У књизи родитељи објашњавају да их и даље мучи осећај да никада није било никакве истинске правде за злочине који су почињени над њиховом децом.
„Желим да пронађем истину, да бих нашла мир“, каже Драгица Мајсторовић, која је у августу 1999. изгубила сина Ивана док су, као и многи други Срби, покушавали да побегну са Косова.
Њен 16-годишњи син је отет док су ишли према Лесковцу, где је требало да крене у средњу школу. Одведен је на непознату локацију и она га никада више није видела.
У књизи објашњава како јој се син и данас јавља у сновима.
„Каже ми: ‘Побегао сам, али не знам куда да идем’. Или сањам да га тражим на гробљу, а он долази и каже ми: ‘Нисам мртав. Докле ћеш ме тражити по гробљима, морамо даље. Идемо даље’“, цитирају се њене речи у књизи.
Скоро сви родитељи са којима је разговарано су својој другој деци или унуцима рођеним након рата, дали имена деце које су изгубили.
Најтеже доба године за њих, како сами објашњавају, су празници.
„Када дођу, увек имамо једну празну столицу”, прича Мајсторовић.
