Po danu otmice uglednog prof. dr Andrije Tomanovića, 24. juna 1999. godine ustanovljen je datum obeležavanja nestanaka i ubistava medicinskih radnika na Kosovu i Metohiji.
Kada čovek nestane on istovremeno živi i umire svakog dana u onima što ga traže, poštuju i vole. Drugi, čija savest nije čista ili su na neki način za odgovorni za otmicu plaše se njegovog dolaska i svedočenja. Po danu otmice jednog takvog čoveka ustanovljen je datum obeležavanja nestanaka i ubistava medicinskih radnika na Kosovu i Metohiji. Jedan od najboljih, poznati prof. dr Andrija Tomanović otet je ispred svoje klinike i fakulteta 24. juna 1999. godine. U spisak njegovih poslova tih dana i meseci bombardovanja ubrojane su operacije srpskih civila i vojnika, ali i pacijenti Albanci, uključujući i jednog vojnika Oslobodilačke vojske Kosova.
„Čitali smo vaš tekst i razgovarali na kolegijumu. Ko je vojnik OVK što ga je operisao doktor Tomanović?”, pitao je, prošle godine na Vidovdan jedan albanski kolega koji je pratio parastos koji se održava na Gazimestanu.
„Zna se ko je on, porodica zna, a možete i vi da ga potražite. Pozovite ga, preko vašeg medija, da se javi i ispriča priču”, glasio je odgovor. Nije sasvim verovatno da je jedan tekst, dvadeset godina kasnije, vratio priču o otmici dr Tomanovića u prištinske albanske redakcije. Priča o njemu živi kroz one kojima je pomogao i kojima nedostaje dobar lekar, nesebični gospodin, Bokelj i Dubrovčanin rođenjem, četvrta generacija profesora i visokoobrazovanih ljudi. Njegov pradeda Lazar Tomanović bio je vođa Srpske stranke i primorju i predsednik vlade kralja Nikole, a njihove kamene palate još stoje u Lepetanima u Boki kotorskoj.
Celo to nasleđe nosio je uzdržano s rezervom, primorski. Sa istom uzdržanošću, tihom toplinom i gospodstvom, dvadeset jednu godinu, Verica Tomanović traži svoga supruga.
„Nemam ništa novo, sem sećanja na Andriju”, izjavila je za „Politiku” i nekoliko dana kasnije poslala kratke biografije svih lekara i medicinski radnika Andrijine sudbine. Kako vreme odmiče, a to se vidi i iz Veričinih pisama Ujedinjenim nacijama, Kforu, predsednicima raznih država, Međunarodnom krstu, potraga se pretvara u emociju, u delić istine koju će bar neko videti.
„Njegovo kidnapovanje bio je čin brutalnog zastrašivanja Srba i primoravanja na zbeg. On je bio lekar koji je spasio hiljade Srba i Albanaca, popularan, ugledan, intelektualac, obučio je stotine hirurga na Kosovu – zato je bio meta”, kaže Milivoje Mihajlović, novinar koji je dan pre otmice razgovarao sa Tomanovićem.
Prvi nestanak medicinskih radnika desio se, godinu dana ranije, kada je 29. juna 1998. godine OVK otela Stamena Geneva u selu Crnljevo na putu Priština–Prizren. Krenuo je u Beograd da upiše Defektološki fakultet, a završio u logorima u Mališevu. Udruženje porodica kidnapovanih i nestalih lica na Kosovu i Metohiji štampalo je ovog juna skromnu brošuru ilustrovanu malim, crnim rupama koje bi trebalo da predstavljaju udarce metaka. Između tih rupa ispisane su njihove sudbine: lekara Aleksandra Stanojevića otela je OVK iz Doma zdravlja u Orahovcu 17. juna 1999. zajedno sa medicinskim tehničarom Dušanom Patrnogićem. Dva meseca kasnije Zlatoju Gligorijeviću, pedijatru, jedna Albanka dovela je, u Dom zdravlja u ordinaciju, svoje dete na pregled. Izvukla je pištolj i teško ga ranila. Iz Prištine, sa svog radnog mesta prebačen je u Skoplje gde je izdahnuo 17. avgusta 1999. godine. Doktora Josifa Vasića iz Gnjilana ubica je pozvao imenom. Okrenuo se. Ustreljen je sa tri metka na svojoj ulici u svom gradu. Na ovoj čitulji upisani su i dr Đorđe Tošković, dr Nebojša Petković, Aleksandar Todorovski, Mile Vuksanović, Borislav Pavić i Dimitrije Šabić.
„Doktori su bili ugledni i kod Srba i kod Albanaca. Trebalo je, najpre, primorati njih da se isele”, smatra Milivoje Mihajlović.
U osnovi trebalo je razdvojiti život Srba i Albanaca, a lekari su predstavljali jedno od mesta prirodnog dodira dva naroda bez politike i istorijskog nasleđa. Kada su nestali, pobijeni i oterani mislilo se da je sve završeno i da će sve potonuti u zaveri ćutanja. Međutim, ostala je obična ljudska potreba za lečenjem, ostala je i priča o doktorima van politike i sukoba, ostao je ožiljak na savesti onih koji ćute o sudbini i udesu Andrije Tomanovića. Taj ožiljak zasvrbi hiljade ljudi kojima je profesor pomogao, javi se kod onih koji su ga oteli, progovori u nekoj prištinskoj redakciji, zaboli OVK vojnika i podseti ga na čoveka što mu je spasao život.
Neophodno je rasvetliti šta im se dogodilo
U Medija centru u Beogradu održana je konferencija povodom dvadesete godišnjice osnivanja Udruženja porodica otetih i nestalih na Kosovu i Metohiji i dvadeset druge godišnjice od prvih otmica zdravstvenih radnika. Cilj je da se podigne svest o potrebi rasvetljavanja njihove sudbine. Na konferenciji su učestvovali predsednica Udruženja Verica Tomanović, predsednik Srpskog lekarskog društva akademik prof dr. Radoje Čolović, predstavnik Komisije za nestala lica Vlade Republike Srbije prof. dr Suzana Matejić, Slaviša Vuksanović, sin otetog Mileta Vuksanovića i novinar Milivoje Mihajlović.
Izvo: http://www.politika.rs/
