Сваки 24. јун за нашу породицу је дан огромне туге. Овако почиње разговор председница Удружења породица киднапованих и несталих са КиМ Верица Томановић чији је супруг на данашњи дан пре 26 година киднапован из КБЦ Приштина и од тада о њему нема ни једне информације.
Андрија Томановић био је један од најпознатијих приштинских хирурга, начелник хирургије у КБЦ Приштина, редован професор на Медицинском факултету и члан више светских струковних удружења хирурга.
Према до сада прикупљеним информацијама киднапован је тог дана, око 13 часова на капији КБЦ Приштина коју су у том тренутку обезбеђивале јаке снаге Кфора. И то је све.
Његова супруга Верица се од тада, у потрази за истином, безуспешно обраћа свим могућим међународним организацијама и домаћим институцијама, укључујући и Кфору и Унмику.
Сва релевантна документа пажљиво чува: писма, молбе, захтеве да јој помогну и пронађу супруга. Никада није добила одговоре.
„У данима након 24. јуна 1999. сам се обраћала и Канцеларији УН у Београду, Међународном Црвеном крсту, али и лично тадашњем команданту Кфора, генералу Мајклу Џексону. Никада ми није одговорио мада је у Косову Пољу обећао свим грађанима сигурност и безбедност без обзира на националност. Од официрске речи је остала само ова копија тог мог писма“, огорчено каже Томановић.
Листа бројна документа у којима је и порука коју је њен унук написао деди. Моли га да што пре дође кући…
Са супругом се тог 24. јуна чула око шест сати ујутро.
„Рекао је да целе ноћи није спавао, да је у граду била катастрофа. Кроз прозор је посматрао разбијање излога, крађу намештаја, крађу тепиха… продавнице су биле преко пута наше куће, насилно обијање станова…. Сутрадан смо чули да је један наш комшија убијен на улици“, почиње исповест Верица Томановић.
Објашњава да је њен супруг само дан раније, 23. јуна отишао у њихов стан да се одмори и то после 78 дана проведених у болници, углавном у операционој сали.
„Никада га није занимало ни ко је које нације, ни ко је које вере, већ како може да га спаси нечији живот. Таквим примера је било на хиљаде јер је пуних 32 гоине радио у овој болници. Веровао је људима, веровао је међународној мисији, а онда доживљавамо пакао“, тешко прича Томановић.
Међу сликама Андрије и једна где се смеје.
Осмех човека рођеног у Дубровнику који је срећу пронашао у Приштини.
Последња породична фотографија са унуком који је тек дошао на свет.
„Били смо његови ’навијачи’, поносни на сваки живот који је успео да спаси. Да ли је то што је на крају отет пред колегама, и то што нико од његових пацијената није реаговао, захвалност за све спашене животе? Како да објасним себи то што Албанци већ скоро три деценије упорно ћуте и скривају истину о њиховом доктору Андрији на кога су били поносни“, пита огорчено Томановић.
Каже да њен супруг није имао ни најмању дилему да ли треба да остане или оде након 9. јуна 1999. и повлачења српске војске и полиције.
„Неке колеге су отишле, али други, већином доктори, његови бивши студенти, и део медицинског особља остали су са њим у КБЦ Приштина“, прича.
Тог кобног 24. јуна Андрија се јавио породици још једном, у 13 часова.
„Око један сат је позвао моју кћерку и рекао: ’Јелена, много сам уморан. Идем кући мало да се одморим’. Било му је обећано да ће један пријатељ да га одвезе колима до зграде, то је око 15 минута од болнице. Иначе је јако пуно печашио. Волео је пешице да иде на посао, али због ситуације која није гарантовала велику безбедност, много је непознатих људи било у граду…. Он до куће није стигао“, сећа се Томановић.
Објаснио је кћерки да је тог дана имао више састанака у Деканату са лекарима КБЦ Приштина и официрима Кфора.
„У болници се ођедном створио велики број непознатих људи, а руковођење установом су преузели Британци“, прича Томановић.
Након што се чуо са породицом, Андрија Томановић се запутио ка излазу из КБЦ Приштина који су у том тренутку обезбеђивали до зуба наоружани припадници Кфора.
„Испред главне капије био је пункт Кфора, а поред пункт ОВК. И испред сваке болнице у оквиру КБЦ Приштина био је по један пункт британских војника. За њих сматрам да су видели његову отмицу, али да нису реаговали. Нису пришли да га спасу од двојице млађих људи који су га насилно угурали у кола. Кола су била паркирана испред болнице“, наводи Томановић.
Од тог тренутка почиње породична драма за ову породицу која траје до данас.
„Очекивали смо да ће нас позвати око 14 часова када дође у стан, али није. Почели смо ми њега да зовемо на сваких петнаест минута, пола сата. Нико се није јављао. Предвече смо почели да позивамо родбину и његове колеге за које смо знали да су још у Приштини. До дубоко у ноћ смо звали. Неки су нам рекли да ништа не знају, други да тог дана нису радили, трећи да више нису на Косову….“, уз болну гримасу присећа се Томановић.
Већ следећег јутра је назвала болницу, а затим и оне који су гарантовали безбедност свима на Косову.
„На портирници болнице су ми рекли да Андрија није дошао на посао, а када су ме пребацили на Хирургију јавио се неки Албанац који ми је рекао да ништа не зна јер је десет година провео у Америци… Звала сам и главног британског официра који је преузео Хирургију. И он ништа није знао… Затим сам почела да зовем полицију Кфора. Прва три дана ми се јављао неки Британац, био је веома љубазан. Рекао ми је да је случај нестанка мог Андрије већ пријављен, али да ја наставим да се распитујем. Трећег дана ми је рекао да га више не зовем зато што је премештен на друго радно место…“, каже Томановић.
У следећим данима и месецима нема међународне организације којој се није обратила.
„Мој муж је хуманитарац, бивши потпредседник Црвеног крста Србије, члан Међународне асоцијације хирурга… У име моје деце љубазно вас молим да нам помогнете и да га нађете“, само је део писма који је писала руком тадашњем команданту Кфора Мајклу Џексону.
Никада јој није одговорио.
„Обраћала сам се међународним институцијама у Београду. Ишла сам у канцеларију УН, Међународни комитет Црвеног крста, у Црвени крст Србије…“, набраја Томановић.
Ни ту није добила одговор. Тако већ 26 година.
„То је тишина која боли више од сваке ране“, поручује.
Уверена је да се истина о судбини његовог супруга зна, али да не постоји воља да се саопшти.
„Мислим да ако неко жели да се каже истина, онда би је рекао. Она се скрива из мени непознатих разлога. Од првог дана оснивања удружења 2000. године обраћамо се свим институцијама, у земљи и у свету, амбасадама… Били смо у Вашингтону, примио нас је чак и бивши председник Француске Жак Ширак, били смо код тадашњег комесара УН за људска права Јиржи Динзбира, сваког четвртка смо посећивали канцеларију Унмика у Београду… Обећавали су да ће предузети све што је у њиховој моћи, али ништа нису урадили. Чак ни Еулекс који је истраживао догађаје око Жуте куће никада нам није предао ни један од својих извештаја, а тражили смо им због својих најмилијих“, прецизира Томановић.
Додаје да је удружење 2004. тражило да Кфор да достави институцијама Србије сву документацију везану за киднаповане и нестале Срба не Косову, али то се никада није догодило.
„Све те извештаје из истрага 1999. и 2000. када је било највише киднапованих Срба и осталих однели су у своје земље. Неке земље су дале на увид те списе, а друге, попут Велике Британије то још нису. Били су задужени за безбедност у Приштини и околини и морали су да евидентирају сваки догађај“, тврди.
Трачак наде види у дозволи Међународном Црвеном крсту да прикупи сву релевантну документацију са терена како би помогли породицама око 1.600 несталих, и Срба и Албанаца.
„Судбина још 570 Срба је још нерасветљена“, поручује Томановић док нам показује „српски зид плача“, канцеларију у којој су сви зидови облепљени фотографијама несталих Срба са Косова.
Извор:kosovo-online.com