Удружење новинара Србије (УНС) и Друштво новинара Косова и Метохије (ДНКиМ) затражили су данас од Еулекса, Унмика, Тужилаштва за ратне злочине Србије и будућег Суда за ратне злочине на Косову да покрену, односно обнове истраге и кампањом и кроз институције заштићених сведока подстакну појединце да проговоре о злочинима над новинарима на Косову.
То је на скупу којим је обележена 17. годишњица нестанка новинара Ђуре Славуја и Ранка Перенића изјавио председник ДНКиМ Будимир Ничић.
Скуп је одржан испред спомен плоче несталим новинарима у близини Велике Хоче у Метохији, која је последњих година три пута рушена.
Новинари Славуј и Перенић су нестали на радном задатку 21. августа 1998. године у близини села Велика Хоча када су кренули у манастир Свети Врачи у село Зочиште, да ураде запис о повратку отетих монаха.
„Надамо се и очекујемо од неких нових људи у том будућем Специјалном суду да ће коначно они одговорити на наша питања која годинама постављамо. Где су наше колеге и ко је одговоран за нестанак и убиство још петорице наших колега“, рекао је Ничић и додао да су власти од којих се очекивало да расветле тај случај, „остале и глуве и неме“.
Председник ДНКиМ је казао је да је у последње време на ту тему неколико пута разговарано са представницима Еулекса и да су недавно поднели захтев посланицима Српске листе у Скупштини Косова да поднесу амандман на Законом о специјалном суду за ратне злочине, који би обухватио све ове случајеве и који би случајеве убијених и несталих колега новинара третирао на посебан начин.
„Посланици, међутим, нису поднели тај амандман. Када су српски посланици у питању, више нас ништа не може изненадити. Они бивши су нам упропастили независни ТВ канал, а ови садашњи кажу и нама и јавно да су им странци рекли да не подносе никакве амандмане за тај специјални суд. Самим тим поставља се и легитимно новинарско питање: ‘Да ли су они (посланици Српске листе) тамо (у Скупштини Косова) представници странаца или Срба, било да су они живи, мртви или нестали?'“, додао је Ничић.
Милорад Додеровић из УНС је изразио уверење да долази време када ће и новинари Албанци са Косова схватити да не треба да жмуре пред таквим причама и судбинама, јер то није добро ни за професију којој су посвећени, ни за истину, „за коју ваљда и они раде“.
Учесници скупа су подсетили да још нису расветљене ни друге отмице и убиства новинара на Косову и Метохији.
Љубомир Кнежевић, новинар приштинског Јединства и дописник Политике, отет је 6. маја 1999. године код Вучитрна, Александар Симовић, новинар и преводилац, нестао је 21. августа 1999. године у Приштини. Маријан Мелонаши, новинар српске редакције Радио Косова, нестао је 9. септембра 2000. године у Приштини. Момир Стокућа, фоторепортер, убијен је 21. септембра 1999. године у центру Приштине, а Мила Буљевића 25. јуна 1999. године, недалеко од избегличког кампа у Приштини отела је ОВК, саопштили су УНС и ДНКиМ.
Међу убијенима на Косову су и новинари листа Бота сот Беким Кастрати (2001) и Бардиљ Ајети (2005).
Канцеларија за КиМ: Расветлити судбину несталих новинара
Канцеларија Владе Србије за Косово је данас позвала Еулекс и све надлежне међународне и локалне институције да обнове истрагу, нађу и осуде починиоце тог и свих осталих злочина.
„Коначно расветљавање ових злочина и налажење и кажњавање њихових виновника, био би предуслов за изградњу поверења српског народа у међународне и покрајинске институције на Косову и Метохију, као и за нормализацију суживота у Покрајини“, наводи Канцеларија.
Канцеларија је подсетила да је споменик на путу Велика Хоча-Зочиште, где су 21. августа 1998. године нестали Ђуро Славуј и Ранко Перанић, рушено три пута, а крајем маја је постављено четврти пут. Нису нађени ни они који су тај споменик рушили.
У саопштењу се констатује да још нису расветљена ни убиства и отмице Љубомира Кнежевића, новинара приштинског Јединства и дописника Политике, отетог 6. маја 1999. године код Вучитрна и Александра Симовића, новинара и преводиоца, несталог пре тачно 16 година, 21. августа 1999. године у Приштини.