Među fotografijama više stotina ljudi na zidovima prostorije Udruženja porodica kidnapovanih i nestalih na Kosovu i Metohiji stoji i slika Milice Radunović (1938) iz sela Dašinovac kod Dečana. Po evidenciji udruženja, Milica je bila prva žrtva kidnapovanja u južnoj srpskoj pokrajini, od 1998. do kraja 2000. godine. O Milici se gubi svaki trag 23. aprila 1998. godine, a samo dan ranije njena ćerka Lidija Milenković sa porodicom je posetila roditelje u Dašinovcu.
Otac Miloš i majka su ostali u selu sa još desetak žitelja, uglavnom starih. Želeli su da čuvaju imanje, da brinu o kući, verovali su da niko neće da ih dira. Ubrzo posle našeg odlaska čuli smo preko radija da se blokiraju sela i sve što dalje znam o majci bile su samo glasine – priča za „Politiku” Lidija Milenković, koja posle 17 godina ne želi da odustane od traganja.
Prolazili su meseci a Lidija nije mogla apsolutno ništa da sazna o roditeljima. Pritisnuta nevoljom, stalnim pretnjama i strahom, njena porodica je u jesen 1998. morala da pobegne iz Orahovca. Utočište su u godinama koje su usledile, pronašli u Lazarevcu.
Prijavila sam nestanak Međunarodnom komitetu Crvenog krsta i dala uzorak za DNK analizu. Uz pomoć ovih uzoraka su kasnije pronašli i identifikovali mog oca, koji je ubijen sa komšijom i bačen u kanal. Ništa o majci, međutim, ni posle svih ovih godina, nisam mogla da saznam – kaže Lidija.
Osim Miličine ni posle decenije i po od poslednjih otmica, nije otkrivena sudbina više od 500 kidnapovanih i nestalih Srba na Kosovu i Metohiji. Punih 15 godina Udruženje porodica kidnapovanih i nestalih na KiM, koje sutra obeležava godišnjicu postojanja, ne prekida potragu za njima, iako je nada da će se otkriti sve manja – kaže za „Politiku” predsednica udruženja Verica Tomanović.
Od 1998. do kraja 2.000. godine nestalo je i ubijeno na hiljade civila na Kosovu i Metohiji i te zločine počinili su naoružani i uniformisani Albanci. Mi danas i dalje tragamo za 525 članova porodica koje su u našem udruženju. Proteklih godina iza nas sahranili smo 361 nestalog čiji je identitet potvrđen na osnovu datih uzoraka najbližih, ali niko nije ogovarao za zločine nad ovim ljudima – ističe Verica Tomanović.
Ona napominje da je najveći broj žrtava, čak 75 odsto, ubijeno ili kidnapovano posle 10. juna 1999, odnosno dolaska mirovnih snaga na Kosovo i Metohiju. Svi slučajevi nestalih prijavljeni su međunarodnim i domaćim institucijama, srodnici su dali uzorke za DNK analizu, ali ni posle 15 godina ne zna se ništa o ovim nesrećnim ljudima. Zbog toga se stiče utisak, kaže naša sagovornica, da nekome ne odgovara da istina izađe na videlo.
Krajem devedesetih na Kosovu i Metohiji prekršene su sve deklaracije o ljudskim pravima i uskraćeno je osnovno pravo – na život. Za 15 godina našeg rada saznali smo da su postojala mesta užasa gde su ubijani Srbi i drugi pripadnici nealbanskih nacionalnosti, gde se trgovalo njihovim organima, da postoje masovne grobnice… Obraćali smo se Karli del Ponte, Savetu bezbednosti, svedočili u američkom kongresu, tražili pomoć Saveta Evrope… Tražili smo da se ispitaju navodi iz knjige Del Ponteove, obraćali smo se i Diku Martiju… I ništa nismo mogli da postignemo iako je činjenica da su Kfor i Unmik morali da zaštite sve stanovnike Kosova i Metohije, što nisu učinili. U mnogim slučajevima su poznati izvršioci krivičnih dela i postoje validni podaci o tome, kao i svedoci, ali i oni malobrojni postupci u kojima je suđeno zločincima, najčešće se završavaju oslobađajućom presudom – ističe Tomanovićeva.
Olgica Božanić, čija je gotovo cela porodica prilikom napada na Orahovac i okolna sela 1998. godine odvedena u logor i tamo ubijena, sve ove godine bori se da istina o zločinu nad njenim najmilijima izađe u javnost i da počinioci budu kažnjeni.
Posmrtni ostaci članova moje porodice pronađeni su 2007. godine u grobnici Volujak, ali za zločin nad njima niko nije odgovarao ni pred međunarodnim ni pred našim sudom. Cilj nam je da se pronađu svi nestali, da njihove porodice konačno dobiju odgovore i da imaju gde da im zapale sveće, ali i da se obelodani da su na Kosovu stradali nedužni ljudi, civili – ističe Božanićeva, koja je sekretar udruženja.
Prema nedavno objavljenim podacima Međunarodnog komiteta Crvenog krsta, na teritoriji Kosova i Metohije i dalje se traga za 1.655 lica svih nacionalnosti, dok je u protekloj deceniji rešena sudbina 1.545 nestalih. Prošle godine rešeno je 68 slučajeva osoba čiji je nestanak bio prijavljen.
Kako je ranije za naš list izjavio Veljko Odalović, predsednik Komisije za nestale Vlade Srbije, trebalo bi da se nastavi ispitivanje terena na Kosovu i Metohiji – oko planina Bajgora i Čičavica, kao i lokacije u blizini Đakovice i Kline, za koje postoji sumnja da kriju masovne grobnice. I dalje se čeka i odgovor na pitanje šta je bilo sa šest nestalih pripadnika Vojske Jugoslavije u rejonu karaule Košare, na granici prema Albaniji, gde su 1999. godine vođene žestoke borbe. Otvoreno je i pitanje kada će se ispitati područje na severu Albanije gde postoji mogućnost, prema nekim navodima, da postoje masovne grobnice.
Jedan od problema sa kojima se suočavaju porodice nestalih i kidnapovanih je i nepostojanje sistemskog zakonskog rešenja – zakona o nestalim licima, kaže Verica Tomanović.
Mi smo jedina zemlja u regionu koja nije uvela ovakvo zakonsko rešenje, pa smo suočeni sa problemom da porodice zbog izuzetno teškog materijalnog stanja odlaze na Kosmet i vade albanska dokumenta da bi ostvarili naknadu za svog nestalog člana porodice. Da li to znači da žrtve moraju biti prve koje će priznati takozvano nezavisno Kosovo? – pita Tomanovićeva.
Ona pominje i najavljeno osnivanje međunarodnog suda za zločine OVK i ističe da se ne treba ograničavati samo na 1999. godinu, jer su pripadnici ove organizacije činili zločine i tokom 1998. i 2.000 godine.
Udruženje porodica kidnapovanih i nestalih lica na Kosovu i Metohiji je neprofitabilna, nevladina organizacija humanitarnog karaktera i ima za cilj rasvetljavanje sudbina otetih i nestalih.
Kontaktirajte nas i odgovor ćete dobiti u najkraćem mogućem roku!
