МУЖА САМ САХРАНИЛА БЕЗ ГЛАВЕ ПОСЛЕ 3 ГОДИНЕ: Оливера из Приштине кроз сузе испричала потресну исповест ЈЕДИНО ОН НИЈЕ ХТЕО ДА ОДЕ!

Данас се навршава 18 година од „мартовског погрома“ током ког су Албанци, најпре у Косовској Митровици, а потом и у другим деловима Косова и Метохије, организовали протеривање Срба, уништавање њихове имовине и верских објеката.

Тог дана је етнички очишћено шест градова и девет села, а свој дом морало је да напусти више од 4.000 Срба. Запаљено је или тешко оштећено око хиљаду српских кућа, десет српских школа, домови здравља, поште и друге институције државе Србије. Погинуло је осморо Срба.

У два дана оскнављено је или потпуно уништено 35 цркава и манастира, а нестало је или оштећено више од десет хиљада вредних фресака, икона, путира и других црквених реликвија.

О овој теми су у јутарњем програму Курир телевизије говорили Оливера Будимир, која је избегла из Приштине 1999. године, историчар Чедомир Антић и пензионисани пуковник војске Србије Душан Шљиванчанин.

– Нажалост, тај погром је кренуо много раније него што је 17. март. Увек сам живела у Приштини, односно на КиМ, нисам мислила да ће тај масовни егзодус да се деси. Цео рат сам била у Приштини, на радном месту, као и цела моја породица. Међутим, опирали смо се до последњег дана. Увек је било притисак. Мислили смо да ће све то морати да престане временом. У време рата морала сам да напустим Приштину, спасавали су децу и породице. Нисмо имали некух специјалних проблема у току рата. Градови су били на неки начин заштићени. Мој супруг и ја смо се стално закључавали. Дана 29. јуна сам одлучила да морам са породицом и фамилијом да одем из Приштине. Мој супруг је сматрао да се никоме није замерио и није хтео да иде из Приштине, а ја сам последњег тренутка остала – рекла је Оливера Будимир у исповести на Курир телевизији.

Оливера је испричала да су у последњем моменту решили да се склоне из Приштине.

– Остајала сам са њим и одлучила да морамо да идемо. Он је рекао ја остајем. Мој брат је изашао тада. Он је возио једна кола, а ја друга. Ми смо се склонили привремено у Блаце, мислили смо да ћемо се вратити. Мој брат је дошао назад и није затекао мог супруга. То је био 2. август. Тада је пуно Срба нестало из Приштине и киднаповано – рекла је Оливера Будимир.

За смрт свога мужа сазнала је посе три и по године и истакла да је до истине и дан данас тешко доћи. Свог супруга сахранила је без главе.

– Сазнала сам после 3, 5 године, ако сам сазнала, пошто је било пуно подвала, нашла сам га. Сахранила сам га без главе, после 3, 5 године. Где је нађен је зна се, шта се десило, нико није хтео да ми каже. Нисма успела ништа да сазнам. У све могуће институције сам била. И дан данас плаћају обични људи – рекла је Оливера Будимир.

Извор: www.kurir.rs