Još se nismo osvestili od onoga šta nas je zadesilo našim izbeglištvom a već su, posle dvadesetak dana, počele da stižu sumorne i stravične vesti iz mesta koje smo napustili. Određen broj naših rođaka i komšija nije hteo da napusti Istok. Računali su na to da nikome zlo nisu učinili, da nemaju čega da se plaše obzirom da su ceo svoj ljudski vek proveli pošteno radeći i živeći. Teško je reći šta se tamo zaista dogodilo osim jedne nepobitne činjenice: da je većina njih pobijena bez milosti i brutalno. Mali broj svedoka koji je preživeo ono što se tamo događalo nisu bili pouzdani u svedočenju iz prostog razloga što su im vidici bili skučeni, što nisu imali slobodu kretanja i što su živeli u velikom strahu. Jedan od preživelih, pričao mi je da je već posle nekoliko dana počelo divljanje po gradu, da su kuće pljačkane i paljene, da se okolo pucalo i urlikalo.

Očevici tvrde da se tih prvih nedelja Italijani iz sastava KFOR-a uopšte nisu zaustavljali u Istoku: projurili bi najvećom brzinom bornim kolima i žurili da se vrate u bazu. Španci, koji treba da preuzmu odgovornost za Istok, kasno stižu, i u početku vode računa samo o svojoj bezbednosti (i kasnije, doduše). Oni ipak vode nekakve pregovore sa preostalim Srbima oko njihovog prebacivanja na sigurno. Zakasnilo se sa time. Za to vreme teroristi su mogli da čine šta im je volja. Manastir Gorioč je spašen činjenicom da se našao na spisku vojno-tehničkog sporazuma i da su ga već prvih dan zaposele NATO trupe i tako sačuvale. Crkva Svetog Petra i Pavla u centru Istoka nije bila te sreće: spaljena je zajedno sa konakom tada i ponovo 17. marta 2004.

Svedok o kome govorim je pre odlaska svratio u kuću Stanoja Ljušića, i tamo je poslednji put video Stanoja, Radoja Vulić, Miška Vulić, Stanicu Vulić, Petra Đurić i Đurđu Vulić. Mikaila Vulića nije mogao da vidi jer je ležao u kući, u smrtnome ropcu. Njemu je tada saopšteno da je Stanoje uspeo da stigne do stanice milicije u Istoku koju su već zaposeli pripadnici OVK i da mu je rečeno da je najbolje da se preostali Srbi skupe na jednom mestu kako bi mogli da ih  lakše čuvaju. Okupljeni u kući Stanojevoj su toga dana razgovarali o tome gde da sahrane Mikaila koji umire. Dogovorili su se da to učine u dvorištu kuće a da ga pre toga umotaju u ćebe. Jedan od Albanaca koji se našao u blizini kuće te kobne noći rekao je samo „da je bilo strašno, čuli su se krici zapomaganja i kuknjava i urlikanje ubica, a onda je kuća izgorela“.

Drugi istočki stradalnici su ubijani pojedinačno, kako je ko i gde zatečen. Jedan od svedoka je posle govorio da je video leševe Srba na pijaci uz džamijski zid. Evidentno je da Ljubomirka Đurić nije bila u kući sa ostalim Srbima jer se njen stan nalazio u centru grada. Najverovatnije ona nije ni izlazila iz njega i tu je dočekala svoje dželate. Nepouzdane su priče da je bačena sa terase svoga stana (V sprat) jer postoji mala verovatnoća da je posle toga telo nošeno do stočne pijace. Telo je pronađeno u reci, izmasakrirano sa mnogo uboda nožem u jadnu ženu.

Sinovi Filipa Milosavljevića i gore pomenute Ljubomirke nose teške ožiljke na duši i gorka sećanja. Jer su kroz njihovo porodično trajanje hteli da ih satru. 1979. godine jedan Albanac je ušao u kancelariju direktora preduzeća Dubrava i sasuo ceo šaržer iz pištolja u grudi Filipa Fiće Milosavljević, njihovog oca. Samo ga je Bog spasao od sigurne smrti. Projektili iz tetejca su bili toliko silni da su samo probijali telo i to ga je spaslo. Započeto je završeno posle nekoliko godina. Njihova majka Ljubomirka, žena tiha i skromna, nikome ni kriva, ni dužna, stradala je samo zato što je ostala u svom rodnom mestu, u svom stanu, što je Srpkinja, što je majka. Druge krivice ona nije imala a zlikovcima nije bilo dovoljno samo da je ubiju već su nesretnu ženu ubadali nožem koliko su mogli, očigledno i kad je žena već bila mrtva. Sličnu sudbinu su imali Radoje i Mikailo Vulić. Radoja Vulić, kada je imao 14 godina, 1941. godine, Albanci iz porodice Redžaj su noževima sekli tabane. 1999. godine su ga ubili pripadnici OVK. Mikailo Vulić je ranjen 16. novembra 1944. godine. Istok je „oslobođen“ sutradan. I on je ubijen 1999. godine. Među ubijenima je i moj rođak Petar Đurić.

O sudbini Ljupke – Ljubomirke, o krajnjem ishodu, danas znamo sledeće: ubijena je krajem juna ili početkom jula 1999. godine. Međutim, o tome kako je provela poslednje dane života, kada je kidnapovana i ko je izvršio ubistvo i masakr, skoro da se ništa ne zna ili se zna pouzdano. Zna se da je odvedena i ubijena kod nekadašnje stočne pijace u Istoku, na istom mestu gde su nekada partizani streljali nekadašnjeg predsednika istočke opštine i komandanta istočkog četničkog odreda Radovana Ralu Vulića, zajedno sa Staletom Krstić i Radomirom Pumpalović.

  Savetodavna komisija za ljudska prava pri UN 12. septembra 2012. godine, u sastavu Marek Novicki, Pol Lemens i Kristin Činkin, po predmetu br. 163/09, a odgovarajući na žalbu uloženu od Ljubomirkinog sina Gavrila Milosavljević, od 08. aprila 2009. godine, u kojoj se on „žali na nedostatak adekvatne krivične istrage“, jednoglasno „proglašava žalbu prihvatljivom“. Ista komisija, koja je zasedala od 9. do 14. decembra 2014. godine, na žalbu Ljubomirkinog sina Gavrila Milosavljevića, „konstatovala je da je UNMIK mogao temeljitije izvršiti istragu“. Nekoliko dana kasnije, u prezentovanom dokumentu, komisija u sastavu Marek Novicki, Kristin Činkin i Franosaz Tulkens, po istoj žalbi, konstatuje da je „žalilac naveo da su 1999. godine, datuma koji nije naznačen, počinioci albanske nacionalnosti oteli gospođu Ljubomirku Đurić iz njenog stana u Istoku“.

Istraga je otvorena prvim unetim dokumentom od 2. aprila 2001. godine, međutim nije dala skoro nikakve rezultate što se tiče slučaja Ljubomirke Đurić. Ono što je interesantno nigde se ne pominje uviđaj koji se ovde prezentuje. Oni govore o tome kako su tražili grob nesretne žene i ako je više nego očigledno da je sam UNMIK sahranio telo. Tek se u januara 2005. godine pojavljuje svedok Albanac koji tvrdi da je razgovarao sa D.K. koja mu je rekla da je prelazi u stan Ljubomirke Đurić, on svedoči da su one tamo zajedno provele poslednje dane i da su ubijene zajedno. Pominje se i stočna pijaca kao moguće mesto izvršenja zločina. Svedok se više ne pominje. Komisija konstatuje „da istražne radnje u pogledu slučaja Ljubomirke Đurić nisu sprovedene opsežno kao u drugim slučajevima, te je takva pasivnost i propust policije UNMIK-a dovelo do gubitaka potencijalnih dokaza“, te zaključuje: „da je došlo do kršenja proceduralne obaveze shodno članu 2. Evropske konvencije o ljudskim pravima“.

To je sve što se tiče istrage. Može se razumeti, mada je i to teško razumljivo jer je čitava armija vojnika, policajaca i istražitelja došla na Kosovo i Metohiju posle našeg povlačenja, da se nekome izgubio svaki trag, da jednostavno nema nikakvih dokaza o tome gde se nalaze ostaci neke nestale i ubijene osobe. Pogotovu su stravične razmere patnje za one porodice koje sumnjaju da su im najbliži odvedeni u Albaniju radi vađenja i prodaje ljudskih organa. Ali je teško razumeti da se izgubi trag ubijene osobe koja je pronađena i forenzički obrađena (što ovde dokazujemo). Pritom, ne zna se kome treba više zameriti: da li strancima koje nisu mnogo brinuli o sudbini Srba, najzad nisu ni došli zbog toga, ili našim državnim organima koji nisu učinili sve što su mogli da dođu do podataka, makar onoliko koliko je potrebno da porodice sahrane posmrtne ostatke svojih najbližih.

Ne sumnjam: sve će se saznati jednoga dana. Nekad prođe više, nekad manje vremena dok se stigne do činjenica. Ukoliko neko može da pomogne da se do istine (i pravde) pre stigne: neka pomaže. Ono što nikada nećemo znati i što ne možemo shvatiti jeste to kako su se osećali svi ti ljudi dok su čekali smrt, pa i Ljupka. Ono što im je bilo u duši, pored straha, teško ćemo pojmiti, osim možda da su se u sebi opraštali od svojih voljenih. Dok su čekali smrt, ipak, mislim da nisu bili u zabludi da će milosti prema njima biti. Svesno su izabrali žrtvu, isusovski, mučenički. Njihova će žrtva, međutim, biti uzaludna ukoliko se ne potrudimo da saznamo istinu o njihovom kraju i njihovim dželatima. A naš greh će biti: ako ćutimo! Suština i pozadina ovoga apela je u sledećem: želimo da na ovaj način alarmiramo javnost koja će izvršiti pritisak putem medija i javnih ličnosti na organe EULEKS-a i Kancelariju za Kosovo i Metohiju, da se na osnovu snimljenih brojeva predmeta, koji su priloženi kao snimci, makar dođe do posmrtnih ostataka kako bi porodica mogla dostojanstveno da ih sahrani posle skoro dve decenije.

Izvor: Blog Igora Đurića IZ KNJIGE „VEČITI RAT – KOSOVO“ KOJU MOŽETE PROČITATI KLIKOM NA OVAJ LINK!!!