Породице несталих живе у заробљеном времену док трагају за истином

Празници, рођендани и славља, за породице несталих у ратовима, немају никаквог смисла док не сазнају истину. Морају да живе, али је живот тешка патња. Ово је заједнички именитељ за 15 породица избеглих са Косова, иако су све њихове судбине другачије. Своју тугу, они су изразили кроз уметност, у оквиру психосоцијалне подршке, а у сусрет Међународном дану људских права. Нјихови радови представљени су у Свечаном салону Градске управе у Крагујевцу на изложби „Заробљено време“.

Синови, мајке, очеви и сестре који и по 30 година не знају судбину својих најближих, у ишчекивању истине, своју тугу преточили су у комплексан уметнички израз. На путу психичког опоравка, они су цртежима симболично представили идентитет несталих сродника и своје тешко бреме чекања. Цртали су на сатовима без казаљки и послали поруку да су заробљени у времену, да за њих време пролази, али да не лечи патњу.

Слађани Димић из Липљана у НАТО бомбардовању погинула је трогодишња ћерка, али она данас трага за оцем који није хтео да напусти родно село.

Слађана Димић
„‘Остао је да би чувао гроб, да моја ћерка не буде сама. Тако је рекао, када смо морали да идемо на сигурно. Тешко ми је да данас стојим између ове две слике, било је потребно много снаге, али ћу урадити све да сазнам истину и шта се десило са мојим оцем. Док сам жива трагаћу за њим“ одлучно је рекла Слађана.

Нјен отац Слободан, био је млекар и из свог села свакодневно је носио свеже млеко породицама у Липљану. Нестао је једног дана током своје уобичајене руте. Тако га је и Слађана представила на свом цртежу, желећи да га се сећа по посвећености и доброти.

Маријана Митровић за супругом Ивицом трага већ 21 годину. Сама је, каже, подизала две ћерке, али је увек осећала његово присуство, па додаје да никада није изгубила наду да је још жив и да ће се вратити.

„‘Тешка су нам била сва славља, али са ћеркама причам о њиховом оцу и животу када смо сви били заједно и његово прусуство осећамо и данас. На цртежу сам га представила као орла, не као птицу грабљивицу, већ као заштитника који штити своје птиће. Једно његово крило је увек над нама и он је за мене и даље жив“, прича ова мајка и супруга.

Милан Микић имао је само 11 година када је последњи пут видео бабу и деду који се воде као нестале особе. Данас има 34 и своју породицу, али још увек, како каже, нема мира, јер не зна где да запали свећу баби и деди.

‘‘Они су већ били у годинама и свестан сам да нису могли да издрже заробљеништво, али не могу да кажем ни да су мртви, јер се воде као нестали. Све је ово велика неизвесност која траје годинама, а када дођу задушнице ми немамо гроб на коме можемо да запалимо свећу‘‘ дрхтавим гласом прича унук Милан.

Нјегова породица годинама трага, а знају и датум када су нестали. Кућа у којој су живели била је плаве боје, како каже, пуна планова и живота, а касније су на згаришту и рушевинама пронашли само две кашике. Породица је на свом ‘сату‘ насликала бабу и деду са последње заједничке фотографије, позадина је у боји куће, а иза њих две кашике уместо казаљки. У опису слике су навели да се надају да су ‘‘у загрљају и нестали, баш као и на фотографији‘‘.

На изложби ‘‘Заробљено време‘‘ представљено је 17 цртежа на сатовима, на којима се виде прекинути животни планови, започети послови, недовршене приче…

Породице желе истину и подизање свести шире јавности о значају проблема који деценијама није решен.

Уметничке радионице психосоцијалне подршке одржане су у организацији Црвеног крста и Међународног комитета Црвеног крста. Секретарка те организације у Крагујевцу, Невенка Богдановић, иначе психолог, за Нова.рс је рекла да је овом изложбом направљен велики искорак и да је ово први пут у Србији да се о проблему несталих говори и кроз уметност.

‘‘Породице несталих живе у стању неспецифичног бола који се у психотерапији зове ‘залеђена туга‘. Они се нису опростили од својих вољених и за нас који радимо са таквим породицама је ово један од натежих задатака. Овом изложбом смо успели да их оснажимо, да своју причу претворе у слике и да кроз тај уметнички рад ослободе своју залеђену тугу. Они морају да наставе да живе даље и да чекају истину, каква год она била‘‘ објаснила је Богдановић.

Изложба ‘‘Заробљено време‘‘ биће отворена до краја недеље у Градској управи у Крагујевцу, а из Међународног комеитета Црвеног крста (МКЦК) најавили су да ће уметнички радови породица несталих бити представљени и у другим градовима, као и у међународним институцијама.

Према подацима МКЦК на ратом захваћеним подручјима у бившој Југославији у последњих 30 година пријављен је нестанак скоро 35.000 људи, а још увек се трага за око 10.000 несталих.

Извор: https://nova.rs/