„Тата, бомба!“ Мислим да ћу заувек памтити те речи мог тада четворогодишњег сина Лазара, изговорене пре тачно двадесет и шест година, у рано јутро 28. марта 1999. године.
Након непроспаване ноћи у којој се збило једно од најезивих бомбардовања центра Приштине, током Нато агресије на нашу отаџбину, праћеног целоноћним детонацијама и трзајима Лазара, док је безуспешно покушавао да заспи крај нас, тога јутра било је довољно да промаја залупи врата дневне собе у стану и проузрокује дечији страх и родитељску бригу довољну за читав живот. Чини ми се да ће ме тај крик, невини израз страха и беспомоћности, какав само у очима и на лицу детета уме да буде, његов трк у заштитнички загрљај родитеља, пратити док сам жив. Никаква предходна вишедневна убеђивања да супругу, која је била у седмом месецу трудноће и малог Лазара, док се још могло, привремено сместим негде ван Косова и Метохије, нису била тако убедљива, као тај Лазаров крик: „Тата – бомба!“.
Последњи дан у Приштини
Био је то последњи дан живљења моје породице у родној Приштини. Нисмо ни слутили да ће растанак од нашег дома трајати све ове године, а пут у избеглиштво у градић на истоку Србије – Петровац на Млави, пут у једном правцу… Уследили су избеглички дани „дуги ко године“. Иако окружени топлином и добротом наших добротвора Митића и Јањића, ране на души и тада и сада осташе незацељене…
Иако су утихнуле јуна 1999. године, Нато бомбе наставиле су у другачијем виду да разарају државно и национално ткиво Србије не само на Косову и Метохији. Оне су проузроковале „мир“ у коме је више од 1.000 Срба киднаповано и убијено, међу њима и мој старији брат Иван, само зато што је веровао да ником ништа није дуговао нити зло учинио.
Четири године касније предали су нам његове посмртне остатке: руке су му биле везане жицом, у пределу грудног коша нађена су два пушчана пројектила а други вратни пршљен био је разорен услед пуцња из непосредне близине. Око 250 хиљада косовско-метохијских Срба и других грађана етнички је прогоњено из својих домова, на стотине историјских и културних споменика и белега српске духовности и цивилизације збрисано је са лица земље, на десетине хиљада домова спаљено, безброј њива узурпирано и закоровљено…
У том лажном миру а ужасном немиру сам и ја изгнан из родног града 16. јуна 1999. године, након што сам, тражећи вести о Ивану код српских одлазећих власти, био упозорен да и сам могу доживети судбину Иванову.
„Мирнодопске“ бомбе
Под тим мирнодопским Нато бомбама и њиховим чуварима и заступницима, организован је и Мартовски погром 2004. године, када је горело готово све српско што је преостало. У њему је до темљења разорено и мноштво српских средњовековних светиња, али је мени некако најтеже пало уништење цркве Светог Николе у Приштини, у коме су моји преци црпли духовну снагу и у коме смо ја и мој син Лазар примили свету тајну крштења. Судбина јединог, од отоманске окупације претеклог православног храма у Приштини, слика је и прилика свеопштег страдања српског народа и његове духовне и цивилизацијске оставштине на Косову и Метохији. Оно што је за вишевековне окупације настало захваљујући жртви и довитљивости наших предака, разорено је под “мирнодопским бомбама“ Мировне мисије Уједињених нација !?!
И данас, у „миру“ под заштитом „демократског света“, албанске сепаратистичке власти спроводе масовно и систематско насиље – апардхејд над Србима на Косову и Метохији. Масовно кршење људских права нашег народа попримило је библијске размере нарочито последњих година. Од арбитрарних хапшења Срба и карикатуралних суђења, преко готово свакодневне полицијске репресије, ограничења и порицања слободе говора и слободе удруживања, отимања непокретности у својини Срба и српске државе, затварања преосталих институција Републике Србије и кривичног гоњења запослених, до прогона динара, „хапшења“ социјалних давања, српских културних представа, књига штампаних на српском језику, својатања српске културне и духовне баштине…
Лазарове речи, као да су изговорене данас, а не на данашњи дан пре 26 година.
Пише: Доцент Правног факултета у Северној Митровици др Душко Челић