Слађане, треба га превити, рана је доста прљава. Накупило се крви”, рекао је проф. др Андрија Томановић свом младом колеги Слађану Петровићу, који је тог дана одбранио специјалистички испит. Потом се обратио тешко рањеном младићу: „Биће то све у реду!” и отишао.
Синиша Живић, устрељен на бензинској станици у Приштини, био је његов последњи пацијент. Памти сваки детаљ хаоса и тренутке када се, у њему и око њега, све налазило негде између живота и смрти. Професор је изашао из Клиничко-болничког центра Приштина и нестао.
Доктор Слађан Петровић је сутрадан рекао рањеном Живићу: „Мораш да бежиш одавде. Професор није дошао кући, јавила је госпођа Томановић. Мислили су да је преконачио код неког…” Од тог тренутка до дана данашњег о њему се не зна ништа. Ово је последња позната и поуздана коцкица и слика из мозаика једног изузетног живота из велике и утицајне породице. Живић је преживео, а на неки нови пут, потпуно непознат, одвели су професора потомка приморских капетана, истакнутих политичара и научника. Његов предак Лазар Томановић из Боке био је првак Српске странке у приморју, председник Владе Краљевине Црне Горе, писац, истакнути познавалац Његоша. У Југославији су се Томановићи отиснули и на континент, а Андријин отац Васо, заједно са супругом Катицом из познате дубровачке породице Франасовића, стигао је до Скопља где је био асистент знаменитом Александру Белићу.
Када је професор Томановић дошао у Приштину, овај град је добио најбољег хирурга у својој историји. И кренуо је развој институција, улагање у људе у заједнички живот. Са њим је био и колега Албанац – увек са шеширом и увек господин.
„Андрија је био срећан што живи у Приштини, осећао је да припада том поднебљу и народу”, каже његова супруга Верица. Она одржава свест о значају породице, наслеђу и спаја покидане везе овог простора, она – две и по деценије – пише писма од врха Уједињених нација до локалних моћника, она чува писма која су му писали унуци и никада их нису послали.
„Драги деда, ја сам твој унук Андрија, имам седам година, идем у први разред основне школе. Учитељица ме је похвалила. Овога лета сам био у Лепетану, научио сам да пливам. Воле те твоји унуци Александар и Андрија. То су замотуљци, стоје на моме столу, слала сам их Црвеном крсту”, прича Верица Томановић.
У овим данима, пре двадесет пет година, један британски официр Кфора му је гарантовао безбедност, али он је одлучио да остане:
„Кад смо га пред упад Албанаца молили да се повуче, рекао је: „Ја сам из породице поморских капетана, знам где ми је место кад брод тоне”, сведочила је раније за „Политику” Јованка Маодуш, правница Хируршке клинике у Приштини.
На неком скупу, у Београду, официр Кфора је, са пуно накнадне памети, исповедио да није успео да заштити доктора Томановића.
У институцијама, редакцијама, и једном делу јавног живота Албанаца у Приштини сачувала се истинита прича о професору Томановићу, који усред крвавог сукоба,
Постојао је модел за нестанак Срба у градовима: убијани су виђени лекари, професори, новинари, позната лица.
Андрија Томановић је образац жртве у коју је укључена прошлост велике породице, пропаст савременог тренутка и будућност у којој је, после његовог нестанка, нестао његов град, у који се својом професијом, добротом и господством уградио.
Шта је остало иза доктора Андрије данас у Приштини?
Онај његов колега Албанац је остао у свом граду. Господин, са шеширом, штапом и беспрекорним оделом био је део градске слике. Када се систем, након уласка мировних снага, распао, нове Унмик власти су одлучиле да дају пензије од 45 евра свима који су за њих стекли старосни услов. Андријин колега је, онако свечан, прикупио документа и отишао да узме своју пензију. Предао је папире службеници која их је прегледала и упитала: „Стари, хоћеш ли да потпишеш или да ставиш прст?” Застао је неколико тренутака и рекао: „Ставићу прст!” Нестао је један град, нестали су његови темељи, нестао је свет који може да препозна господина.
Живот Томановића је прошао у заштити, слушању и окренутости ка другима, у правилу да су пацијенти и угрожени увек били у праву.
„Како објаснити да постоје људи који су личном храброшћу у ратном времену пружали максималну помоћ пацијентима свих националности. Сећам се једне младе Туркиње којој је машина у фабрици непажњом притиснула трбух, страдала је слезина, повређени многи органи… Надам се да је и данас добро”, говори Верица.
Породица Томановић зна све – зна да унуци морају да науче да пливају у Боки которској, да је Приштина њихов град и да деда мора да се тражи, али немају решење за најтеже питање: „Иде страшни дан, дан насилне отмице нашег вољеног деде, оца и супруга и двадесет пет година је упорног трагања без резултата. Све је без одговора – мук и тишина!”
Извор: www.politika.rs
