу женама и међу породицама несталих: “Повезаност и сарадња међу женама које су пропатиле током рата су их учиниле јачим и видљивијим на њиховом путу, и за себе саме, а посебно за њихову ђецу.”

Катерyна Прyимак, замјеница водитељице Покрета жена бораца Украјине је казала, “Сматрамо да је неопходне и важно савјетовати родбину и најмилије како да воде евиденцију, како да траже оне који су у заробљеништву, како да захтијевају да буду стављене на спискове за размјену (заробљеника), како да скрену пажњу на услове у којима се бораве жене ратни заробљеници.”

Исабел Ривера, чија је кћерка Гуадалупе Јазмин, нестала 2010. године у мексичкој држави Нуево Леóн, је провела 11 година активно радећи с удружењем породица несталих особа АМОРЕС. Објаснила је да је остала без посла зато што је своје вријеме посветила бризи за своју унуку док је трагала за својом кћерком. “Не можете заборавити,” казала је, “али је важно задржати вјеру у Бога и наду да ћу је пронаћи. Битно је научити живјети с боли . . . и устати и наставити трагати.”

Бранкица Антић, чији је муж Златко, нестао у косовском сукобу 1999. године је рекла да “нада да ћемо га живог вратити његовој деци, мени мајци и брату никада није престајала. Борба за животну егзистенцију је упоредо ишла са трагањем за информацијама”. Бранкица Антић је активно ангажирана у раду удружења породица несталих особа. “Поверење породица које заступам ми додатно даје снагу да наставим да у континуитету пратим процес тражења несталих лица и пружам подршку у границама својих могућности. У протеклим годинама упознала сам много жена које су доживеле сличну судбину као ја. Свака од њих је доживела и преживела трауме борећи се да сачува достојанство верне супруге која је преузела улогу вођења домаћинства и бригу о деци. ”

Лаyали Абу Хамзе из Сирије, која је и сама била жртва затварања без могућности комуникације у Халепу, је казала да се заточене жене суочавају с посебним изазовима, укључујући и начин на који друштво гледа на њих након пуштању на слободу. “Ја сам истовремено пуштена из затвора и добила отказ на послу. Вољела сам свој посао и ово ме погодило. Стално сам се питала: да ли је то што сам била заточена нешто чиме се требам поносити или нешто чега се требам стиђети? Али ја сам поносна, зато што сам отета јер сам вјеровала у одређену ствар, а многи људи су пали као мученици за ту ствар”.

Созан Хаидар Сааед, коју је ИСИЛ отео 2014. године у Ираку заједно с другим члановима њене породице, није успјела сазнати за судбину свог оца и три сестре. Откако је пуштена на слободу, мора живјети у веома тешким условима. “Живимо у шатору који нас не штити од ужасне врућине љети и ледене хладноће зими. Недавно смо осигурали кућу, али је јако удаљена од школе. Данас сам до школе пјешачила по киши и кад сам стигла била сам сва блатњава. Виђела сам доста патње, али не одустајем. Сви преживјели се суочавају с истом патњом и истим изазовима. Жељела бих наставити своје образовање и знам да ми будућност нуди прилике.”

О ИЦМП-у

ИЦМП је споразумом утемељена међународна организација са сједиштем у Хагу у Низоземској. Мандат јој је да осигура сарадњу влада и других органа власти у проналажењу особа несталих услијед сукоба, повреда људских права, несрећа, организираног криминала, илегалних миграција и других разлога те да им пружи помоћ у тим процесима. Једина је међународна организација која ради искључиво на рјешавању питања несталих особа.

Извор: www.icmp.int