Marija Lina Veka je italijanski novinar i pisac koja je sa četiri knjige o stradanju Srba na Kosovu posle 1999. godine doprinela širenju istine o događajima u južnoj srpskoj pokrajini posle dolaska međunarodnih mirovnih snaga. Istovremeno, sa knjigom „Vučje srce“, ona je prva otvorila Pandorinu kutiju trgovine organima. U razgovoru za „Vesti“ tvrdi da je za Zapad „Kosovo završena priča“, ali i da su, nažalost, tog mišljenja i političari u Srbiji.
U Beograd ste došli da primite nagradu Srpski krivak za doprinos širenju istine o stradanju Srba na Kosovu. Da li je ovo prvo priznanje koje dobijate u Srbiji?
– Nikada nisam jurila nagrade i prema njima nemam odnos kao prema nečemu što „mora da se dobije“, već kao priznanje za vaš rad. Otuda mi je ova nagrada posebno draga i lično sam počastvovana.
Stalno ističete da su Srbi poseban, ponosan narod. Da li je baš pametno što smo toliko ponosni?
– Postavili ste ironično pitanje, a ja ću vam odgovoriti ozbiljno: naravno da je pametno. Jednostavno, Srbi su kao vukovi, nisu pripitomljivi. Vaš narod pripada grupi onih naroda koje je nemoguće, ukoliko pokušate, da ih pripitomite. To je narod koji može da se poštuje, a suprotnom, ako ne želite da ih poštujete, možete samo da ga uništite. Nema treće opcije. Zato su Amerikanci i Evropljani odlučili da vas unište koristeći se užasnom propagandom. Nazivali su vas svakojakim imenima: ubicama, lošim narodom…
Pričate o Srbima kao vukovima. To je naslov jedne od vaših knjiga koja je izazvala ogromno interesovanje u Srbiji. Je li bilo slične reakcije i na Zapadu?
– Ukupno sam napisala četiri knjige koje su za temu imale stradanje Srba na Kosmetu. Većina je prevedena na italijanski i francuski jezik, ali nisam ni očekivala da će naići na neku veću reakciju na Zapadu. Jednostavno, ljudi u Evropi ne žele da čuju istinu, ona ih ne zanima.
Zašto mislite da nikoga ne zanima istina?
– Zato što ljudi na Zapadu dobijaju „pilotirane“, vođene informacije o događajima i to nije samo slučaj sa ratom na prostoru Balkana. Istovetna situacija se danas događa sa ratom u Iraku, Libiji, Siriji… Predstavlja se verzija koja odgovara političkim moćnicima, a ne stvarnosti.
A kada je reč o istini o Kosovu?
– Nažalost, za ceo svet je priča o Kosovu završena priča.
Prvi ste otkrili trgovinu organima, a onda je Dik Marti napisao izveštaj kojim je te vaše tvrdnje i potvrdio? Šta se promenilo u međuvremenu?
– Apsolutno ništa. Dik Marti je uradio izvanredan posao, ali čim je završio svoj mandat, niko to nije dalje nastavio.
Da li ste Vi došli do nekih novih podataka?
– Nažalost, nisam se više bavila ovom temom, već me je profesija odvela na neku sasvim drugu stranu.
Ipak, rezultat izveštaja Dika Martija je formiranje Međunarodnog suda za ratne zločine pripadnika OVK počinjenih na Kosovu. Šta očekujete kada suđenja počnu?
– Iskreno, ne očekujem apsolutno ništa. Zapravo, očekujem da će ovaj sud samo još bolje sakriti sve teroriste i ono što su oni činili od 1998. godine do današnjih dana. Ovaj sud će poslužiti da svi oni koji su činili zločine nad Srbima nikada ne otkriju.
Ovo tvrdite i pored činjenice da je reč o međunarodnom sudu?
– Naravno, zato to i tvrdim. Pokazalo se da su te međunarodne organizacije već dokazale svoju „pravdoljubivost“ i „ljubav“ za istinom. Oni se samo zalažu za laž i jedino im je cilj da laž postane istina.
Tuguje za El Komandantom
Vest o smrti Fidela Kastra je veoma rastužila našu sagovornicu.
– Kubanski narod je pokazao da je moguće suprotstaviti se velikim silama i pri tom sebi omogućiti besplatnu zdravstvenu zaštitu, školstvo… Radeći na Kubi uverila sam se da taj sistem zaista funkcioniše onako kako ga je El Komandante i postavio. Kastro je bio pre svega veliki revolucionar. I mada revolucija često može da postane i diktatura, on je pokazao da nije tako. Pokazao da je političar svetskog ranga koji je znao i uspeo da se odupre američkoj hegemoniji.
Može li imenovanje Trampa da promeni takav medijski kliše, bar kada je reč o odnosu SAD prema Srbiji?
– Ne znam šta će Tramp uraditi, ali znam da sam jako srećna što Hilari Klinton nije dobila ove izbore.
U obraćanju povodom dodele Srpskog krivaka naglasili ste da ste u otkrivanju istine na Kosovu „imali dosta prijatelja, ali i neprijatelja, čak i među državnim institucijama“?
– Tako je. To je puna istina.
Na koje institucije tačno mislite?
– Ne mislim naravno na sve državne institucije u Srbiji, ali je zaista bilo odmaganja. Plašim se da je to činjeno zato što su vaši političari shvatili da više nema nikakvog interesa da se govori o Kosovu i Metohiji. Naročito među onima koji su na vlasti.
Zanima nas da li su srpske vlasti do sada pokušavale da stupe u kontakt sa Vama?
– Tih kontakata je bilo, zvali su me, ali bez konkretnih dogovora. Nekoliko godina zaredom sam srpsku decu sa Kosova vodila u Italiju, bratimila škole. To bih mogla i sada, ali imam objektivan problem. Ne znam kome da se obratim? Ne priznajem organe vlasti u Prištini, a iskreno, Srbija tu više ne može ništa. To je tužno, ali je tako.
Kada ste poslednji put bili na Kosovu?
– Poslednji put sam bila 2012.
Je li se i dalje čujete sa tim ljudima? Šta vam pričaju?
– Javljaju se naravno, a i ja ih zovem. U tim razgovorima mi pričaju kako im je.
Kako im je?
– Činjenica je da su im danas daleko stabilniji uslovi života nego što su bili ranije, ali je osnovni problem što ti ljudi nemaju nikakvu nadu. Fizički, oni nisu u siromaštvu, ali moralno i intelektualno je beda. Nema kulturnih događaja, nema posla. Kako onda živeti.
Pripremate se za novo istraživanje koje će Vas odvesti na Bliski istok gde ćete se baviti stradanjem Kurda?
– Reč je o pokušaju da prikažem svetu pravu istinu o narodu koji trenutno vodi borbu za celo čovečanstvo. Da nije bilo Kurda i njihove borbe protiv Islamske države, Evropa bi završila u kalifatu, ne bi nas bilo…
Pravoslavka iz Rima
Rođena je 20. marta 1964. u Rimu. Diplomirala modernu književnost, završila master iz latinske paleografije, smer arhivistička diplomatika. Član je udruženja novinara regija Lacio i Molize. Novinar i pisac, angažovana je u humanitarnim aktivnostima na KiM od 2000. godine.
Predsednica nevladine organizacije Rinascere koja podržava projekat Arca di pace u saradnji sa Planinskom zajednicom reke Anijene i Okruga Rim. U okviru istog projekta bavi se konkretnim solidarnim aktivnostima s Okrugom Havana, Republika Kuba.
Objavila je do sada osam knjiga, od kojih tri koje se bave srpskim pitanjem: „Izgubljeno Kosovo?“, „Kosovo i Metohija, nemogući povratak“ i „Vučje srce“. U februaru 2008. sa režiserom Aleksandrom Antonarolijem snimila je na Kosovu i Metohiji kratkometražni film „Katastrofa“ u trajanju od 24 minuta.
U junu 1999. prešla je u pravoslavlje u Ruskoj crkvi u Rimu.
Izvor: https://vesti-online.com/