Krv naše dece je na njihovim rukama

DRAGICA BOŽANIĆ: Moj Nemanja, moje najmlađe dete, ko zna u kakvim je mukama okončao svoj mladi život DESANKA PEJČINOVIĆ: Artanova deca, kidnapera moga sina, igraju se u dvorištu, a ja nemam ni kosti od moga deteta DRAGANA MAJSTOROVIĆ: Moj Ivan je bio sportista, mlad i lep momak možda je završio u „žutoj kući“ u Albaniji

Na svetioniku i postojbini srpstva, gde se uzdigoše najveće srpske i hrišćanske svetinje, gde se širio miris tamjana u svakom domu blagorodne zemlje, gde se vodio najčasniji boj za Hrista i njegovo carstvo, gde iz krvi srpskog plemstva i viteštva iznikoše crveni božuri, gde teku Beli Drim, Sitnica i Bistrice, nosile su Desanka, Dragica i Dragana, ispod svoga srca, devet meseci Slobodana, Nemanju i Ivana i zadojile ih srpskim mlekom. Zadojiše ih na zemlji svojih pradedova, koji su uprkos viševekovnom turskom jarmu i arnautskom razbojništvu, teroru i progonu ostali da pale kandila i sveće, seju njive, odgajaju decu, žene ih i udaju. Nemanja, Slobodan i Ivan udahnuli su prvi vazduh na Kosovu, a srećne majke povijale su ih, držale u naručju i sanjale velike snove za svoje sinove. Okrutna sudbina poigrala se sa ovim majkama jer je njihova sreća trajala koliko i životi njihove dece. Kao usud srpskom rodu da mučenički umire na svojoj zemlji, nastali su kosovski novomučenici Nemanja, Slobodan i Ivan. Najezda Arnauta preko Prokletija zauzimala je plodnu kosovsku- -metohijsku ravnicu potiskujući Srbe, a te 1998. i 1999. godine njihovi potomci, teroristi takozvane OVK, vršili su strašne zločine da zauvek proteraju časni krst i srpski rod sa rodne grude i pradedovskih ognjišta. Iako su mučenički stradali vekovima, iako Albanci nisu prestali da kidišu na njih, iako su im otimali metar po metar zemlje, Srbi su verovali u odavno izneverenu besu koja im je odnela najdraže, najskuplje i najvrednije – odnela im je decu. Čekale su ucveljene majke danima i noćima, budio ih je svaki šum, zaledile bi se kada bi im neko zakucao na vrata, kada bi zazvonio telefon i nadale se da su im živa deca, da će se odnekud pojaviti.

BOŽANIĆI STRADALI ZBOG VERE U BESU KOMŠIJE ALBANCA

Nemanja, najmlađe dete Dragice i učitelja Mladena iz Opteruše, dobio je ime po Stefanu Nemanji, tek završio prvi razred srednje škole u Đakovici došao je kod roditelja jer je stariji brat bio u vojsci. Tog jula 1998. godine danima su se iznad sela mogli videti teroristi „OVK“, ali se Božanići nisu plašili. Verovali su u datu „besu“ komšije Albanca Hadžije Mazrekua, odbornika sela Opteruša, da će ih zaštititi. Verovali su u čast komšija Albanaca sa kojima su odrasli, ako krene po zlu, da će ih poštedeti. Te crne julske noći 1998. godine, zanoćilo je osam muškaraca i četiri žene u kući Dragice i Mladena, jer je Opteruša već bila opkoljena sa svih strana naoružanim teroristima „OVK“. Dragica Božanić jasno se seća svih detalja u strašnoj noći bez mesečine. – Verovali smo u nečisti jezik komšije Hadžije, u njegovu „besu“, a i nikada nismo imali ružne reči sa Albancima. Bili smo meta samo zato što smo Srbi. Počela je rafalna paljba ispred naše kuće, prozorska stakla su prskala na sve strane. Obuzeo me je strah za Nemanju, strah od kojeg mi se i danas zaledi krv – teško uzdahnu Dragica sa suznim očima i nastavi: – Juka Kabaši je pozvao mog supruga da izađe pred kuću. Mladen je krenuo, ali ja sam ga zaustavila plašeći se da će ga ubiti – kaže Dragica. Bila je to kristalna noć za Srbe u Opteruši. Dojučerašnje komšije preobučene u teroriste našli su se pred kućom Božanića sa uperenim oružjem. – Noć je trajala kao večnost, žene su bile u podrumu a muškarci u kući. Nisam znala šta se događa u kući, šta je sa Nemanjom i Mladenom dok se nije razdanilo. Kada je svanulo izašla sam iz podruma i ugledala mog sina Nemanju i sinovca ispred kuće koji su mi rekli da se moramo predati. Nemanja je imao ogrebotinu i krv mu je curila niz lice. Nisu mi dozvolili teroristi da mu operem ranu. Jedan deo njih je preturao po kući, a drugi su nas sa uperenim oružjem potrpali u traktor i odvezli ka albanskim selima Samodraže, Studenčane i Pećane – priča nam Dragica. Zatvorili su ih u jednu kuću bez prozora u selu Pećane i razdvojili muškarce i žene. – Samo Bog zna kako mi srce nije prepuklo od bola slušajući jauke i krike iz susedne prostorije. Sklopljenih ruku sam molila Boga da mi ne udaraju dete. Jauci nisu prestajali do jutra. Ujutro su me odveli kod supruga Mladena koji je bio sav u modricama i krvi. Naterali su ga da napiše pismo za Srbe u Zočištu, a ja sam dobila zadatak od terorista da se vratim sa odgovorom. Tražili su od njih da se predaju – šapatom navodi Dragica. Majčino srce se nije plašilo. Iscrpljena i preplašena hodala je ka Zočištu. Dolazeći u manastir nalazi žene iz Retimlja i doznaje da su svi muškarci iz Retimlja kidnapovani istog dana popodne. Vratila se Dragica tamo gde su zatočeni njeni najmiliji. Izmolila je teroriste da joj dozvole da vidi dete. – Bio je to kratak susret, doveli su mi dete. Samo smo se gledali. Ja sam plakala a moj Nemanja, iako još dete, hrabro se držao i nije pustio suzu. Terorista me gurnuo kundakom puške da se vratim u prostoriju gde su već zatočene žene, a moj Nemanja mu je rekao: „Ne dirajte mi majku“. Te reči mi probadaju srce dvadeset godina. Nije razmišljao o sebi, brinuo je za mene. Moje najmlađe čedo – uzdahnu Dragica, oči joj se okvasiše suzama i doda: – Molila sam Šiptare da uzmu mene i Mladena, a poštede mi dete. Uzalud, odveli su ga iz kuće gde se rodio i porastao – reče Dragica. Majčine suze i tuga do neba nisu ganule okorela teroristička srca. Nikada više Dragica nije videla svoga sina. Narednog dana teroristi su izvršili napad na manastir Sveti Vrači u Zočištu. Manastir su razorili, a monahe i zarobljeni narod odvode u albansko selo Semetište, gde su dovezli i žene iz Opteruše. Tu su proveli dve noći, a trećeg dana Međunarodni crveni krst je pokupio žene i malu decu, a golobrade dečake i muškarce majke, sestre i supruge nikada više nisu videle. – Jutro, veče, noć, dan uvek mi je moj Nemanja u mislima i glavi. Zamišljam kako bi sada izgledao, kakva bi bila njegova deca. Bio je zaista dobro dete. Iako smo ga molili da ide kod mojih u Mlade- Dragana i Ivan Majstorović novac, nije hteo. Ostao je sa nama i zauvek sam ga izgubila – lomi ruke Dragica i suznim očima gleda u daljinu. Dragica Božanić, neutešna majka, kaže da od te noći ona ne živi, već samo životari do dana kada će je Gospod odvesti među anđele da opet prigrli svoje čedo. Godine 2006. identifikovani su u pećini Volujak Nemanjine kosti kao i njegovog oca Mladena. – Moj Nemanja, moje najmlađe dete ko zna u kakvim je mukama okončao svoj mladi život. Teroristima „OVK“ na rukama je krv mog nevinog deteta – suznih očiju prošapta Dragica. Na sudu u Prizrenu 2008. godine prepoznala je Dragica kidnapere i mučitelje svog sina i muža i u sudnici plačući molila da joj kažu kako su umrli, da li su joj mučili dete, da li su ga morili glađu i žeđu po julskoj vrućini, da li su ga masakrirali ili prebacili u Albaniju. Ova nesrećna majka nije dobila odgovor, kao što ga ne dobijaju ni Desanka Pejčinović iz Peći ni Dragana Majstorović iz Prištine.

DRUGOVI ALBANCI SLOBODANA PREDALI NA PREVARU U ŠTAB „OVK“

Iako nije prošlo ni četrdeset dana od smrti Milorada Pejčinovića, oca kidnapovanog Slobodana Pejčinovića iz Peći, koji nije dočekao da dozna istinu o svom sinu, njegova supruga a Slobodanova majka Desanka kaže da neće da prestane da traži svoje dete, do poslednjeg atoma svoje snage i dok je Bog ne uzme. – Živim da bih doznala gde je moje dete, gde je završilo, kako je ubijeno ili je možda još uvek živo. Misleći na dete legnem, a sa istim mislima se budim. Gde si Bobane, mili moj sine, javi se majci, hiljade puta ponavljam te reči – tihim glasom govori Desanka Pejčinović, čija se tuga umnožila smrću supruga Milorada, koji umire nesaznavši ništa o kidnapovanom sinu. Parali su nebo Nato avioni nad Metohijom krvavog proleća 1999. godine. Ispod Rugovske klisure, na Pećkoj Bistrici pored Pećke patrijaršije, Desanka, zdravstveni radnik i Milorad Pejčinović, inženjer odgajali su svoju decu da budu humani i dobri ljudi, i da nije važno kojoj veri i naciji pripadaju. Odgajali su ih da veruju ljudima. U mešovitom naselju „Krivoglave“ u Peći, neposredno pored škole „Đemalj Kada“, rastao je Slobodan Pejčinović. Pored njihove kuće živeli su Albanci, te su se srpska i albanska deca zajedno igrali i zajedno odrastali. Za vreme oštrih zima i snegova dok je hladan vetar zavijao sa Prokletija Slobodan, Artan i Besim sankali su se na nizbrdici pored kuće i pravili sneška, a letnju žegu gasili kupanjem u Pećkoj Bistrici. Posle fudbala u dvorištu škole svraćali bi kod Desanke koja ih je dočekivala raširenih ruku i punog srca. Radovali su se Desankinim šarenim jajima za Vaskrs. Politike su se menjale, a oni su ostali dobri prijatelji i kao mladići koji su već razumeli šta se odigrava oko njih. I delovalo je da veruju jedan drugome. „Nikada ne bih pomislila da bi Artan i Besim Kastrati i Besim Avitaj naudili mome detetu. Sa njima je moj Boban naučio albanski i govorio ga kao maternji jezik – kaže nam Desanka i dodaje: – Ispostavilo se da je moje dete verovalo u neveru i da su ga predali u ruke zločinaca, oni sa kojima je odrastao i kojima je verovao – plačući izgovara skrhana od bola Desanka Pejčinović. Njegovi drugovi iz detinjstava Artan Brunčević, Besim Avitaj i Besim Kastrati na prevaru su ga dvadeset šestog dana meseca marta 1999. godine u 10,30 minuta izveli iz porodične kuće i predali u štab „OVK“ u Rugovi i majka Desanka ga nikada više nije videla. – Tog jutra Artan Brunčević, sin našeg komšije Rame, dva puta je dolazio da traži Slobodana. Nisam ništa slutila. Slobodan je otišao sa Artanom i nikada se više nije vratio. Skovali su pakleni plan kako da mi kidnapuju dete, a on im je verovao – jecajući izgovara Desanka. Slobodana, tada sedamnaestogodišnjaka vera u drugove Albance odvela je u smrt. Slomljenog srca, Desanka luta već 21 godinu od čoveka do čoveka, od institucije do institucije, ne bi li čula neki glas i pronašla neki trag o svom detetu. Dete su joj kidnapovali, a kuću spalili do temelja. – Bila su to zla vremena koja za mene i dalje traju. Odmah sam prijavila svim institucijama. Tražila, molila, ali ništa. Verovao je drugarima sa kojima je rastao, a oni su ga na prevaru predali zločincima „OVK“ u selo Košutane u Rugovi. To sam doznala od drugog našeg komšije Albanca, koji je rekao da su ga odveli i predali u štab „OVK“. Da su tri dana bili zajedno, a potom Slobodana odvojili od njih i da ga u tom štabu likvidirao izvesni Bekim koji ima kuću u Peći kod ambulante. Dobilijali smo razne informacije te da je odveden u Albaniju, da je stradao u „žutoj kući“ i ostalo. Dvadeset godina traje agonija cele porodice. Moje nedužno dete je kidnapovano i ko zna kako i u kakvim mukama umrlo. Teško mi pada kada kažu: „Pa evo to se desilo pre 21 godinu, šta oni više hoće. Za nas to nije pre 21 godinu. To se desilo juče za moje ranjeno srce – sa grčom na licu i uzdisajima govori Desanka. Na pitanje da li je kasnije videla kidnapere svog deteta, Desanka nam odgovara: – Ja sam uvek dolazila i odlazila u Peć kod naše spaljene kuće. Odmah sam reagovala iako je bila otežana komunikacija 1999. godine. Vraćam se u Peć, kod spaljenog doma, nadajući se da ću tamo pronaći svoje dete. U avgustu 1999. godine odem kod Brunčevića. Pogledah u dvorište, Artan popravlja kola. Dobih neku silnu snagu i uđem u dvorište. Artan prebledeo. Upitah ga: „Artane, gde je moj Boban. Ti si ga odveo“. On promrmlja sebi u bradu: „Zarobili su nas u Rugovi“. Nastavih da pitam: „Ko i gde“? U taj mah dolazi njegov otac Ramo, koji je bio vozač u Hitnoj pomoći u Peći, a ja se obratih i Rami rečima: „Komšija Ramo poznaješ mene i mog Slobodana, ne grešite dušu, kažite mi gde mi je dete“. On mi je samo odgovorio da pitamo u Rožaju, da oni ne znaju ništa o sudbini moga sina. Mi smo nakon toga obišli i Rožaje i Andrijevicu i celu Crnu Goru pa do gradonačelnika Podgorice Maraša, koji je uradio proveru na području cele Crne Gore, da li se vodi Slobodan kao ubijen ili živ. Nikakvog podatka nema. Nikakvog traga – priseća se Desanka. Snaga materinske ljubavi terala je Desanku da ne posustaje i ona bi koristila svaku priliku da ode u Peć i traži sina. – Opet sam sa Unmikom odlazila u Peć. Jednom prilikom vidim Artana iz oklopnjaka UNMIK- -a. Zamolim ih da ga uhapse, jer je on kidnaper moga sina Slobodana. Uhapsili su ga i odveli sa lisicama na rukama, ali ubrzo i pustili nakon ispitivanja. U Prištini je predmet vodio jedan Amerikanac koji mi je rekao da će Besima Kastratija, koji živi u Americi, po službenoj dužnosti vratiti iz SAD i saslušati. Da li ga je saslušao ili ne, ne znam. Uglavnom ni traga ni glasa od mog Bobana, iako se zna ko su kidnaperi i gde žive – govori Desanka i nastavlja ispovednički svoj put u traženju deteta ili samo istine, gde je i kako završio. – Ja sam pre sedam meseci prošla pored Artanove kuće da vidim da li ćemo nekoga sresti. Artanova deca se igraju u dvorištu, a ja nemam ni kosti od moga sina. Tuga za Bobanom ubrzala je smrt mog muža Milorada. Porodica mi je potpuno potonula. Molim boga da izdržim da saznamo da li mi je dete živo ili mrtvo. Ako tužioci imaju i malo duše u sebi, presudiće vođama „OVK“. Moje dete nisu svi Albanci oteli, njega su otela ova trojica na prevaru, jer im je bio drug i verovao im. Ko zna gde je i u čije zločinačke ruke upao. Neće pobeći od božije pravde, ako ih ovozemaljska ne stigne. Moje rane se produbljuju svakog dana – jedva čujnim glasom govori Desanka i podvuče: – Spremna sam da idem u Specijalizovani sud u Hagu da javno svedočim o kidnapovanju mog deteta. Ironična su izjašnjenja vođa „OVK“ da nisu krivi. Ali, nažalost, ako nisu optuženi i osuđeni kidnaperi mog deteta koji su poznati imenom i prezimenom, ništa se ne može očekivati od ovog suda – reče nesrećna majka koja još tumara po Metohiji u potrazi za detetom.

IVANA KIDNAPOVALI ZLOČINCI „OVK“ NA PUTU PRIŠTINA-MERDARE

Dragana Majstorović, medicinska sestra iz Prištine dvadeset i jednu godinu provodi besane noći čekajući glas o svom sinu Ivanu, golobradom gimnazijalcu, kojeg su kidnapovali na Preobraženje Gospodnje 19. avgusta 1999. godine na putu Priština- -Merdare. – Izvukli su moje nevino dete iz kola i odveli zločinci „OVK“. Godina za godinom ide, a bol za detetom ne jenjava. Kada bih našla neki trag gde je i kako završio, čini mi se da bi mi bilo lakše. Neizvesnost i bol u mom srcu se ne stišava kao ni onog vrelog avgusta 1999. godine kada sam dobila glas da je oteto pola moga srca – govori ova hrabra majka koja je „obila“ sve pragove tražeći kidnapovanog sina. Iako je tada bilo opasno za Srbe u Prištini, Dragana, njen suprug i porodica odlazili su svakodnevno u Kfor, Unmik, Međunarodni crveni krst i sve institucije, molili i pitali za Ivana. Odgovor je uvek bio isti: „Istraga je u toku“. – Tražila sam i vapila na sve četiri strane sveta, pisala, molila, ali niko ništa nije čuo, niko ništa nije video. Nikada nikome ne bih poželela da da ga kazni život kao mene. Jer, ovo je najveća moguća nesreća i kazna za jednu majku. Odlazila sam svojevremeno i kod Bajrama Redžepija i Fljore Brovine. „Ne verujemo da ima neko živ, a ukoliko doznamo javićemo“, bio je odgovor Redžepija i Brovine – kaže Dragana i dodaje: – Svašta mi prolazi kroz glavu. Moj Ivan je bio sportista, mlad i lep momak možda je završio u „žutoj kući“ u Albaniji. Odlazila sam kod Albanaca, svih poznanika i prijatelja i niko ništa nije znao. Ivan je sa sobom poneo dokumenta o našem stanu u Prištini i jednom mi je rekao Albanac, koji je ušao u naš stan, da je sa tim dokumentima dolazila izvesna osoba predstavljajući se mojim imenom i pokazujući rešenje od stana. Molila sam ga da mi kaže nešto više o toj osobi ali je on odmah ustuknuo, rekavši da je nikada više nije video – podsetila se Dragana detalja iz svoje potrage za sinom. Vapaji i plač majke nailazili su na zid ćutanja. Dragani, nesrećnoj majci, već se raspršuje nada da je možda njen Ivan među živima, ali, kako kaže, iako oseća bespomoćnost i strašnu nepravdu, nikada neće prestati da traži svog Ivana ili makar njegovo poslednje počivalište. – Hiljade puta prebirem po mislima, o prvom koraku, prvim sveskama, nestašlucima i nagradama moga sina. Sa sedamnaest godina i perfektnim engleskim jezikom spasavao je Srbe u Kosovu Polju tog nesrećnog juna 1999. godine. Fotografije su jedini opipljivi način što mi je ostalo od sina. Moj svet se srušio i ja svakog dana umirem za mojim Ivanom – sa tužnim glasom govori Dragana, koja je napisala stihovnu optužnicu za zločince. Stihovi su šiknuli iz neopisivog bola i beskonačne majčinske ljubavi. Dragana kaže da ne očekuje pravdu od Specijalizovanog suda i tužilaštva u Hagu: – Da je međunarodnoj zajednici zaista stalo do istine i pravde ne bi čekali dvadesetogodišnji protok vremena, likvidaciju svedoka i svega što se događalo na KiM. Moje dete je kidnapovano dolaskom iste te međunarodne zajednice. Kako neko sa krvavim rukama može dobiti najviše političke funkcije – pita se Dragana i istovremeno odgovara: „Poznato je da Albanci ništa ne čine bez dogovora sa svojim mentorima i zato će se i u ovo suđenje umešati politika, kao što se dešavalo i sa Haškim tribunalom“. I dok se razleže bruj zvona kosmetskom zemljom i dok oblaci skrivaju kosovsko nebo da ne pusti suze, misli ovih majki kao i njihova golema tuga nadvila se nad Kosovom i Metohijom. Kosovom, koje i vole i proklinju. U prazno pružaju ruke da prigrle svoju decu. Njihove suze su presušile, a lelek utihnuo. Ostali su tihi jecaji i krvava rana na majčinskom srcu ispod kojeg su nosile Nemanju, Slobodana i Ivana. R. Komazec

Izvor: https://jedinstvo.rs/