„Brat je bio najumiljatije dete u selu. Grli me, ljubi me, bio je mlađi od mene devet godina. ’Moja sestra, moja sestra’, vikao je od sreće kad sam mu od prve plate kupila odeću za ekskurziju. Mlađi sin liči na njega, sedne pored mene zagrli me isto kao moj brat. Bog mi je nešto podario da se sećam (plače). Ja plačem i kod kuće, a ne samo kad pričam. Uradila sam njihovu sliku, ulje na platnu – stric, otac i brat Novica u sredini.
Jednom sam brisala tu sliku i uzmem da pomazim brata… Moja ruka je prošla kroz njegovu glavu, moja ruka je prošla kroz njegovu kosu. Kasnije su mi rekli da ga je moja želja dodirnula i da je to dar iz dubine duše. Ja mislim da su oni anđeli koji nas čuvaju i da su živi na ovom našem Kosovu”, svedoči Slavica Janićijević Popović. Pre dvadeset jednu godinu na žetvi kod sela Staro Gracko u opštini Lipljan izgubila je četiri najbliža člana svoje porodice – oca Momčila, strica Mileta, brata dečaka Novicu i drugog bliskog rođaka Slobodana.
Zašto se sećamo zločina u Starom Gracku kod Lipljana? Zar dvadeset jedna godina od ubistva žetelaca nije dovoljna da nesreća nema takvu snagu? Da li je sve isto kao posle prve godišnjice? Ima li smisla ponavljati i slušati isti bol, iste zahteve, istu atmosferu sela, što se dvadeset godina koleba između života i smrti? Gledano površno i sa strane, odgovor na ova pitanja je jednostavan i često se poklapa sa idejom Albanaca i delom međunarodne zajednice da bi sve „trebalo prevazići i okrenuti se zajedničkoj budućnosti”. Da li je to moguće i šta ovaj zločin čini tako vidljivim u velikom nizu najčešće zaboravljenih nesreća koje su pogodile ovaj prostor?
„Stric se često voli više nego otac, tako se radovao mojim blizancima, imali su dve i po godine kad je poginuo. ’Dođi Cici da te zagrlim”, govorio je. Drugi stric mi je bio bliži godinama, pa sam rasla uz njega. Vozio je motor, jednom sam uzela da vozim i stavila pozadi moga brata Novicu. A on trči za mnom uplašen. Sve sam ih izgubila. Pogode me pesme koje su voleli, pa pevam i plačem. Šta se ovo desilo… Svi su krvavo radili, dug nisu imali, nikome”, govori Slavica Janićijević.
Na prvom mestu reč je o zločinu u kom je poznato sve do poslednjeg detalja. Uredni i precizni vojnici i oficiri britanskog Kfora prikupili su sve, do najmanje sitnice. Opisali život ubica, njihove kuće, marke automobila, pisma koja su pisali, komandnu odgovornost, pa i lične strahove učesnika posle počinjenog zločina. Sve to nije bio argument za sud i suđenje, te su pripadnici Oslobodilačke vojske Kosova i njene jedinice „Fortuna”, koja je, prema dokumentima, počinila zločin, već početkom jeseni 1999. bili slobodni ljudi. „Politika” je ekskluzivno objavila detalje i dokumente ove istrage. Pravosudne institucije, međunarodne i lokalne odavno su „zatvorile slučaj”.
Drugi nivo zločina je njegova povezanost sa osnovnim ljudskim potrebama. „Šta god da počnem da radim, moj otac bi bio tu. Sve je znao da radi. Kad sam kuću pravila, svaki detalj me je podsećao na njega. ’On bi ovo znao, on bi ono znao’, ostalo mu je pet unučića, a pre neki dan je dobio i praunuče. Bio je gospodin seljak, savremen. Za sve sam ga pitala i uvek je rekao: ’Može.’ Osećam i danas njegovo poverenje”, govori njegova ćerka Slavica. I juče, na godišnjicu zločina, poverenje u te žrtve je bilo potpuno jasno, došli su većinom mladi ljudi. Nose maske i slušaju parastos koji je služio sveštenik Srđan Stanković iz Lipljana.
Prosti seljaci, zemljoradnici, odlaze da žanju žito. Pobili su ih ljudi iz šume. Jedan deo ove nesrećne priče doseže do onih prvih, gotovo biblijskih, sukoba zemljoradnika i stočara. Ljudi vezani za zemlju i čekanje plodova nasuprot onim koji se kreću i ubiraju njihove plodove.
Momirka Čanković, novinarka iz ovog sela, podseća da se ove godine navršava sto godina od njegovog osnivanja. U jednom delu Staro Gracko se uključilo i u istoriju kosovskog zaveta. Arhitektura ovog sela i život njegovih stanovnika trebalo je da označe raskid sa vekovima ropstva. Veliki prostrani trg u centru, široke ulice koje izlaze na njega, različiti mentaliteti srpskog naroda od Lukića, ličkih rođaka Nikole Tesle, pa do kosovskih Srba koji su u susednom Štimlju jedva dočekali kraj svog osmanskog ropstva. Na ovom parčetu zemlje gde se zasnovao novi i drugačiji život koji je trebalo da pokaže praktično ostvarenje sna o zavetnoj zemlji dogodila se žrtva koja se duboko ugradila u svest savremenika.
„Mi smo kao jedna duša živeli”, svedoči Slavica Janićijević.
Prosta, nevina, jednostavna potreba da se izađe na njivu, da ne propadne godina pretvorila se u fatalni masakr iz kog se nije vratio živ nijedan muškarac. Kišni jul ratne 1999. godine odlagao je žetvu, baš kao ove godine. Virus korona je uslovio da starijih ljudi nema na parastosu. Dok se čuje „Vječnaja pamjat” sveštenika Stankovića, na drugom kraju seoskog trga Albanac gradi kuću na kupljenoj zemlji i visoko u nebo diže dron koji snima novu građevinu i radove.
Imena stradalih
Na žetvi su ubijeni Janićijevići: Novica, Momčilo, Mile i Slobodan, Cvejići: Saša i Ljubiša, Živići: Jovica i Radovan, Đekići: Stanimir i Božidar, Andrija Odalović, Miodrag Tepšić, Milovan Jovanović i Nikola Stojanović. Parastosu je prisustvovalo nekoliko desetina uglavnom mlađih ljudi.
Predstavnik Srpske liste i ministar za povratak u kosovskoj vladi Dalibor Jevtić je poručio: „Danas smo ovde da poručimo da, i pored svih udaraca koje meštani Starog Gracka proživljavaju, od krvave žetve do danas, mi ćemo biti tu da pomognemo da Srbi opstanu.”
Parastosu su prisustvovali gradonačelnik Gračanice Srđan Popović, načelnik Kosovskog okruga Srđan Petković, predsednik Privremenog organa opštine Lipljan Zlatko Lazić i lokalni zvaničnici.
Izvor: http://www.politika.rs/
