Посмртни остаци петочлане породице Шутаковић, оца Недељка(63), мајке Даринке (рођена Јеврић) (58) и дјеце Александра (17), Ђорђа (15) и десетогодишњег Радомана, сви страдали 1999. године од руке терористичких банди Рамуша Харадинаја у Ђаковици, сахрањени су 10 септембра у Андријевици.
Стигли су да их на вјечни починак испрате бивши суграђани који од рата у покрајини живе од Бара до крајњег сјевера Црне Горе, али и они из Србије.
Представници Комисије за нестала лица Владе Србије, уз представнике црногорског Министарства рада и социјалног старања и чланове породице Јеврић, преузели су на граничном прелазу између Србије и Црне Горе, на превоју Кула, пет сандука са члановима породице.
Претходно су више од мјесец дана чекали да се привремена албанска администрација из Приштине умилостиви и коначно преда тијела страдалника породици. Прије тога, као у бројним другим случајевима, чекало се 20 година да албански сепаратисти уопште пронађу и открију гробницу са њиховим остацима. Заправо, откривена је захваљујући подацима српских служби и странаца у покрајини.
Умјесто Србије и Црне Горе и њихових челника, бројних страначких лидера и лидерчића, свакодневно забринутих над судбином народа и државе, петочлану породицу метохијске сиротиње је, на њиховој првој станици на путу до вјечне куће, чекао епископ будимљанско-никшићки Јоаникије (Мићовић).
На капији порте старе немањићке лавре, висок као храст, владика је дочекао два возила службе за пренос посмртних остатака и сачекао да се оформи „колона“ мртвачких сандука једне породице. Потом се, у тишини, коју је проламао звук манастирског звона и жалосно тужење Даринкине рођаке, поворка кренула у правцу светиње.
„Страдање породице Шутаковић је дио једне много шире слике која нас директно уводи у најстрашнију причу, крајем 20. и почетком 21. вијека, о узимању органа, киднаповању, Жутој кући… И ово је дио приче о Жутој кући. Побијени су, дакле, од албанских терориста и бачени на најстрашније мјесто, на мјесто које подсјећа на пакао, да их тамо прекрије тама земље и тама заборава“, бесједио је владика Јоаникије по завршетку опијела, испред пет поређаних сандука.
„Лице тзв. велике Албаније је лице Жуте куће, то је киднаповање и убијање ненаоружаних људи, жена, дјеце и стараца. Посебно дјеце и то, као што видимо, уопште није случајно, као што су, после породице Шутаковић, побијена дјеца у Гораждевцу, као што су побијени жетеоци по пољу Косову, као што су побијени многи, који су се враћали да обиђу и исплачу се над гробовима својих предака“, рекао је владика Јоаникије, упозоравајући да данас, пред костима невино пострадале породице Шутаковић, не призивамо зло, нити освету.
„Само призивамо памет, и призивамо правду, призивамо закон, ако више правде и памети у овом свијету има. Све што се више и гласније прича о правди и о миру, све је мање и једног и другог“.
Исељавање мртвих
У гробници код „бункера“ гдје је сахрањено то што је остало од петочлане породице, форензичари су нашли људске кости помијешане са животињским. Испоставило се да су на тој локацији сахрањени Шутаковићи и брачни пар Петровић, који су прије два дана отпремљени на гробље у Ужице.
Исељавање живих из Метохије је заустављено, како славодобитно зна да саопшти међународна заједница, пренебрегавајући да је са те свете земље, под њиховом контролом покрајине, отишло готово сво српско становништво. Списак неидентификованих остатака оних који леже у приштинском Клиничком центру, на одсјеку за патологију већ трећу деценију садржи стотине лешеве под бројевима, без ДНК трага.
Исељавање мртвих ће се сигурно наставити.
Многи мученици су завршили по гудурама Албаније, а њихови органи и данас по свијету живе у неким туђим људима. Са државног аеродрома Албаније су широм меридијана отпремани ручни замрзивачи са органима у леду. Од рожњача до поткољеничних костију – постојао је цјеновник за „богату старудију“ Запада, са потпуним одсуством савјести и питања одакле им нови бубрег, срце или јетра…
Вође овог звјерског посла, су данас на челним мјестима у албанској администрацији у Приштини. Хашим Тачи и Рамуш Харадинај, Кадри Весељи и ини терористи, били су главни протагонисти ових стравичних злочина, по извјештајима бројних међународних експерата, укључујући Карлу дел Понте и Дика Мартија.
Само у околини Ђаковице, 1999 године функционисало је четири логора за Србе, а по извјештају Радне групе парламентарног Одбора за Косово и Метохију, око 160 логора је укупно било активирано одмах по окупацији.
Од 1999. године и уласка страних трупа на Космет, УНМИК-у као главном органу управе стизало је сијасет пријава о логорима и фабрикама у којима су заробљени Срби радили до крајњих физичких напора, храњени оскудно, тек колико може да преживи. Сви ти извјештаји су склоњени, или одлагани до бесмисла, осим ако смисао није био да се касним изласком на „терен“ не нађу пажљиво уклањани трагови.
Албански „хуманитарци“ су им обезбиједили и стални љекарски надзор који је процјењивао „квалитет органа“ за даљу трговину.
Из каснијих албанских свједочења сазнајемо да су они болешљивији и без снаге, ликвидирани одмах као некорисни, ови други су својим газдама доносили вишеструку корист.
Може ли се то назвати ропство? Или је прејако за осјетљиве уши заговорника „мира без алтернативе“?
За Шутаковиће се не зна да ли су робовали. У штуром извјештају који је, после упоређивања ДНК узетих са пронађених лешева са узорком ДНК Недељковог синовца, показали су идентитет. Претпоставка патолога је да је смрт наступила „егзекуцијом“.
Остало се само претпоставља.
Породица за примјер, дјеца ђаци генерације
„Породица Недељка Шутаковића је била сиромашна, али је била за примјер. Живели су тихо, скромно и вриједно. Никоме нису наудили ни прије, ни током рата 1999. године“, прича нам Славиша Стефановић, члан Привременог органа за Ђаковицу, који је уз свог колегу Миленка Јовановића, који је уједно предсједник Савеза удружења расељених и избјеглих у Црној Гори, дошао да испрати суграђане до гробног мјеста.
„Александар је био ђак генерације, а његовим стопама су ишли и млађи Ђорђе и десетогодишњи Радоман. Вјеровао је да их неће дирати нико у њиховом стану. Преварио се“, казао нам је Стефановић.
Једине четири особе српске националности које су остале у Ђаковици, од 12 хиљада, колико их је ова општина раније имала, биле су четири жене које су издржале невиђену тортуру у годинама после рата. Оне тврде да је Недељко са цијелом породицом био тог дана у цркви. Није побјегао за колонама војске и полиције које су преко Пећи излазили са Космета, као што је учинила већина његових сународника.
А и зашто би, размишљао је Недељко. Никоме нису воду натрунили, његова дјеца су позната као узорна у Ђаковици и сви одреда су били за примјер, упркос сиромаштву у којем су расли. Као и многи други Срби из Метохије, остао је у стану са породицом, није имао гдје ни да оде, није имао резервни положај.
Његов синовац је, по незваничним, штурим и шапатом пренесених информација комшија и суграђана Албанаца дознао да се сат времена по повратку из цркве, на вратима његовог стана, уз снажну лупњаву, појавила банда.
Последњи дан слободе, ако је о слободи на Космету уопште могуће икада говорити, чуло се лупање на вратима.
„Отварај“ викали су униформисани бандити у униформама УЋК.
„Ево вам моје главе, не дирајте ми дјецу“, чуло се Недељково преклињање.
Харадинајева банда, међутим, није хтјела да се одрекне „плена“. За њих је то било десет бубрега, пет носних хрскавица, пет срца, десет…
Шутаковићи су сахрањени тихо, као што су и живјели.
Затирање читаве породице, потпуно невине, је догађај од којег би камен проплакао.
Браћа Битићи, терористи и учесници у завјери против државе Србије и данас су у агенди сваког сусрета српских званичника са моћним америчким дипломатама. Битићи тјерају кошаркашки високе предсједнике Србије и Црне Горе да се поклоне до земљице црне.
Битићи су тема. Шутаковићи су „проблем“.
Пет сандука опојаних у ујчевини јуче у Васојевићима , су кочница и сметња „добросусједским односима“, јер се њихов директни џелат љуби са Ђукановићем и равноправно среће са Вучићем.
Србија и Црна Гора не заслужују да носе имена старих и поносних држава на чијим су темељима настале, а коме то изгледа као претјеривање, нека замисли своју породицу у јучерашњим сликама туге.
Фрапантан је недостатак интересовања медија за Шутаковиће. Насловнице су претрпане естрадом, лицемјерним паролама о „Косову“ и голим сисама, па немају гдје да смјесте пет сандука.
Неукусно је, колико смо се удаљили од етике и себе.
Државној телевизији Црне Горе, као ни сијасету других провладиних медија у овој држави, сахрана црногорске држављанке Даринке Јеврић, удате Шутаковић, њеног супруга и три сина, није вијест. Прећутани су као да носе кугу. Прећутани су јер носе истину!
А и како би то звучало на РТЦГ-у: “ У Црној Гори је данас сахрањено пет лешева са Косова и Метохије, што је више него истог дана лани за толико и толико“!
Не. Ћутаће РТЦГ, портали и дневници Црне Горе. Не зато што не виде, него зато што им логика њихове и господареве „посебности“ „локомотиве и лидера региона“ и осталих трабуњања, пада у воду пред пет невиних ковчега, дојучерашњих сународника.
Црна Гора све више личи на Косово и Метохију, али је и правда да тако буде, јер је наша држава чедо Дечана, Призрена, Пећи, Ситнице, Митровице, Новог Брда…
Извјештаји купопродајних уговора, који као киша пљуште над сиромашним грађанима Црне Горе јесу мултиетнички. „Кућа на продају“ „Shtepia ne shitje“… продавци из једне, купци припадници друге вјере. О томе се не смије говорити, јер вријеђа „братство и јединство“. Филм који смо гледали на Космету, данас се увелико приказује у Црној Гори.
Гледаће свако својим очима.
Шутаковићи су дошли међу своје после 20 година.
Васојевићи и Јеврићи су се одужили како треба, остали нека се замисле.
„Ово вам Црногорци никада неће опростити!“, казао је огорчено професор Милорад Јеврић албанским службеницима на Кули.
Албанци су сагли главе, а један је прокоментарисао: „Шта да се ради. Нека су нам жива деца“.
„Деца су у сандуку, господине“, одбрусио му је Јеврић.
[folder-gallery fid=“46″ orderby=“rml“]
Извор: http://barskiportal.com/