KAD TUGA VRIŠTI DO NEBA

 Hladno jutro. Badnji dan. Nije nebo tako lepo kao nad Metohijom, nema bagrema ni dolina ali je ostala duboka, neprebolna rana otvorena 18. jula 1998. godine na ognjištu Kostića u Retimlju, u Metohiji. Silom je zamenila plodnu Metohiju, vinogorje i travnate brežuljke sa Raljom koja nije pitoma i lepa kao Retimlje i Metohija.
Ali, ovde su pitomi ljudi, ovde je Petra Kostić našla utočište bežeći od zveri koji su joj zatrli lozu, kidnapovanjem oba njena sina i Todora i Lazara. Svaka majčina suza nosi tužnu priču, a priča Petre Kostić, koliko god puta da je čujemo, postaje sve tužnija. Baka Petra se obradovala kada nas je ugledala. Kaže da uvek pomisli da ćemo joj doneti neke vesti o sinovima. Iako su na osnovu DNK identifikovani i sahranjeni njihovi posmrtni ostaci nađeni u pećini Volujak, baka gleda kroz prozor, osluškuje škripu kapije i ulaznih vrata ne bi li se pojavili.

NE MIRI SE SA SMRĆU DECE

Majka Petra otvara uspomene i govori o Lazaru i Todoru kao da su živi. Ne prihvata da ih više nema. Čeka i nada se.

– Moje misli su smetene. Ne znam više ni šta da mislim. Sve se nadam, pojaviće se odnekud. Sila i moć božija jača je od svega. Možda me Bog u starosti obraduje i vrati mi Lazara i Todora – sa suznim očima govori baka Petra, odbijajući da prihvati da više nisu među živima.

– Zar da mi daju dve tri kosti i kažu: – Evo to su ti sinovi. Ne, to ne mogu biti moja deca. Moji sinovi su jaki, zdravi i pravi. Možda ih drže zarobljene negde u Albaniji. Možda rade puteve po Albaniji. Molim vas kao Boga, ako nešto doznate, javite mi. Samo da mi se vrate Todor i Lazar – govori plačući baka Petra. Na naše želje da je posluži dobro zdravlje u ovoj godini, odgovori da ima samo jednu, jedinu želju, da joj se sinovi odnekud pojave.

– Da ih majka zagrli kao kada su bili mali, da im čujem glas i da se preselim na onaj svet. Kada me obuzme velika tuga i loše misli da ih nikada više neću videti samo poželim da me nema. Trgnem se, jer neću da presuđujem sebi i predajem svoju dušu u pakao. To ne bi voleli moji sinovi – kaže Petra, kosovskometohijska majka heroj i dodaje: – Uvek mislim na moje sinove. Svake sekunde, svake minute, sata i dana. Ne postoji način na koji bi se izmerila moja bol svih ovih godina i nijedna kazna nije dovoljna za onoga ko mi je oduzeo decu. Na izboranom licu od starosti i bola u venama ove nesrećne majke utkana je tuga. Golema tuga. Suza sama kane dok priča o sinovima o badnjim danima provedenih u Retimlju pre crne julske noći 1998. godine kada su albanski teroristi zavili Kostiće u crno. Kada su Todor i Lazar bili dečaci živeli smo u zajednici sa puno dece, ali vaspitane i dobre. Božić smo čekali sa radošću. Mi smo bili obični seljani i slavili smo i pre devedestih Božić, Vaskrs, Svetog Dimitrija, našu krsnu slavu i druge verske praznike. Kada su mi sinovi odrasli, moj Todor i Lazar, da ih majka još jednom vidi – uzdiše baka Petra dok priča o svojoj deci, otišli bi rano ujutro u šumu prema Brestovačkim padinama po badnjak. I sada ih gledam kako unose badnjak u naš dom. O, deco moja – gorko zarida baka Petra dok nam priča o proslavi Badnjeg dana i Božića na svom ognjištu u Retimlju. Ja, moje kđeri dok se nisu poudale, a kada se Lazar oženio i snaha spremali bi posnu hranu za Badnje veče, ali i pripremali Božićnu trpezu. Ja sam uvek mesila pogaču za moga Todora i Lazara i ostale članove porodice. Naša pogača se zvala „dašnik” a po njoj je sa testom pravljen krst, a unutra bi ostavili neki novčić. Za Božić su bile velike pripreme. Prvo pečeno prase, ali smo i mesili posebne hlebčiće koje bi dali položajniku, a u njih bi obično ubacili ja je. Svi smo bili srećni i na okupu – priseća se baka Petra srećnih dana u Retimlju i dodaje: – Nemam više ni sinova ni ognjišta ni zavičaja. Sve su mi uzeli one noći 1998. godine dok je još srpska vojska i policija bila na Kosovu i Metohiji.

ZA SRPSKE MAJKE NEMA PRAVDE

Odlazila sam sa kćerkom po Prištini, kod Vokera, kod naše policije tražila, molila i nigde ni traga ni glasa. U Prištini se živelo normalno, dok su nas ubijali i kidnapovali po Metohiji – priča nam Petra Kostić i naglašava. – Nema dana kada ne čujem na televiziji o tragedijama majki Srebrenice i saosećam sa njima, jer znam kako teško prolazi vreme u iščekivanju da vam se dete vrati, a nas srpske majke niko i ne pominje. Nikoga nije briga za našu bol. Moji sinovi nisu ratovali. Obrađivali su svoju zemlju, časno i pošteno radili i poštovali komšije Albance. Ništa im Kostići nisu skrivili a pobiše nam sve muške glave – jecajući šapuće Petra dok nam drhtavom rukom pokazuje fotografije sinova. Ima jednu torbu sa svim dokumentima i papirima o potrazi za sinovima i njihove Izvode iz matičnih knjiga. Uz objašnjenje gde ih je sve tražila pruža nam da čitamo već požutele papire od pre 24 godine. Petrina unuka a Lazareva kćerka Anđela Kostić danas ima 24 godine i pripadnik je policije. Imala je samo 11 meseci kada su joj teroristi oteli oca. Godinama njegova kćerka nije znala šta se dešava. Kao dete očekivala je da se pojavi otac. Ona ne zna kako je imati oca. Ne može očev lik prizvati čak ni u sećanju jer je bila suviše mala. Nije bilo oca da je zagrli i zaštiti tokom odrastanja. Jedinu uspomenu koju ima od oca jeste njegova fotografija, preko koje ga je i upoznala. Na rastanku baka Petra dok joj usne i brada podrhtavaju zamoli nas da joj donesemo neke glase od sinova i da je povedemo u Retimlje da još jednom dok je živa pogleda mesto gde je donela na svet dva sina i gde su joj albanski teroristi zatrli lozu kidnapovanjem Todora i Lazara. Reče nam na kraju : „Hvala vama i vašoj novini što ne zaboravlja moje sinove”. Težinu bola nije moguće izmeriti, ali je važno da brinemo o našim majkama koje su ostale bez svoje dece. Ne postoje reči sa kojima se može opisati tuga u Petrinim očima, na izboranom licu kao ni njena čežnja za decom. U stanju izgubljenosti, bespomoćnosti i nepodnošljivog bola vrište njene neizgovorene reči do Neba. Prepuštena je neizlečivoj muci. Nigde više Petri ne može da bude dobro, lagodno i udobno. Ona je zauvek u mislima sa svojom decom, a njen život je puko preživljavanje. Bolesnima ima leka, ali praznoj duši i majci koja nadživi decu nema.

R. Komazec