Поштоване породице несталих, породице жртава ратова 90-их година на простору бивше Југославије,
Поштовани пријатељи,
Поштовани господине министре Селаковићу,
Поштовани председниче Комисије за нестала лиц Владе РС, господине Одаловићу, са сарадницима,
Поштовани представници Међународног комитета црвеног крста – Регионалне канцеларије у Београду,
Поштовани господине Миладиновићу, генерални секретару Црвеног крста Србије,
Поштовани драги пријатељи….
Поштовани представници медија,
Данас је 30. август – Међународни дан несталих лица, дан када се у целом свету, заједно сећамо несталих лица, када позивамо на солидарност са члановима њихових породица, и када позивамо јавност у Србији и у региону да сете трагичних ратних збивања у не тако давној прошлости на простору бивше Југославије, да се сете масовних жртава, убистава, погибије и нестанака људи који који су били учесници тих трагичних збивања а нарочито невино пострадалих, дан када позивамо јавност да подрже основно право породица несталих – право да знају судбину својих вољених, несталих у сукобима, 90-их година на простору бивше Југославије.
Према подацима Међународног Комитета Црвеног крста, у Региону се данас, тражи још 9.781 лица, несталих током ратова 90-их година на просотру бивше Југославије. Од почетка 2023. године, до краја јула месеца, расветљена је судбина свега 56 лица. Од укупног броја несталих, према подацима Комисије за нестала лица Владе Републике Србије и подацима надлежних органа у Републици Српској, око 3.700 лица је српске националности.
У Србији и данас живи или је након ратова 90-их година на простору бивше Југославије, нашло уточиште након прогона из својих домова широм Хрватске, Босне и Херцеговине и са Косова и Метохије, на хиљаде породица, које и даље трагају за трагичним судбинама својих несталих, за истином о догађајима у којима су нестали, за информацијом где су укопани њихови посмртни остаци, ако уопште имају гроба, или укопа, или су им гробови, знане и незнане јаме, горе, реке, пољане, ливаде… речју знана и незнана стратишта широм бивше Југославије.
Наши нестали не налазе се у Србији или су пак на територији Косова и Метохије, на којој Република Србија не врши фактичку власт. Утолико пре је положај породица несталих тежи, у односу на све друге на простору бивше Југославије а њихова права на истину и правду теже остварива.
Ове године, Координација српских удружења породица несталих, убијених и погинулих лица на простору бивше Југославије, као кровна организација удружења породица несталих, обележава Међународни дан несталих слоганом ”ПОРОДИЦЕ НЕСТАЛИХ И ДАЉЕ ЧЕКАЈУ”.
ПОРОДИЦЕ НЕСТАЛИХ И ДАЉЕ ЧЕКАЈУ, да друштво покаже примерену емпатију, саосеђање и солидарност са породицама несталих.
Колико наше друштво памти трагедије хиљаде наших породица из ближе и даље прошлости ? Колико је велики пријатељ Срба, Арчибалд Рајс, у праву када наводи да смо ми као народ склони да брзо заборавимо ? Да ли нам се због тога историја понавља ? Колико друштво, у трци за еконономским и егзистенцијалним опстанком али и у сопственој самодовољности, занима трагедија других ? Да ли и га, како песник рече, ”све ране нашег рода боле” ? Колико људи у Србији зна да и данас, 33-е године од почетка првих сукоба на простору бивше Југославије, велику социјалну групу чине унесрећене породице прогнаних из својих домова које су изгубиле неког од својих најмилијих или још увек трагају за њиховом судбином у Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији ?
Истина је да у последњих неколико година бележимо напредак у погледу неговања културе сећања, када су у питању масовна страдања нашег народа, попут акције етничког прогона Срба из Крајине названој ”Олуја” и геноцида над Србима почињеног усташког поретка у тзв. Независној држави Хрватској у систему логора Јасеновац. Али, то не значи да ово друштво системски и трајно негује културу сећања. Култура сећања подразумева трајни друштвени консензус и трајну и систематску друштвену и државну акцију, независну од тога које партије врше власт у Србији и разуме се, без дневно-политичких садржаја у обележавању значајних датума и догађаја. То није ствар појединца, већ ствар читавог друштва. Ово је прилика да по ко зна који пут истакнемо да се Координација српских удружења породица несталих, убијених и погинулих лица на простору бивше Југославије, залаже за чињенични и неполитички приступ решавању судбине несталих лица, да удружења чланице Координације следе такав приступ.
ПОРОДИЦЕ НЕСТАЛИХ И ДАЉЕ ЧЕКАЈУ на достојно спомен обележје жртвама несталим на простору бивше Југославије.
Култура сећања подразумева и спомен обележје достојно жртава несталих и страдалих у ратовима 90-их година на простору бивше Југославије. То свакако нису платнени, пластифицирани и папирни панели са дневно-политичким порукама и правно упитном употребом ликова несталих и погинулих, произвољно изложени по оградама и којекуде на јавним површинама, изложени атмосферским утицајима, на милост и немилост животињама и неодговорним појединцима. Колико људи данас у Србији зна где се налази споменик српским жртвама несталим у ратовима 90-их година на простору бивше Југославије и да ли зна да је реч о једном неугледном споменику у виду камена неправилног облика ?
ПОРОДИЦЕ НЕСТАЛИХ И ДАЉЕ ЧЕКАЈУ да у књигама за основне и средње школе младе генерације у Србији, на срећу, одрасле у миру, буду садржани примерени текстови и лекције о трагичним догађајима из недавне прошлости и страдање њихових суграђана и сународника
3ПОРОДИЦЕ НЕСТАЛИХ И ДАЉЕ ЧЕКАЈУ да генерације младих знају барем за неко од више десетина стратишта на Косову и Метохији, у Босни и Херцеговини и у Хрватској у којима су страдали и масовно нестајали њихови сународници, они чије породице деценијама трагају за њиховом судбином
ПОРОДИЦЕ НЕСТАЛИХ И ДАЉЕ ЧЕКАЈУ да млади барем нешто о томе сазнају и науче у школи ?
ПОРОДИЦЕ НЕСТАЛИХ И ДАЉЕ ЧЕКАЈУ на примерен однос медија према овом најтежем питању наслеђа ратова 90-их година на простору бивше Југославије. Тога свакако нема ако се само једном у години посвети свега неколико минута, неколико реченица и неколико кадрова са оваквих или сличних догађаја. Посебно је неприхватљиво да се питање несталих и страдалих Срба ставља у дневнополитички контекст или у контекст непримерених садржаја, неукуса, примитивизма, и тиме наново повређују жртве и њихове породице.
ПОРОДИЦЕ НЕСТАЛИХ И ДАЉЕ ЧЕКАЈУ да се Међународни дан несталих, обележава уз покровитељство државе – Републике Србије, а не то ево више од 20 година чине породице организоване у удружења и Координацију удружења породица несталих уз помоћ и подршку Регионалне делегације Међународног комитета црвеног крста, ево чули смо, последњи пут ове године.
ПОРОДИЦЕ НЕСТАЛИХ И ДАЉЕ ЧЕКАЈУ на истину и правду.
Вођени принципима неполитичности, у складу са нашим становиштем да је питање решавања судбине несталих лица у ратовима на простору бивше Југославије 90-их година прошлог века, пре свега химанитарно и цивилизацијско питање, клонећи се прејаких речи, Координација српских удружења породица несталих сматра да питања проналажења несталих, као и одговорности за ратне злочине на простору бивше Југославије су нераздвојна. Право породица жртава на истину нераздвојно је с правом на правду као делу права на сатисфакцију. Ова права су не само правне природе, већ морално и цивилизацијско питање које предходи свим другим питањима, и људским правима. С тога нема оправдања за нечињење власти у региону у погледу процесуирања ратних злочина и привођењу правди учинилаца ратних злочина, у случајевима када је постојање основане сумње ноторно познато. Пример одбојања поступања власти Хрватске поводом бомбардовања колоне српских цивила избеглих из Крајине на Петровачкој цести пре 28. година и убиства српске деце и цивила је у том погледу илустративан. То није демонстрација једнаког третмана према свим жртвама, без обзира које су националности, како се званично на речима тврди, већ је на жалост, дискриминација жртава на делу, као што је и одбијање да се откопају посмртни остаци на верификованим гробним местима, баш зато што се зна да припадају српским жртвама. У случају ексхумације и идентификације, званично се наводи да је реч о ”држављанима Хрватске” или о хрватским држављанима”, што наводи на нетачан закључак о националности жртава а заправо треба да перфидно прикрије право стање ствари.
На жалост, слична ситуација је и у Босни и Херцеговини у којој се граде јавне политике на основу монопола једног народа, бошњачког, на жртву. Масовне жртве и ратни злочини сагледавају се готово искључиво у политичком а не у чињеничном и хуманитарном наративу, у коме страдају истина, правда а и права породица да сазнају судбину несталих.
Са жаљењем и негодовањем констатујемо да се сва питања везана за нестанке у оружаним сукобима на Косову и Метохији, налазе у дубокој сенци политичких преговора представника Републике Србије и de facto власти у Приштини, па тако и питање несталих. Изјава Аљбина Куртија поводом ”Заједничке декларације о несталим лицима” на Косову и Метохији, да се ”ова лица могу сматрати делом српског геноцида на Косову”, дакле сва лица на која се декларација односи, њих 1618, поред тога што представља генералну чињеничну неистину, представља грубу увреду за оне жртве и чланове њихових породица, како Српске, тако и албанске и друге националности, које су нестале или страдале од стране терористичке тзв. ”ОВК”, а њих је барем половина од овог броја, и представља и безочну манипулацију, под наизглед хуманом и принципијелном маском да жртве немају националност, а заправо се све смештају у некакав чињенични концепт који указује да су жртве Албанци а злочинци Срби. Имајући у виду искуство са компромитовањем правде у оставштини Хашког Међународног суда за ратне злочине почињене у бившој Југославији, није реално очекивати да ће породице несталих остварити право на правду у тзв. специјализованим већима, која са иностраним особљем делују у Хагу у квазиправном систему de facto власти на Косову и Метохији, али баш због тога суђења у Хагу не смеју да се догађају у мраку, далеко од очију опште јавности и јавности породица несталих и породица жртава.
Подржавамо рад надлежних правосудних органа Србије на откривању ратних злочина и процесуирању њихових учинилаца. Сматрамо да је то праведно и да само на тај начин можемо с пуним правом и кредибилитетом да исто захтевамо и од свих других у региону.
ПОРОДИЦЕ НЕСТАЛИХ И ДАЉЕ ЧЕКАЈУ на институционалну подршку друштва, државе и локалних самоуправа, породицама жртава, на признање права на сатисфакцију и посебну подршку као једној од најрањивијих социјалних група, која, поред тога што је изгубила једног или више чланова породице, има статус избеглих односно прогнаних лица.
Зашто нестали и породице несталих још увек, 33 године од првих нестанака и страдања на простору бивше Југославије, још увек у правном систему Србије нису препознате као посебно осетљива друштвена група, као жртве ?
Због чега једино Србија, у односу на све земље региона, чак и у односу на de facto власти на Косову и Метохији, није системским законом уредила најважнија питања везана за нестала лица.
ПОРОДИЦЕ НЕСТАЛИХ И ДАЉЕ ЧЕКАЈУ доношење закона о несталим лицима. Питање доношења Закона о несталима, односно питање правног оквира везаног за процес тражења несталих лица и остваривање права породица жртава, укључујући и право на сатисфакцију, након што је, делегација Координације добила подршку од председника Републике, господина Александра Вучића, 2. септембра 2019. године, и данас, након 4 године од тог дана и 33 године од првих нестанака на простору бивше Југославије, је актуелно. Радна група, за израду Нацрта Закона о несталима, након што је усагласила преко 90% текста, прекинула је са радом новембра 2021. године. Сматрамо да се, упркос постојању неких објективних разлога, ничим не може оправдати чињеница да поступак доношења Закона о несталим лиицима, није окончан у мандату предходне Владе и Народне скупштине Републике Србије. Утолико пре што је доношење Закона о несталима предвиђено Националном стратегијом за процесуирање ратних злочина и Акционим планом за спровођење националне стратегије за процесуирање ратних злочина, које је влада Републике Србије донела октобра 2021. године, а којом је предвиђено да се рад на доношењу Закона о несталим лицима оконча у ”трећем тромесечју (дакле септембра) 2021” године ! С тога је ово прилика да у име породица жртава јавно затражимо деблокирање рада Радне групе за израду нацрта закона о несталим лицима и окончање поступка доношења Закона до краја ове године. Дана 16. августа ове године, делегација Координације примљена је од стране ресорног министра Селаковића. Састанак је био веома садржајан и отворен. На њему смо подсетили министра да је рад на изради нацрта Закона о несталим лицима, када је доведен до завршне фазе, застао новембра 2021. године. Министарству смо ми доставили последњу радну верзију нацрта Закона о несталим лицима и друге пратеће документе везане за овај текст. Поменута су и нека отворена питања и дилеме која отежавају и компликују рад на доношењу Закона, али, без обзира на то, уколико се жели да реши неко питање или проблем, увек ће се наћи начин за то, уколико се пак то не жели, увек ће се наћи оправдање. Овом приликом желим да поновим и да подвучем да се политичка воља за неопходност доношења Закона о несталим лицима, изражена јавно са највишег места у Републици Србији, не може доводити у питање. Такође, не можемо прихватити да се активности на доношењу закона врате на почетак због тога што је готово пре 300 дана на челу ресорног министарства дошло до персоналне промене. Наш захтев је, да у доброј вери и у сарадњи са ресорним министарством, окончамо рад на доношењу нацрта Закона о несталим лицима, да Влада усвоји предлог закона и да Народна скупштина до краја ове године коначно донесе Закон о несталим лицима.
ПОРОДИЦЕ НЕСТАЛИХ И ДАЉЕ ЧЕКАЈУ да делегацију Координације прими председник Републике, господин Александар Вучић, и на тај начин јавно, симболички и суштински подржи породице жртава и њихову борбу за право да знају и право на правду, да својим ауторитетом помогнете да се рад на изради и доношењу Закона, коначно оконча, као и да упути пригодне поруке породицама жртава и јавности. Последња вест из Кабинета председника је да ће делегација Координације бити примљена 4. септембра, чекамо потврду сатнице.
ПОРОДИЦЕ НЕСТАЛИХ И ДАЉЕ ЧЕКАЈУ. То чекање, више него тродеценијско, није чекање Годоа – некога који никада неће доћи, то чекање је заправо синоним за нашу борбу непрестану. Породице несталих неће дозволити да њихови нестали нестану. И у овим тешким и непредвидивим временима, без обзира на динамику политичког живота у Србији, породице неће одустати од борбе за остваривање права на истину, правду и сатисфакцију, а Координација српских удружења породица несталих и удружења – чланице, неће одустати од своје мисије.
На крају, у име Координације и у моје име, посебно захваљујем Међународном комитету црвеног крста – Регионалној делегацији у Београду, и свим драгим и добрим људима запосленим у Делегацији, који су нас свих ових година логистички и материјално помагали, уз хумано и пријатељско разумевање, не само у обележавању Међународног дана несталих лица. Ово је последњи ли претпоследњи пут да су то учинили, јер су нас данас обавестили да подршка удружењима породица престаје.
