Неми одлазак још једног сведока страдања Срба у Ораховачком крају… Двадесет две година је трагала за супругом, двадесет и три заливала место почивалишта свога првенца Александра сузама да би данас( 03.04.2021), њена душа отишла на крилима Анђела њима у сусрет.
Корона је само била со на њене упаљене ране, незацељене… Заувек ћу памтити њен јаук који се проломио Ораховцем кад су јој јавили да је снајпер погодио њеног Ацка, и памтићу пушку холандског војника уперену у њене груди, годину дана касније када га моли да јој потражи мужа Градета.
И памтићу како нас је сваке године окупљала крај Ацковог гроба у порти на помену 18.јула, и памтићу како је једне године са нама дошла у Свете Враче у Зочиште на свеноћно бдење у спомен Свете Царске породице Романов . И одстојала целу ноћ на молитви, у једном месту, није ни села, јер смо јој рекли да ће се отац Стефан молити и за све пострадале у нападу на Ораховац јула 1998…
И памтим како је сређивала кућу прошлог лета да се у њу врати. ,,Сад ми је Ивица ожењен, има ко да брине за њега, Зорица и Наташа имају своје породице, а ја и мој Гавра ћемо ту да долазимо и будемо чешће…” -говорила је…
И прекид… Ми тугујемо, а њена се душа радује јер иде тамо где су јој њени… Ацко сигурно, а Гради ко зна… Није му гроб пронашла…А можда је и он тамо чека..
Нека те анђели воде у Царство небеско, тета Веска. Имамо те по чему памтити, а и писан траг ће остати за нека будућа поколења.
Твоја комшиница Оља.
Аутор: Оливера Радић
