Драгица Божанић, некадашња затвореница ОВК на Косову, којој су отети и убијени малолетни син Немања, супруг Младен, као и блиски рођаци, сведочи данас у Специјалном суду у поступку против Хашима Тачија, Кадрија Веселија, Реџепа Сељимија и Јакупа Краснићија. Она је на суђењу рекла да је била затворена у селу Зочиште са женама из свог и околних села и да нису имале никакве информације о својима ближњима.
Божанић је рекла да су са њом били заточени људи из њеног села Оптеруша, а на питање да ли су они били припадници српске полиције или војске, истакла је да је реч о људима који су се бавили пољопривредом и цивилима.
Како је рекла сви мушкарци су били одведени од стране ОВК у јулу 1998. године, а да пре 17. јула, када се догодио први напад ОВК, није било сукоба.
„Не, није било до тог дана борби, до 17. на 18. када смо били нападнути, тада је борба трајала од један, до ујутру. Пре тога нисмо имали борбе“, рекла је она.
Присетила се да је њено село већински било насељено Албанцима. Према њеним речима било је 260 њихових кућа и око 10 српских.
Албанци и Срби су се, како је рекла, сретали на пољу свакога дана и некада је међу њима постојало поштовање. Склањали су се једни другима на уским путевима да прођу кола.
Међутим, она додаје да су временом, са порастом тензија, Албанци и Срби полако престајали да се друже. Божанић је приликом излагања рекла да је њен покојни супруг био добар човек и да се пре напада ОВК дружио чак више са Албанцима, него са Србима.
„Мој супруг је био добар човек и више се дружио са Шиптарима него са Србима, излазио је по продавницама и са киме се дружио дружио се. То сви знају“, рекла је она.
Одговарајући на питања о свом сину Немањи и рођаку Злату Божанићу, она је рекла да њих двојица нису били у селу када је дошло до напада.
„Мој муж је послао добровољно сина у село у војску 24. јуна, то је тако било, идеш у војску и после се ожениш. Златко Божанић је био војни плаћеник у Призрену јер није имао посао као просветни радник. Није био војно лице него војну плаћеник и то сви занају нашем селу“, рекла је Божанић.
Говорећи о затвореништву у Зочишту, Божанић је рекла да никоме од жена са којима је била затворена није објашњено зашто су затворене и да су им Албанци реклли „нисмо вас овде довели да вас убијемо да смо то хтели, убили бисмо вас у дворишту“.
„Ништа нам више нису рекли. И даље смо били затворени у тој кући. Ту су били наоружани млади људи и једна жена је била ту са нама и то су нам рекли када су нас покупили“, рекла је она.
Навела је да је свог супруга видела последњи пут у месту Печани, а да је она била затворена са другим женама из свог и околних села.
„У Зочишту у манастиру смо били две ноћи, а другу ноћ је манастир био нападнут. Пала је граната на ћошак спаваоне монаха. Монах нам је рекао да морамо да се предамо, окачили су бели чаршав и рекли „предајемо се“. Одатле су нас спровели у центар и одвезли у село Сметиште и ту су нас једног, по једног испитивали. Гледали су нас, нисмо смели да се померимо“, рекла је Божанић.
Једна од жена са којом се срела у заточеништву била је Славица Банџић, а која јој је, како је навела Божанић, рекла да се, док је била у Печанима, спустила у подрум куће где су били затворени мушкарци и села.
„Она се спустила у подрум и видела је мушкарце и рекла је да су били на слами по поду. Видела је њеног супруга, мог сина, укупно осам наших мушкараца је било ту“, рекла је она.
Такође, Божанић је на суђењу рекла да је у манастиру Зочиште 1998. године срела рођаку Петру Костић. На питање суда шта су разговарале приликом сусрета, рекла је да су биле уплашене и плакале су.
„Када ме је видела кукала је шта нас је снашло. Плакали смо, шта смо могли друго да радимо, тешили смо једни друге. Она је рекла да су њих покупили и да је међу припадницима ОВК било људи које је познавала из њиховог села. Она ми је рекла да се највише плашила за своје синове. Она ми је рекла да су их у Ретимљу ухапсили људи људи који су били и у униформама и у цивилу. Исто су такви били и ови који су нас покупили само из нашег села“, рекла је она.
Божанић је рекла да је своју судбину и све што јој се догодило у заточеништву испричала рођаки Олгици Божанић, која је становала у Ораховцу.
„Када смо се први пут среле испричала сам јој своју причу и она зна моју истину. Њој сам све испричала, она је била школована и паметна и мислила сам да је она права особа да зна о томе. Она води евиденцију о свему томе, иако није сведок. Она нас заступа преко Удружења, њој сам то препустила, а ја сам сведок“, рекла је Божанић.
Према њеним речима, Олгица Божанић је покушала да добије информације о несталима и данас се тиме бави.
Током испитивања заступника жртава, британског адвоката Сајмона Лоса, Драгица Божанић је истакла да се након тих догађаја никада није било могуће вратити на Косово.
„Не, није било могуће вратити се, после такве несреће шта бих ја очекивала даље међу Шиптарима, тамо није било повратка, десило се много тога ружног, не бих се вратила никада“, казала је.
Божанић је навела да колико памти сви њени преци су рођени и одрасли на Косову, а пре рата она је Косово сматрала својим домом.
Живот пре рата, Божанић описала је као нормалан, добар и срећан и навела је да се са комшијама Албанцима живело исто као и са комшијама Србима.
„Живело се нормално, само што нисмо исте вере, али дружили смо се, честитали једни другима празнике, они нама Ускрс, ми њима Бајрам. И када сам се удала, отишла сам у друго село, исто мешовито, наставили смо тако. Мој свекар је био добар човек, сви су га поштовали, због њега су старији мени устајали у аутобусу да седнем“, испричала је Божанић.
Како каже, од када су јој нестали син и супруг, у потпуности се променила, више није иста особа, а снагу да се бори за истину, како наводи, даје јој унука која је рођена у несрећи.
„Можда ми је она сачувала памет да будем јака и после 25 година и да тражим мог сина и супруга и све остале који су настрадали. Није лако, тешко је, не бих пожелела ниједном родитељу ово што се мени десило. Када су ми одвели сина, пола срца су ми однели, умрећу са тим, а последњи мој дах ће бити за мог сина и супруга. Идем на крај света само због истине, не причам ништа што је лоше, што није, испричала сам оно што ми је најтеже, што ме највише болело“, навела је Божанић.
Како наглашава и пет година неизвесности је много, а камоли 25.
„Ниједан комшија није имао снаге да каже убијени су – тамо су, идите, узмите их. Нисмо били лоши људи, ни са ким нисмо били у свађи, криво ми је што се десило тако, могли су да дођу да кажу идите, оставите све и идите, а не да нас покупе, узму младу децу која се нису ни школовала. Мој син је имао 16 година“, навела је.
Божанић, како је рекла, не живи на Косову од када су је пустили након отмице. Тада су јој, како каже, рекли да иде у Србију и да нема шта да тражи у свом селу на Косову.
„Живела сам да дођем овде, и док сам жива не одустајем од истине. Умрећу са својим болом“, рекла је Божанић.
Иначе, Драгица Божанић је пре три године изјавила за медије да јој је 2006. јављено да су пронађени остаци Младена и Немање Божанића и да је “њихове кости преузела на прелазу Мердаре и сахранила их на Орловачи у Београду”, али да не верује да су то они. Како је рекла тада, “оставила је то на Богу”.
Извор: www.kosovo-online.com