Косовска трагедија свела се на причу о територији, на унутрашње дијалоге и спољне притиске, а заборављени су људи који тамо живе, који су са Косова прогнани, али и они који су отети и нестали.
Село Оптеруша, општина Ораховац, Косово лето 1998. Србима је речено да остану код својих кућа. Речено им је да ће бити заштићени. Веровали су. Око 10. јула, мештани Оптеруше приметили су да се у селу нешто дешава. Приметили су свеже ископане ровове и наоружане људе у униформама УЧК. Нико од Срба који су веровали у идеју да ће бити заштићени није слутио у какву ће се трагедију све претворити.
Драгица Божанић је један од сведока трагичних догађаја у селу Оптеруша из кога је тог јула 1998. одведено више десетина Срба: жена, деце, мушкараца. До тог 17. јула живели су у истом селу са комшијама Албанцима, делили су чак и храну. Неколико дана раније, када су приметили да се у селу копају ровови и да је повећан број наоружаних људи у униформама ОВК, комшија породице Божанић и одборник села Хаџим Мазреку обећао је Божанићима да ће бити заштићени ако дође до било каквог напада. И они су му веровали.
Тог дана поподне у кући Божанића било је 12 људи, четири жене и осам мушкараца. Нестало је струје и неко је на албанском позвао Драгичиног супруга Младена да изађе из куће, али га је она зауставила. Тада је почела рафална паљба на кућу која је трајала читаво поподне и ноћ. Жене су се склониле у подрум, мушкарци су остали у кући. Ујутру је престала пуцњава, Драгица је изашла из куће и угледала сина и синовца који јој је рекао да морају да се предају. Супруг јој је био рањен, а син повређен. Двориште је било пуно наоружаних припадника ОВК, међу њима и комшија Мазреку који је обећао да ће их заштитити.
Наредили су свим Божанићима да поседају у двориште, а они су претурали по кући. Све су их натералали да се попну на трактор и одвезли их у село Пећане, где су раздвојили жене и мушкарце. Затворили су их у кућу без прозора. Једног рањеног комшију Србина негде су одвели и више се није вратио. Онда су Драгицу одвели код супруга, кога су претходно, као и остале Србе пребијали и мучили. Само Драгичиног сина Немању нису дирали. Тада, у дворишту мучилишта у Пећану, Драгица је последњи пут видела своје најмлађе дете, тада шеснаестогодишњака, Немању. Молила је отмичаре да убију њу и мужа, а да јој сина пусте. Старији син и ћерка преживели су само зато што тог кобног дана нису били у селу.
Супруга Младена натерали су да напише писмо за Србе у селу Зочиште у коме се тражи да се и они предају Албанцима. Драгици је наређено да преда писмо Србима у Зочишту. Све жене отете у Оптеруши послали су у манастир Зочиште. Тамо, оне схватају да нису једине које је задесила зла судбина. У манастирској цркви биле су жене из села Ретимље које су им испричале да су и њихови мушкарци отети. И као по неком сценарију, припадници ОВК су те ноћи пуцали и бацали гранате и на манастир.
Рано ујутру, монаси су схватили да морају да се предају и окачили бело платно на капију. Само то чекајући, наоружани припадници ОВК упали су у манастирску порту и истерали све жене из цркве и почели да уништавају унутрашњост. Из манастира Зочиште поново су преместили жене у зграду сеоске школе, где су провели још једну бесану ноћ под будним оком наоружаних стражара. Након тог дана, Међународни црвени крст је дошао и жене и монаси манастира Зочиште су пуштени из заточеништва. Мушкарце из својих породица више никада нису видели.
Драгица је, по ослобађању давала изјаве предстваницима разних институција. Она је идентификовала неколицину починилаца киднаповања и мучења, оне које је препознала у свом дворишту. Нјих петорица, међу њима и комшија Мазреку, оптужени су пред судом на Косову. 2008. године Драгица Божанић отишла је у Призрен да сведочи пред судом против њега и осталих припадника ОВК који су јој 10 година раније отели сина, супруга и остале рођаке и пријатеље. Са клупе за сведоке тражила је од отмичара да јој кажу шта су урадили са њеним најмилијима.
„Све може да се купи, да се направи, да се врати, живот једино не може. Мог сина и мог мужа и свих осталих нема. Зашто смо ми били криви да нас отму из кућа и да они једноставно нестану?“, пита се Драгица и данас, готово двадесет година касније. А одговора и даље нема.
Седам година након отмице, у блату пећине Волујак код Клине пронађени су посмртни остаци мушкараца који су отети у Оптеруши и Ретимљу тог јула 1998. Међу идентификованима су и Драгицин супруг Младен и син Немња. Ипак, због околности под којима је извршена идентификација и малог броја посмртних остатака, Драгица и даље живи у нади…
На простору Косова од 1998. до краја 2000. била су 144 покретна логора у којима су држали отете и заробљене Србе.
Извор: https://www.prva.rs/
