Кабинет Томановића је био место разговора, место пријатне и несебичне помоћи за све. А онда је 24. јуна 1999. изашао из њега, прешао пут који је 36 година свакога дана прелазио, и нестао. Без гласа и трага…
Приштина – „Андрију сам срео увече, уочи отмице. Рекао сам му: – Докторе, морамо да идемо одавде, опасно је. Са свих страна стижу вести о злочинима, убиствима и отмицама. Он каже: – Не пада ми на памет! Хиљадама Албанаца сам спасао живот, потребни смо људима овде. Сутрадан сам написао вест да је нестао”, каже новинар из Приштине Мики Михајловић. Био је 24. јун 1999, пре двадесет година, и тако је почела потрага за професором, изузетним хирургом, супругом и оцем, за Андријом Томановићем, једним од најважнијих људи Приштине.
„Кад смо га пред упад Албанаца молили да се повуче рекао је: – Ја сам из породице поморских капетана, знам где ми је место кад брод тоне”, сведочи Јованка Маодуш, правница Хируршке клинике у Приштини.
Из камене виле српске породице Томановића у Лепетанима, у Боки Которској, вековима се гледало и према мору и према континенту. Андријин предак Лазар Томановић био је председник владе краља Николе, писац, уредник, првак Српске странке, познавалац Његоша. Професоров отац Васо се отиснуо из тих кућа и отпловио до Дубровника где му се, у браку с Катицом из чувене дубровачке породице Франасовића, 1936. године родио син Андрија. Одатле је отишао у залеђе, на континент. У Скопљу је Васо Томановић постао асистент Александру Белићу, чувеном научнику и филологу.
Породична лађа Томановића са свим својим наслеђем, знањима и господством наставила је да путује залеђем и зауставила се у Приштини где Андрија почетком шездесетих година прошлог века почиње да ради на Медицинском факултету. Ту гради институције и помаже људима. Његов утицај, знање и господство одређивали су смисао и наду да ће један простор имати срећну будућност. У том свету, ограниченом идеологијом, господство је било мера заштите и залог за будућност. Некако у то време, појавио се и његов нешто старији колега Албанац. Увек у беспрекорном оделу, увек са шеширом и штапом, увек господин. Сви сурови ломови и превирања, сви ангажмани Андрије Томановића и његовог колеге Албанца, све функције и положаји били су усмерени на помоћ људима и правичност према свима.
Када је средином деведесетих свемоћни Михаљ Кертес, директор тадашње Савезне управе царина, за приштинску клинику послао неки скупи аутомобил управник Томановић је одбио јер немају рачун и отпремницу. Њему је био довољан „југо”.
Кабинет Томановића је био место разговора, место пријатне и несебичне помоћи за све, а онда је 24. јуна 1999. изашао из њега, прешао пут који је 36 година свакога дана прелазио, и нестао. Без гласа и трага као да је потонуо на далекој и непознатој пучини. Знао је све болести свога града и својих суграђана. Његов колега Албанац је остао у Приштини. Исти шешир, исти штап, исто одело, исти поглед на свет. У новој администрацији дошао је ред да постане пензионер и да прима Унмикову пензију од 45 евра. Прибавио је документацију, завршио папирологију и онако препознатљив, налик на споменик, отишао по своју пензију. Стао је испред шалтера, а службеница с оне стране стакла га је погледала и рекла: „Стари, хоћеш ли да ставиш прст или да потпишеш?” Застао је неколико тренутака и рекао: „Ставићу прст!” Ставио је прст на свој живот, на господство и потонуо у мору света који није способан да га препозна. Његово име није добро помињати због његове породице.
На другој страни, нестао је Андрија Томановић одлуком ОВК и њихових вођа, нестале су институције које су радиле за све и у којима је било највише додира Срба и Албанаца. Он је одабран за нестајање да би нестао Медицински факултет, да би нестао Универзитетски клинички центар и да би коначно престала могућност комуникације два народа. Узалудно су писана писма најважнијим светским институцијама, узалудно је тражено од Кфора и Унмика да нешто ураде, да расветле његову судбину. Његова супруга Верица руком исписује вапај Мајклу Џексону, првом команданту Кфора, да јој хитно ослободе супруга; потом моли председника Србије Милутиновића „да у границама својих могућности, још једном покушате да спасете живот мога супруга”. Онда се ређају Кушнер, Садако Огата, Кофи Анан, сведочења у америчком Конгресу „јер можда је још жив!” Како је време протицало писма имају све мање наде, а све више топлине и љубави.
„Драги деда, ја сам твој унук Андрија, имам седам година, идем у први разред основне школе. Учитељица ме је похвалила. Овога лета сам био у Лепетану, научио сам да пливам. Воле те твоји унуци Александар и Андрија”, пишу унуци своме несталом деди и траже од баке да их шаље. „То су замотуљци, стоје на моме столу, слала сам их Црвеном крсту”, прича Верица Томановић.
Очекивало се, и још се очекује, да ће неко проговорити. Док је бомбардовање трајало, оперисао је тешко рањеног војника Ослободилачке војске Косова. У пола ноћи су га звали, јер се знало да само он може да га спасе. И Гаши је преживео, и данас је жив. Негде, пре пет година, појавио се у Београду британски официр и готово у исповести причао како је гарантовао доктору Томановићу безбедност и да је он поверовао тим гаранцијама, да је остао и да је убијен. Накнадна савест официра Кфора је опште место, а истина је нешто сасвим друго.
Колега, професор Љубиша Башчаревић му је говорио: „Ајмо, Андро, до Зубиног Потока, да видимо како ће бити.” Андрија му је кратко одговорио: „И ти си ме издао!” Остао је јер је веровао својој мисији, а не речима Нато војника и њиховој мисији.
Хирурзи су говорили да у тешкој и масивној рани доктор Андрија мајсторски препознаје путању метка и зауставља крварење. Како данас нико не може да препозна пут Андрије Томановића? Његова отмица је попут метка разорила град, односе, пријатеље и породицу. Нема Кфора, нема Унмика, нема Еулекса, нема правосуђа и пријатеља, нема бившег косовског министра здравља Аљуша Гашија кога је оперисао др Томановић, нема их да препознају путању отмице и да, на огромној општој рани, зауставе крварење.
Извор: http://www.politika.rs/