Strašna ispovest žene kojoj su na KiM ubili muža i sina: „Ubijte mene, dete mi ostavite!“

Kosovska tragedija svela se na priču o teritoriji, na unutrašnje dijaloge i spoljne pritiske, a zaboravljeni su ljudi koji tamo žive, koji su sa Kosova prognani, ali i oni koji su oteti i nestali.

Selo Opteruša, opština Orahovac, Kosovo leto 1998. Srbima je rečeno da ostanu kod svojih kuća. Rečeno im je da će biti zaštićeni. Verovali su. Oko 10. jula, meštani Opteruše primetili su da se u selu nešto dešava. Primetili su sveže iskopane rovove i naoružane ljude u uniformama UČK. Niko od Srba koji su verovali u ideju da će biti zaštićeni nije slutio u kakvu će se tragediju sve pretvoriti.

Dragica Božanić je jedan od svedoka tragičnih događaja u selu Opteruša iz koga je tog jula 1998. odvedeno više desetina Srba: žena, dece, muškaraca. Do tog 17. jula živeli su u istom selu sa komšijama Albancima, delili su čak i hranu. Nekoliko dana ranije, kada su primetili da se u selu kopaju rovovi i da je povećan broj naoružanih ljudi u uniformama OVK, komšija porodice Božanić i odbornik sela Hadžim Mazreku obećao je Božanićima da će biti zaštićeni ako dođe do bilo kakvog napada. I oni su mu verovali.

Tog dana popodne u kući Božanića bilo je 12 ljudi, četiri žene i osam muškaraca. Nestalo je struje i neko je na albanskom pozvao Dragičinog supruga Mladena da izađe iz kuće, ali ga je ona zaustavila. Tada je počela rafalna paljba na kuću koja je trajala čitavo popodne i noć. Žene su se sklonile u podrum, muškarci su ostali u kući. Ujutru je prestala pucnjava, Dragica je izašla iz kuće i ugledala sina i sinovca koji joj je rekao da moraju da se predaju. Suprug joj je bio ranjen, a sin povređen. Dvorište je bilo puno naoružanih pripadnika OVK, među njima i komšija Mazreku koji je obećao da će ih zaštititi.

Naredili su svim Božanićima da posedaju u dvorište, a oni su preturali po kući. Sve su ih nateralali da se popnu na traktor i odvezli ih u selo Pećane, gde su razdvojili žene i muškarce. Zatvorili su ih u kuću bez prozora. Jednog ranjenog komšiju Srbina negde su odveli i više se nije vratio. Onda su Dragicu odveli kod supruga, koga su prethodno, kao i ostale Srbe prebijali i mučili. Samo Dragičinog sina Nemanju nisu dirali. Tada, u dvorištu mučilišta u Pećanu, Dragica je poslednji put videla svoje najmlađe dete, tada šesnaestogodišnjaka, Nemanju. Molila je otmičare da ubiju nju i muža, a da joj sina puste. Stariji sin i ćerka preživeli su samo zato što tog kobnog dana nisu bili u selu.

Supruga Mladena naterali su da napiše pismo za Srbe u selu Zočište u kome se traži da se i oni predaju Albancima. Dragici je naređeno da preda pismo Srbima u Zočištu. Sve žene otete u Opteruši poslali su u manastir Zočište. Tamo, one shvataju da nisu jedine koje je zadesila zla sudbina. U manastirskoj crkvi bile su žene iz sela Retimlje koje su im ispričale da su i njihovi muškarci oteti. I kao po nekom scenariju, pripadnici OVK su te noći pucali i bacali granate i na manastir.

Rano ujutru, monasi su shvatili da moraju da se predaju i okačili belo platno na kapiju. Samo to čekajući, naoružani pripadnici OVK upali su u manastirsku portu i isterali sve žene iz crkve i počeli da uništavaju unutrašnjost. Iz manastira Zočište ponovo su premestili žene u zgradu seoske škole, gde su proveli još jednu besanu noć pod budnim okom naoružanih stražara. Nakon tog dana, Međunarodni crveni krst je došao i žene i monasi manastira Zočište su pušteni iz zatočeništva. Muškarce iz svojih porodica više nikada nisu videli.

Dragica je, po oslobađanju davala izjave predstvanicima raznih institucija. Ona je identifikovala nekolicinu počinilaca kidnapovanja i mučenja, one koje je prepoznala u svom dvorištu. Njih petorica, među njima i komšija Mazreku, optuženi su pred sudom na Kosovu. 2008. godine Dragica Božanić otišla je u Prizren da svedoči pred sudom protiv njega i ostalih pripadnika OVK koji su joj 10 godina ranije oteli sina, supruga i ostale rođake i prijatelje. Sa klupe za svedoke tražila je od otmičara da joj kažu šta su uradili sa njenim najmilijima.

„Sve može da se kupi, da se napravi, da se vrati, život jedino ne može. Mog sina i mog muža i svih ostalih nema. Zašto smo mi bili krivi da nas otmu iz kuća i da oni jednostavno nestanu?“, pita se Dragica i danas, gotovo dvadeset godina kasnije. A odgovora i dalje nema.

Sedam godina nakon otmice, u blatu pećine Volujak kod Kline pronađeni su posmrtni ostaci muškaraca koji su oteti u Opteruši i Retimlju tog jula 1998. Među identifikovanima su i Dragicin suprug Mladen i sin Nemnja. Ipak, zbog okolnosti pod kojima je izvršena identifikacija i malog broja posmrtnih ostataka, Dragica i dalje živi u nadi…

Na prostoru Kosova od 1998. do kraja 2000. bila su 144 pokretna logora u kojima su držali otete i zarobljene Srbe.

Izvor: https://www.prva.rs/