Са жаљењем и негодовањем да констатујем да се суђење за ратне злочине, које су припадници тзв. Ослободилачке војске Косова починили над Србима на Косову и Метохији, као и над припадницима других националности, укључујући и Албанце који су били лојални држави Србији, па тиме и предстојеће суђење Хашиму Тачију, налазе у дубокој сенци политичких преговора представника Републике Србије и де факто власти у Приштини, о статусу Косова и Метохије, које је према Уставу, део Републике Србије.
Ово је прилика да подсетимо да се, након што је крајем 2010. године Савет Европе усвојио извештај Дика Мартија о ратним злочинима које је тзв. Ослободилачка војска Косова починила над припадницима српског народа на Косову и Метохији, поставило питање одговорности за те и друге ратне злочине почињене над Србима. Главни тужилац Специјалног истражног тима ЕУ, господин Клинт Вилијамсон, након трогодишње истраге, између осталог, у свом извештају, 2014. године, констатовао је да одређени високопозиционирани представници бивше ОВК сносе одговорност за спровођење кампање прогона која је била усмерена против етничких Срба, Рома и другог невећинског становништва на Косову. Информације које је сакупио Специјални истражни тим упућују да је прогон укључивао противправно лишавање живота, отмице, присилне нестанке лица, противправно затварање у затворима на Косову и у Албанији, сексуално насиље, друге облике нехуманог поступања као и скрнављење и уништавање цркава и других верских објеката.
Ово је на крају резултирало етничким чишћењем великог дела српског и ромског становништва јужно од реке Ибар уз изузетак неколико раштрканих мањинских енклава. Ове чињенице, иако још нису добиле судски епилог, имају изузетан значај и тежину, оне морално и политички оптерећују и обавезују албанско друштво на Косову и у Метохији. Нажалост, и данас, више од 23 године од престанка НАТО агресије и оружаних дејстава на Косову и Метохији, албанско друштво на Косову и Метохији није у стању да сагледа чињеницу да су бројне ратне злочине, углавном над цивилима српске националности, починили они које славе као „хероје”. Српске жртве се минимизирају.
Мало је рећи да је овакво поимање скорашње прошлости и стварности на КиМ говор мржње, то је нешто много опасније од тога. То је позив на јавну истрагу сваког прогнаног Србина (њих преко 240.000, који су избегли након 10. јуна 1999. године), који би се усудио да се врати у оно што је од његовог уништеног дома остало на Косову или у Метохији (узгред, према званичним подацима Унмика, „по престанку непријатељстава”, након јуна 1999. године, уништено је преко 18.000 кућа чији су власници били Срби, док је, према подацима Србије, тај број вишеструко већи). Од тога до позива на јавни линч, на освету над свим Србима прогнаним с Косова и из Метохије, па и онима који су се усудили да остану на Косову и у Метохији, само је један корак.
Тема масовних и систематских ратних злочина, које су припадници тзв. ОВК починили, у таквом друштву је забрањена. О починиоцима, налогодавцима и организаторима, у албанском друштву влада колективна завера ћутања, а они који би се усудили да нешто проговоре или се покају, скончавали би загонетно, као у случајевима против Харадинаја и Лимаја. Од 437 места, јужно од реке Ибар, у којима су Срби живели до јуна 1999. године, етнички је потпуно очишћено 312 или 71,396 одсто насеља. Само од престанка НАТО агресије, на Косову и у Метохији убијена су 1.003 Србина, киднапован 841, а 960 тешко рањено. Ове чињенице требало би да добију судски епилог, но како због одбијања албанског јавног мњења да се суочи са чињеницама, тог епилога још увек нема, „пријатељи Косова”, под претњом да ће у супротном, о оснивању и мандату суда одлучивати СБ ОУН, замислили су да се све заврши у „специјалном косовском суду за ратне злочине”, који би формалноправно био „косовски”, а суштински „међународни”, јер делује ван Косова и Метохије (у Хагу) и уз искључиво учешће страних судија.
Искуство с компромитовањем правде у оставштини хашког Међународног суда за ратне злочине почињене у бившој Југославији указује да није реално очекивати да ће породице несталих остварити право на правду у тзв. специјализованим већима, у предстојећем поступку против Хашима Тачија и осталих оптужених. Бојазан је тим већа, имајући у виду досадашњи рад Специјализованих већа, који је обележен скандалом с компромитовањем тајности предистражних радњи и истражног поступка, волшебним обелодањивањем списа предмета у Приштини у албанској штампи на Косову и Метохији, нејасним правилима о процесној улози и положају породица жртава, одсуству неопходних мера за заштиту сведока, одређивање адвоката који ће заступати породице жртава у које породице немају поверења и на шта не могу да утичу.
Упркос свему, српско друштво, не само ради задовољења правде већ и ради елементарне солидарности са жртвама и њиховим породицама, као и ради сопствене будућности, не сме дозволити да се предстојећи поступци за ратне злочине против Хашима Тачија и осталих оптужених, одвијају у мраку, мимо очију опште јавности, мимо непосредне јавности породица жртава, које иако често препуштене саме себи, неће одустати од борбе за истину и правду.
*Председник Координације српских удружења породица несталих, убијених и погинулих лица с простора бивше Југославије
Извор: https://www.politika.rs/
