„Ја остајем“, изговорио је у јуну 1999. године проф. др Андрија Томановић. Та реченица је заувек одредила судбину и њега и његове породице. Најпознатији хирург у историји Приштине, нестао је без трага и гласа. Нестао је човек чије дело и заслуге није избрисао проток времена и сурови живот Косова и Метохије. Иако сваки пут, на годишњицу отмице 24. јуна, већина помисли: „Више немамо шта рећи!“ – однекуд се појави нека нова прича или детаљ из живота овог достојанственог господина који је 36 година посветио Приштини, универзитету, науци и студентима.
„Задњи разговор је био у 13 сати, када је рекао да полази кући. Више га нисмо чули. Окретала сам телефоне рођака, пријаља, колега. Нико није знао где је, а имао је обећање Британског пуковника који је преузео руковођење хирургијом да је потребан у болници, да ће бити безбедан. Зашто га није заштитио, зашто није извршио истрагу. Он је био у обавези да то уради, а није ништа урадио“, каже супруга Верица Томановић. Највећи део свога живота посветила је потрази за човеком с којим је провела живот. Писала је узалудно писма командтанту Мајклу Џексону, Бернару Кушнеру, Јиржију Динсбиру, Црвеном Крсту. Њен Андрија је једна од 570 несталих особа, чије су судбине непознате.
Томановић је из велике, господске, капетанске породице, из Боке Которске, његови предак Лазар Томановић био је председник Владе Краљевине Црне Горе, председник Српске Странке у Приморју, а са мајчине стране он је Дубровчанин чији је брод заувек пристао на континенту. Одлучио је да подиже и посвећује један град и изгледа остао у његовим темељима.
„Посветио се људима Косова и Метохије. Поклонио им је најбоље године свога живота и максимално се ангажовао да у сваком тренутку буде спреман да се суочи са најтежим хируршким захватима. Шта рећи о одсуству било какве помоћи њему у времену мира, након рата? Где су били пацијенти којима је поклонио животе и хиљаде непреспеваних ноћи, када је бдио над њиховим постељама ишчекујући знаке оздрављења“, пита супруга Верица.
Андрија Томановић је током рата оперисао и спасио тешко рањеног ОВК војника. Он је за њега био тек само један од пацијената. У једној редакцији на Албанском језику у Приштини дуго се расправљало о том чину и оперисаном војнику, а онда су ућутали и нико о томе није написао ни реч. Међутим, његова рука која је спасила многа људска срца, његов инстикт и знање који су ублажавали ране и несреће није покрила тишина. Памте га и помињу у граду у ком је остало мање од петнаест његових сународника. Остаје да се види хоће ли после четврт века проговорити савест и хоће ли неко рећи шта се догодило са човеком на ког се ослањао читав један град и једна професија.
Ове године навршава се 25 година од отмице првих лекара и медицинских радника на Косову и Метохији. Страдали су и нестали: др Јосиф Васић убијен у Гњилану, доктор Глигоријевић Златоје, педијатар убијен од стране Албанке која је довела своје дете на преглед; доктор Небојша Петковић отет на путу до радног места у Приштини, доктор Александар Станојевић отет у Ораховцу, доктор Ђорђе Тошковић отет испред своје куће у Пећи; Миле Вуксановић одведен у непознатом правцу, Стамен Гемен одведен у логору Малиша, Светомир Микић отет на путу за посао; Борислав Павић кренуо на пијацу и нестао; Душко Патрногић отет у Ораховцу, Александар Тодоровски нестао из зграде Хитне помоћи; Димитрије Шабић отет у Приштини и одведен.
Извор: www.politika.rs
