Годишњица нестанка белаћевачких рудара: Поново убијају убијене

Годишњица нестанка белаћевачких рудара: Поново убијају убијене

Представници Удружења породица киднапованих и несталих на Косову и Метохији положили су данас у Косовској Митровици цвеће на Споменик истине, поводом обележавања 22 године од отмице десеторо радника ЕПС-а, рудара на копу Белаћевац.

Отмица се догодила у кругу угљенокопа 22. јуна 1998. године. О њиховој судбини, ни данас се ништа не зна, па се они и даље налазе на листи несталих.

На данашњи дан нестали су: Жарко Спасић, Зоран Ађанчић, Душан Ађанчић, Пера Ађанчић, Драган Вукмировић, Мирко Буха, Филип Гојковић, Мирослав Трифунопвић, Србољуб Савић и Божидар Лемпић.

„Ми до дана даншњег ништа не знамо о њима. Наслушали смо се празних прича, лажних обећања. Стојимо данас са убијеном надом да ће икада бити разјашњено где су и када страдали наши најдражи и где се они налазе данас“ рекао је овом приликом председник Удружења породица киднапованих и несталих Милорад Трифуновић.

И можда јесте убијена нада да ће надлежни до краја истражити случај несталих десеторо људи, али њихове породице, како Трифуновић каже,  никада неће изгубити наду да можда има и живих.

„Ми више нисмо у могућности да молимо било кога за помоћ. Јасно се показало да нама нико не жели нити хоће да помогне. Ми тражимо истину, засипају нас лажима. Пред нашим очима уништавају доказе и поново убијају убијене“ рекао је Трифуновић и подсетио на догађај из 2012. када је на локацији Жиливоде, код Обилића, за коју се сумњало да је место масовне гробнице, избио пожар. Веровали су, каже Трифуновић да је то место можда гробница њихових најмилијих.

„Многи од нас су се понадали да још има добрих људи који ће нам помоћи. Када су ископавања, која су трајала четири године дошла до краја, избио је пожар, који је, сигурни смо, био подметнут.  Ми се још нисмо опоравили од шока да су докази збрисани са лица земље, да су наши мртви поново оскрнављени и запаљени, да од њих ни прах не остане“ каже Трифуновић и присећа се да су званичници у Приштини тада саопштили да на Жиливодама нема људских остатака, а да је међународна заједница на то ћутала.

Трифуновић каже да ова прича нема закључак. Да ништа није готово.

„Наша прича се овде не завршава. Наша агонија се наставља. Ми и даље трагамо. Тражићемо их до последњег, а трагамо за 1647 њих. Примећујемо да стојимо у месту или тачније речено враћамо се на почетак, али право на наду нико не можеда нам оспори“ додао је Трифуновић.

 

Петар Бракус из Недаковца се присећа како је било тог дана, када је последњи пут видео и чуо своје пријатеље.

„Знам те људе, све. Киднаповани су када су пошли из Доброг села за Белаћевац. Аутобуд је заустављен на путу, код Аде негде. Ми смо реаговали брзо, одмах се дигло све, али  више никада ни трага ни гласа од њих“ прича Бракус.

Према информацијама из 1998. године, припадници ОВК су у раним јутарњим часовима 22. јуна 1998. године истерали из аутобуса, којим су се превозили на посао, деветоро Срба – радника површинског копа “Белаћевац” Термоелектране Обилић и момка коме је то требало да буде први радни дан , и одвели их у непознатом правцу.

Киднаповање рудара са копа “Белаћевац” прво је у низу масовних киднаповања Срба на Косову и Метохији од припадника терористичке ОВК.

У наредне две и по године киднаповано је око 1.000 Срба на Косову и Метохији а судбина њих 532 ни данас није позната.

Извор: https://www.tvmost.info/

 

 

Оставите одговор