„Ja ostajem“, izgovorio je u junu 1999. godine prof. dr Andrija Tomanović. Ta rečenica je zauvek odredila sudbinu i njega i njegove porodice. Najpoznatiji hirurg u istoriji Prištine, nestao je bez traga i glasa. Nestao je čovek čije delo i zasluge nije izbrisao protok vremena i surovi život Kosova i Metohije. Iako svaki put, na godišnjicu otmice 24. juna, većina pomisli: „Više nemamo šta reći!“ – odnekud se pojavi neka nova priča ili detalj iz života ovog dostojanstvenog gospodina koji je 36 godina posvetio Prištini, univerzitetu, nauci i studentima.
„Zadnji razgovor je bio u 13 sati, kada je rekao da polazi kući. Više ga nismo čuli. Okretala sam telefone rođaka, prijalja, kolega. Niko nije znao gde je, a imao je obećanje Britanskog pukovnika koji je preuzeo rukovođenje hirurgijom da je potreban u bolnici, da će biti bezbedan. Zašto ga nije zaštitio, zašto nije izvršio istragu. On je bio u obavezi da to uradi, a nije ništa uradio“, kaže supruga Verica Tomanović. Najveći deo svoga života posvetila je potrazi za čovekom s kojim je provela život. Pisala je uzaludno pisma komandtantu Majklu Džeksonu, Bernaru Kušneru, Jiržiju Dinsbiru, Crvenom Krstu. Njen Andrija je jedna od 570 nestalih osoba, čije su sudbine nepoznate.
Tomanović je iz velike, gospodske, kapetanske porodice, iz Boke Kotorske, njegovi predak Lazar Tomanović bio je predsednik Vlade Kraljevine Crne Gore, predsednik Srpske Stranke u Primorju, a sa majčine strane on je Dubrovčanin čiji je brod zauvek pristao na kontinentu. Odlučio je da podiže i posvećuje jedan grad i izgleda ostao u njegovim temeljima.
„Posvetio se ljudima Kosova i Metohije. Poklonio im je najbolje godine svoga života i maksimalno se angažovao da u svakom trenutku bude spreman da se suoči sa najtežim hirurškim zahvatima. Šta reći o odsustvu bilo kakve pomoći njemu u vremenu mira, nakon rata? Gde su bili pacijenti kojima je poklonio živote i hiljade neprespevanih noći, kada je bdio nad njihovim posteljama iščekujući znake ozdravljenja“, pita supruga Verica.
Andrija Tomanović je tokom rata operisao i spasio teško ranjenog OVK vojnika. On je za njega bio tek samo jedan od pacijenata. U jednoj redakciji na Albanskom jeziku u Prištini dugo se raspravljalo o tom činu i operisanom vojniku, a onda su ućutali i niko o tome nije napisao ni reč. Međutim, njegova ruka koja je spasila mnoga ljudska srca, njegov instikt i znanje koji su ublažavali rane i nesreće nije pokrila tišina. Pamte ga i pominju u gradu u kom je ostalo manje od petnaest njegovih sunarodnika. Ostaje da se vidi hoće li posle četvrt veka progovoriti savest i hoće li neko reći šta se dogodilo sa čovekom na kog se oslanjao čitav jedan grad i jedna profesija.
Ove godine navršava se 25 godina od otmice prvih lekara i medicinskih radnika na Kosovu i Metohiji. Stradali su i nestali: dr Josif Vasić ubijen u Gnjilanu, doktor Gligorijević Zlatoje, pedijatar ubijen od strane Albanke koja je dovela svoje dete na pregled; doktor Nebojša Petković otet na putu do radnog mesta u Prištini, doktor Aleksandar Stanojević otet u Orahovcu, doktor Đorđe Tošković otet ispred svoje kuće u Peći; Mile Vuksanović odveden u nepoznatom pravcu, Stamen Gemen odveden u logoru Mališa, Svetomir Mikić otet na putu za posao; Borislav Pavić krenuo na pijacu i nestao; Duško Patrnogić otet u Orahovcu, Aleksandar Todorovski nestao iz zgrade Hitne pomoći; Dimitrije Šabić otet u Prištini i odveden.
Izvor: www.politika.rs
