Predsednik Koordinacije dr Duško Čelić ,   MEĐUNARODNI DANA NESTALIH LICA 

Poštovane porodice žrtava,
Poštovani prijatelji,
Poštovani građani Srbije,
Poštovani predstavnici Komisije za nestala lica Vlade Republike Srbije,
Poštovani predstavnici Međunarodnog komiteta crvenog krsta – Regionalne kancelarije u Beogradu,
Poštovani predstavnici Crvenog krsta Srbije,
Poštovani predstavnici medija,

          Danas je 30. avgust – Međunarodni dan nestalih lica, dan kada se u celom svetu, svi zajedno sećamo nestalih lica, kada pozivamo na solidarnost sa članovima njihovih porodica i kada pozivamo javnost da podrže pravo porodica da znaju sudbinu svojih voljenih nestalih u sukobima, 90-ih godina na prostoru bivše Jugoslavije.

         Na žalost, i u ovom pogledu, možemo reći “Srbija je svet“, jer u Srbiji i danas živi ili je nakon ratova 90-ih godina na prostoru bivše Jugoslavije, našlo utočište nakon progona iz svojih domova širom Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Kosova i Metohije, na hiljade porodica, koje i dalje tragaju za tragičnim sudbinama svojih nestalih, za istinom o događajima u kojima su nestali, za informacijom gde su ukopani njihovi posmrtni ostaci, ako uopšte imaju groba, ili ukopa, ili su im grobovi, neznane poljane, livade, jame, gore, reke, stratišta širom bivše Jugoslavije.

          Ove godine, Koordinacija srpskih udruženja porodica nestalih, ubijenih i poginulih lica na prostoru bivše Jugoslavije, obeležava Međunarodni dan nestalih protestnim sloganom “NESTALI (NI)SU ZABORAVLJENI“. Ova poruka, ukoliko se reč “nisu“ napiše tako da prvi slog bude u zagradi, može se dvojako razumeti: kao da nestali nisu za boravljeni i kao da su nestali zaboravljeni.

         Nestali nisu zaboravljeni pre svega od svojih najmilijih i najrođenijih – od članova svojih porodica, od njihovih roditelja od kojih su mnogi sa živom ranom napustili ovaj svet ne saznavši ništa o svom nestalom detetu; nestali nisu zaboravljeni od svoje dece, od kojih su mnoga bila u dobu u kome nisu ni shvatali razmere lične i porodične tragedije, a sada su odrasli ljudi; nestali nisu zaboravljeni od svoje braće i sestara; nestale nije zaboravila njihova rodbina; nestale nisu zaboravili njihovi kumovi i prijatelji.

         Ali da li je to dovoljno, da možemo kategorički da tvrdimo da nestali nisu zaboravljeni ? Nije !

         Koliko naše društvo pamti tragedije hiljade naših porodica ?

         U poslednjih nekoliko godina beležimo napredak u pogledu negovanja kulture sećanja, kada su u pitanju masovna stradanja našeg naroda, poput akcije etničkog progona Srba iz Krajine nazvanoj “Oluja“ i genocida nad Srbima počinjenog u tzv. Nezavisnoj državi Hrvatskoj u sistemu logora Jasenovac. Ali, to ne znači da ovo društvo sistemski i trajno neguje kulturu sećanja. Kultura sećanja podrazumeva trajni društveni konsenzus i trajnu i sistematsku društvenu i državnu akciju, nezavisnu od toga koje partije vrše vlast u Srbiji i razume se, bez dnevno-političkih primesa u obeležavanju značajnih datuma i događaja. Ovo je prilika da po ko zna koji put istaknemo da se Koordinacija srpskih udruženja porodica nestalih, ubijenih i poginulih lica na prostoru bivše Jugoslavije, zalaže za činjenični i nepolitički pristup rešavanju sudbine nestalih lica, da udruženja članice Koordinacije slede takav pristup a da politički i stranački angažman članovi ostvaruju kao građani mimo udruženja, jer sve drugo predstavlja zloupotrebu kako udruženja, tako i žrtava i porodica žrtava.

         Kultura sećanja podrazumeva i spomen obeležje dostojno žrtava nestalih i stradalih u ratovima 90-ih godina na prostoru bivše Jugoslavije. Koliko ljudi danas u Srbiji zna gde se nalazi spomenik srpskim žrtvama stradalim u ratovima 90-ih godina na prostoru bivše Jugoslavije i da li zna da je reč o jednom neuglednom spomeniku u vidu kamena nepravilnog oblika ?

         Kolika je institucionalna podrška društva, države i lokalnih samouprava, porodicama žrtava ?

         Zašto nestali i porodice nestalih još uvek, 32-e godine od prvih nestanaka i stradanja na prostoru bivše Jugoslavije, još uvek u pravnom sistemu Srbije nisu prepoznate kao žrtve ?

          Zbog čega jedino Srbija, u odnosu na sve zemlje regiona, nije sistemskim zakonom uredila najvažnija pitanja vezana za nestala lica, već je to samo simbolično učinjeno 2012. godine, na način nezabeležen u uporednom pravu – u Zakonu o upravljanju migracijama ?

         Zbog čega ni danas društvo nije pokazalo spremnost da porodicama žrtava prizna pravo na satisfakciju i posebnu podršku kao jednoj od najranjivijih socijalnih grupa ?

        Zbog čega se još uvek Međunarodni dan nestalih, ne obeležava uz pokroviteljstvo države – Republike Srbije, već to evo više od 20 godina čine porodice organizovane u udruženja i Koordinaciju udruženja porodica nestalih ?

         Koliko ljudi danas u Srbiji zna da i danas, 32-e godine od početka prvih sukoba na prostoru bivše Jugoslavije, veliku socijalnu grupu čine unesrećene porodice prognanih iz svojih domova koje su izgubile nekog od svojih najmilijih ili još uvek tragaju za njihovom sudbinom u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu i Metohiji ?

         Koliko saosećanja sa porodicima unesrećenih pokazujemo danas nakon toliko godina? Koliko nas uopše u trci za ekononomskim i egzistencijalnim opstankom ali i u sopstvenoj samodovoljnosti, zanimaju tragedije drugih ? Da li i nas, kako pesnik reče, “sve rane našega roda bole“ ?

         Koliko mlade generacije u Srbiji, na sreću, odrasle u miru, zanimaju tragični događaji iz nedavne prošlosti i stradanje ljudi i svakako stradanje njihovih sugrađana i sunarodnika ? Znaju li barem za neko od više desetina stratišta na Kosovu i Metohiji, u Bosni i Hercegovini i u Hrvatskoj u kojima su stradali i masovno nestajali oni čije porodice decenijama tragaju za njihovom sudbinom ? Da li išta o tome uče u školi ?

         Koliko mediji u regionu a pre svega u Srbiji, pokazuju interesovanja za teme vezane za masovna stradanja i nestanke Srba i svih građana u ratovima 90-ih godina na prostoru bivše Jugoslavije? Da li se to onteresovanje iscrpljuje tako što se jednom u godini posveti svega nekoliko minuta, nekoliko rečenica i nekoliko kadrova sa ovakvkvih ili sličnih događaja i konferencija za medije? Ili se pak pitanje nestalih i stradalih Srba stavlja u dnevnopolitički kontekst i time nanovo povređuju žrtve i njihove porodice ? Da li je takav odnos jednog broja medija odraz njihove društvene odgovornosti ? Unazad godinu dana primećujemo pozitivne korake u pogledu uloge medija u negovanju kulture sećanja; to odnosi isključivo na Javni medijski servis Srbije ali, na žalost, ne i na komercijalne medije.

          Nestali nisu zaboravljeni ako u nekom doglednom vremenu njihove porodice mogu da ostvare pravo na istinu i pravdu. Imajući u vidu sadašnje stanje stvari u kome se u Hrvatskoj oglušuju o zahteve za identifikacijom posmrtnih ostataka koji se nalaze u poznatim grobnicama, ili imajući u vidu činjenicu da de facto vlasti na Kosovu i Metohiji pitanje ostvarivanja prava na istinu i pravdu, kada je reč o nestalim licima, smeštaju u kontekst statusa Autonomne pokrjine Kosovo i Metohije, a u Bosni i Hercegovini se pitanje nestalih smešta u kontekst monopola jedne strane na žrtvu, kao i imajući u vidu dinamiku pronalazaka i identifikacija posmrtnih ostataka nestalih na prostoru bivše Jugoslavije, očigledno je da će porodicama žrtava i društvima trebati više stotina godina, kako bi dobile odgovore na najteža pitanja nasleđa ratova 90-ih godina na prostoru bivše Jugoslavije !!!

Poštovani prijatelji,
vođeni principima nepolitičnosti, u skladu sa našim stanovištem da je pitanje rešavanja sudbine nestalih lica u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije 90-ih godina prošlog veka, pre svega himanitarno i civilizacijsko pitanje, kloneći se prejakih reči, Koordinacija srpskih udruženja porodica nestalih boriće se za istinu o nestancima i stradanjuima svih na prostoru bivše Jugoslavije, i Srba ali i pripadnika drugih naroda i manjina; samo tako Koordinacija može od drugih s punim moralnim pravom da zahteva da promene javne politike pune netačnih istorijskih i činjeničnih konteksta prema kojima su “Srbi odgovorni za otpočinjanje i vođenje ratova na prostoru bivše Jugoslavije i da su u tom pogledu srpske žrtve drugorazrednog značaja, koje ne zaslužuju ili barem manje od žrtava drugih nacionalnosti zaslužuju odgovore na sva pitanja povodom njihovih nestanaka i stradanja“.

Stoga, čini nam se da imamo puno pravo da na današnji dan jasno i glasno kažemo:

Pitanje pronalaženja nestalih, kao i odgovornosti za ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije su nerazdvojna. Pravo porodica žrtava na istinu nerazdvojno je s pravom na pravdu kao delu prava na satisfakciju. Ova prava su ne samo samo pravne prirode, već moralno i civilizacijsko pitanje koje predhodi svim drugim pitanjima, i ljudskim pravima, jer su tesno povezana sa pravom na život koje je neprikosnoveno ljudsko pravo, meta-pravo, pravo koje predhodi svim drugim ljudskim pravima. Jer, iako “sila ruši kule i gradove“, svet počiva na pravdi, zemaljskoj i Božijoj.  S toga nema opravdanja za nečinjenje vlasti u pogledu procesuiranja ratnih zločina i privođenju pravdi učinilaca ratnih zločina, u slučajevima kada je postojanje osnovane sumnje notorno poznato. Primer nepostupanja vlasti Hrvatske povodom bombardovanja kolone srpskih civila izbeglih iz Krajine na Petrovačkoj cesti pre 27. godina i ubistva srpske dece i civila je u tom pogledu ilustrativan. To nije demonstracija jednakog tretmana prema svim žrtvama, bez obzira koje su nacionalnosti, kako se zvanično na rečima tvrdi, već je na žalost, diskriminacija žrtava na delu.

Na žalost, slična situacija je i u Bosni i Hercegovini u kojoj se grade javne politike na osnovu monopola jednog naroda na žrtvu. Masovne žrtve i ratni zločini sagledavaju se gotovo isključivo u političkom a ne u činjeničnom i humanitarnom narativu, u kome stradaju istina, pravda a i prava porodica da saznaju sudbinu nestalih.

Na teritoriji Kosova i Metohije još uvek vlada “zavera ćutanja“, kada je reč o otkrivanju posmrtnih ostataka kidnapovanih odnosno nestalih Srba i nealbanaca. Sa žaljenjem i negodovanjem da konstatujemo da se sva pitanja vezana za nestanke u oružanim sukobima na Kosovu i Metohiji, nalaze u dubokoj senci političkih pregovora predstavnika Republike Srbije i de facto vlasti u Prištini, koja je prema Ustavu, deo Republike Srbije, Imajući u vidu iskustvo sa kompromitovanjem pravde u ostavštini Haškog Međunarodnog suda za ratne zločine počinjene u bivšoj Jugoslaviji, nije realno očekivati da će porodice nestalih ostvariti pravo na pravdu u tzv. specijalizovanim većima, koja sa inostranim osobljem deluju u Hagu u kvazipravnom sistemu de facto vlasti na Kosovu i Metohiji.

Podržavamo rad nadležnih pravosudnih organa Srbije usmeren na otkrivanju ratnih zločina i procesuiranju njihovih učinilaca. Smatramo da samo na taj način možemo s punim pravom i kredibilitetom da isto zahtevamo i od svih drugih u regionu.

Dragi prijatelji,
Ove godine Koordinacija i udruženja-članice obeležavaju Međunarodni dan nestalih u jednom protestnom kontekstu.

Simbolično, konferencije za medije u Beogradu, Kraljevu, Nišu i Gračanici, počinju u 12 sati, kako bi i na taj način uputili poruku da je vreme isteklo i da je krajnji čas da se proces traženja nestalih i ostvarivanja prava na istinu, pravdu i satisfakciju, pokrene sa mrtve tačke.

Pitanje donošenja Zakona o nestalima, odnosno pitanje pravnog okvira vezanog za proces traženja nestalih lica i ostvarivanje prava porodica žrtava, uključujući i pravo na satisfakciju, nakon što je, delegacija Koordinacije dobila podršku od Predsednika Republike, gospodina Aleksandra Vučića, 2. septembra 2019. godine, i danas, nakon 3 godine od tog dana i 31-u godinu od prvih nestanaka na prostoru bivše Jugoslavije, je aktuelno. Radna grupa, za izradu Nacrta Zakona o nestalima, nakon što je usaglasila preko 90% teksta, prekinula je sa radom novembra 2021. godine. Smatramo da se, uprkos postojanju nekih objektivnih razloga, ničim ne može opravdati činjenica da postupak donošenja Zakona o nestalim liicima, nije okončan u mandatu aktuelne Vlade i Narodne skupštine Republike Srbije. Utoliko pre što je donošenje Zakona o nestalima predviđeno Nacionalnom strategijom za procesuiranje ratnih zločina i Akcionim planom za sprovođenje nacionalne strategije za procesuiranje ratnih zločina. S toga je ovo prilika da uime porodica žrtava javno zatražimo deblokiranje rada Radne grupe za izradu nacrta zakona o nestalim licima i okončanje postupka donošenja Zakona do kraja ove godine.

Time bi se najzad, na konkretan način vlasti Republike Srbije pridružile ovogodišnjem sloganu Koordinacije srpskih udruženja porodica nestalih, ubijenih i poginulih lica na prostoru bivše jugosalvije –

DA NESTALI NISU ZABORAVLJENI !

Porodice nestalih, organizovane u udruženjima – članicama Koordinacije, i u ovim teškim i nepredvidivim vremenima, neće odustati od borbe za ostvarivanje prava na istinu, pravdu i satisfakciju !

Na kraju, Koordinacija posebno zahvaljuje Međunarodnom komitetu crvenog krsta – Regionalnoj delegaciji u Beogradu, i Crvenom krstu Srbije, na logističkoj i materijalnoj pomoći i razumevanju u obeležavanju Međunarodnog dana nestalih lica.

Zahvaljujem na pažnji.