По дану отмице угледног проф. др Андријe Томановићa, 24. јуна 1999. године установљен је датум обележавања нестанака и убистава медицинских радника на Косову и Метохији.
Када човек нестане он истовремено живи и умире сваког дана у онима што га траже, поштују и воле. Други, чија савест није чиста или су на неки начин за одговорни за отмицу плаше се његовог доласка и сведочења. По дану отмице једног таквог човека установљен је датум обележавања нестанака и убистава медицинских радника на Косову и Метохији. Један од најбољих, познати проф. др Андрија Томановић отет је испред своје клинике и факултета 24. јуна 1999. године. У списак његових послова тих дана и месеци бомбардовања убројане су операције српских цивила и војника, али и пацијенти Албанци, укључујући и једног војника Ослободилачке војске Косова.
„Читали смо ваш текст и разговарали на колегијуму. Ко је војник ОВК што га је оперисао доктор Томановић?”, питао је, прошле године на Видовдан један албански колега који је пратио парастос који се одржава на Газиместану.
„Зна се ко је он, породица зна, а можете и ви да га потражите. Позовите га, преко вашег медија, да се јави и исприча причу”, гласио је одговор. Није сасвим вероватно да је један текст, двадесет година касније, вратио причу о отмици др Томановића у приштинске албанске редакције. Прича о њему живи кроз оне којима је помогао и којима недостаје добар лекар, несебични господин, Бокељ и Дубровчанин рођењем, четврта генерација професора и високообразованих људи. Његов прадеда Лазар Томановић био је вођа Српске странке и приморју и председник владе краља Николе, а њихове камене палате још стоје у Лепетанима у Боки которској.
Цело то наслеђе носио је уздржано с резервом, приморски. Са истом уздржаношћу, тихом топлином и господством, двадесет једну годину, Верица Томановић тражи свога супруга.
„Немам ништа ново, сем сећања на Андрију”, изјавила је за „Политику” и неколико дана касније послала кратке биографије свих лекара и медицински радника Андријине судбине. Како време одмиче, а то се види и из Веричиних писама Уједињеним нацијама, Кфору, председницима разних држава, Међународном крсту, потрага се претвара у емоцију, у делић истине коју ће бар неко видети.
„Његово киднаповање био је чин бруталног застрашивања Срба и приморавања на збег. Он је био лекар који је спасио хиљаде Срба и Албанаца, популаран, угледан, интелектуалац, обучио је стотине хирурга на Косову – зато је био мета”, каже Миливоје Михајловић, новинар који је дан пре отмице разговарао са Томановићем.
Први нестанак медицинских радника десио се, годину дана раније, када је 29. јуна 1998. године ОВК отела Стамена Генева у селу Црнљево на путу Приштина–Призрен. Кренуо је у Београд да упише Дефектолошки факултет, а завршио у логорима у Малишеву. Удружење породица киднапованих и несталих лица на Косову и Метохији штампало је овог јуна скромну брошуру илустровану малим, црним рупама које би требало да представљају ударце метака. Између тих рупа исписане су њихове судбине: лекара Александра Станојевића отела је ОВК из Дома здравља у Ораховцу 17. јуна 1999. заједно са медицинским техничаром Душаном Патрногићем. Два месеца касније Златоју Глигоријевићу, педијатру, једна Албанка довела је, у Дом здравља у ординацију, своје дете на преглед. Извукла је пиштољ и тешко га ранила. Из Приштине, са свог радног места пребачен је у Скопље где је издахнуо 17. августа 1999. године. Доктора Јосифа Васића из Гњилана убица је позвао именом. Окренуо се. Устрељен је са три метка на својој улици у свом граду. На овој читуљи уписани су и др Ђорђе Тошковић, др Небојша Петковић, Александар Тодоровски, Миле Вуксановић, Борислав Павић и Димитрије Шабић.
„Доктори су били угледни и код Срба и код Албанаца. Требало је, најпре, приморати њих да се иселе”, сматра Миливоје Михајловић.
У основи требало је раздвојити живот Срба и Албанаца, а лекари су представљали једно од места природног додира два народа без политике и историјског наслеђа. Када су нестали, побијени и отерани мислило се да је све завршено и да ће све потонути у завери ћутања. Међутим, остала је обична људска потреба за лечењем, остала је и прича о докторима ван политике и сукоба, остао је ожиљак на савести оних који ћуте о судбини и удесу Андрије Томановића. Тај ожиљак засврби хиљаде људи којима је професор помогао, јави се код оних који су га отели, проговори у некој приштинској редакцији, заболи ОВК војника и подсети га на човека што му је спасао живот.
Неопходно је расветлити шта им се догодило
У Медија центру у Београду одржана је конференција поводом двадесете годишњице оснивања Удружења породица отетих и несталих на Косову и Метохији и двадесет друге годишњице од првих отмица здравствених радника. Циљ је да се подигне свест о потреби расветљавања њихове судбине. На конференцији су учествовали председница Удружења Верица Томановић, председник Српског лекарског друштва академик проф др. Радоје Чоловић, представник Комисије за нестала лица Владе Републике Србије проф. др Сузана Матејић, Славиша Вуксановић, син отетог Милета Вуксановића и новинар Миливоје Михајловић.
Изво: http://www.politika.rs/
