Парастосом код споменика киднапованим и убијеним Србима са подручја општине Ораховац који се налази на улазу у Велику Хочу, данас ће бити обележено 25 година од масовне отмице Срба и Рома са подручја ове општине. Срби, њих 43, киднаповано је и убијено од 17. до 22. јула 1998. године.
Напад тзв. ОВК на српски живаљ започео је у ноћи између 17. и 18. јула убиством Анђелка Костића (63) који је хицима из ватреног оружја убијен на кућном прагу. Само у Ретимљу у једном дану отето је 14 мушкараца породице Костић и двојица Николића, отац и син. Седам година касније откривене су масовне гробнице у Малишеву и Волујку у којима су пронађени остаци 36 киднапованих. За ове злочине још нико није одговарао, а није расветљена судбина 13 страдалника.
ТУГА Олгица Костић Божанић са сликом страдале браће
– Не знам ни зашто сам жива данас. Али сестра сам која не престаје да се бори да они који су учинили злочине једном изађу пред лице правде, иако моји туга и бол никада неће проћи. Сада смо као у лавиринту и преостаје ми само да спомињем моје најдраже, да се не заборави шта им је учињено – каже Олгица Божанић, којој су јула 1998. киднапована и убијена два рођена брата Тодор (33) и Лазар (26) Костић, као и још тринаесторица Костића, блиских рођака: браћа од стричева и стричеви и ближи рођаци.
Осим 15 жртава из породице у којој је рођена, Олгици је убијено и четворо рођака у породици Божанић у коју је удата.
НЕУТЕШНА Драгица Божанић изгубила сина Немању и супруга Младена
– Немања Божанић је био најмлађи међу њима, имао је само 16 година. Трагедија Срба у селима Оптеруша и Ретимље започела је у ноћи између 17. и 18. јула – уплакана говори Олгица. – Мој млађи брат је био ожењен и његова кћеркица Анђела имала је само једанаест месеци када је киднапован. Тада сам била у стану у Ораховцу, а напад терориста УЧК на ова села десио се истовремено.
ЈУГОСЛАВА ОДВЕЛИ СА ПОСЛА
ОЛГИЦА Божанић подсећа и да је киднаповање Срба из општине Ораховац започело 11. јула отмицом њеног рођака Југослава Костића (33). Он је био на послу у Винарији “Орвин” у Брестовачким падинама. Југослав је био портир, а на радном месту пронађене су му ствари и остаци вечере коју је започео да једе.
Каже да су прво заробили све Србе из Оптеруше у раним јутарњим сатима и раздвојили мушкарце и жене.
– Мушкарце су одвезли камионом у правцу Ретимља где су све мушке главе из овог села киднаповали 18. јула, после сахране Анђелка Костића, који је први убијен. Он је сахрањен без сандука и крста у присуству терориста са дугим цевима – каже Олгица.
На данашњи дан, свог сина Немању (16) последњи пут је видела Драгица Божанић:
– Напад на нашу кућу десио се око пола један ноћу. Ми жене смо биле у подруму, док су на спрату били син, супруг и још неколико рођака и комшија. До јутра је била пуцњава… Ујутру сам изашла па шта буде да буде. Видела сам сина Немању и једног рођака који су рекли да морају да се предају јер се двориште напунило за секунду терористима ОВК. Био је изгребан по лицу и очима, јер су током ноћи зликовци кроз прозор бацили гранату. Мога Немању, супруга и још шесторицу рођака и комшија, као и нас неколико жена, стрпали су на наш трактор и одвезли у правцу суседног села где су нас раздвојили…
Драгици се губи глас, не може даље да говори… После дуге паузе, јуче нам је још казала:
– Упркос страху због присуства много терориста само сам гледала у сина. У мог Немању. Нисам га се нагледала, а тог проклетог 18. јула сам га видела последњи пут…
