Neka nada postoji, ali kako vreme odmiče, sve sam više sigurna da je moj otac kidnapovan zbog trgovine organima, bio je mlad, tih dana trebalo je da proslavi četrdeseti rođendan. Nedavno su nas posetili iz Haškog tribunala, ponovo uzimali podatke, nisu rekli zašto. Drago mi je što će njegova sudbina biti tema filma, da ljudi znaju šta se dogodilo.
Ovo za Sputnjik povodom snimanja filma „Žuta kuća“ u produkciji RTS-a kaže Katarina Vitošević iz Orahovca. Njen otac Siniša kidnapovan je sa prijateljem Gradimirom Majmarevićem 22. juna 1999. na putu ka Velikoj Hoči.
„Ugurali su ih u automobl i odvezli, kako je jedan od svedoka rekao, u njemu nepoznatom pravcu. Mama je kontaktirala francuske medije, oni su došli do informacije da je automobil mog oca viđen ispred vatrogasne stanice u Orahovcu. Sutradan ga nije bilo, nestao je automobil, nestali su oni“.
Katarina je kasnije iz medija saznala da su njen otac i njegov prijatelj viđeni kod nekog sela na severu Albanije, krajem jula ili početkom avgusta. Veruje da se radilo o grupi ljudi, jer su tako prevoženi u Albaniju.
Te 1999. godine kidnapovano je najviše ljudi. Katarina je shvatila da su otimači birali mlađe ljude, to je jedan od razloga zašto ne isključuje mogućnost da je njen otac iskorićen za trgovinu organima u Albaniji.
O toj jezivoj trgovini govori RTS ekranizacija izveštaja Dika Martija i izveštaja UMNIK-a iz 2003.čiji je prvi deo snimanja upravo završen. Reč je o izjavama osam svedoka albanske nacionalnosti koji su bili pripadnici OVK i koji su direktno ili indirektno učestvovali u transportu ljudi sa Kosova u Albaniju.
Žuta kuća samo tranzitna stanica
Autorka filma „Žuta kuća“, Slađana Zarić u razgovoru za Sputnjik podseća da su otmice počele kada na Kosovu i Metohiji više nisu mogle da reaguju srpske snage bezbednosti. Svedoci iz izveštaja koji su direktno ili indirektno učestvovali u transportu kažu da su Srbi, ali i Albanci, čime će se posebno baviti u filmu, najpre držani po podrumima, da bi u drugoj polovini jula 1999. bili prebačeni na nekoliko lokacija u Albaniji.
„Po izveštaju Dika Martija Žuta kuća je bila samo jedna tranzitna stanica, bilo ih je još. I dalje se traga za 350 pripadnika srpske nacionalnosti, i dalje ne znamo njihovu sudbinu. Znamo da su raspoređivani po nekakavim logorima, često i po privatnim kućama. Tu je vršena selekcija na osnovu uzrasta. Naravno da su u ovom tragičnoj i morbidnoj priči o trgovini organima najpoželjniji mladi ljudi“, kaže Zarićeva.
Ona dodaje da je selekcija ljudi kojima su vađeni organi obavljana i na osnovu zdravstvenog stanja, rađena im je analiza krvi i ultrazvučni pregledi. U pitanju je bila isključivo trgovina bubrezima.
„Ako je čuvan po propisima, bubreg van organizma može da opstane 24 sata, za razliku od srca i drugih organa koji mogu da opstanu samo nekoliko sati. S druge strane, za bubreg je jako teško naći podudaranje između primaoca i davaoca.To su razlozi zašto su ti ljudi vođeni do kuće do kuće, zašto su, po Martijevom izveštaju, u Albaniji provodili i po nekoliko meseci. Ubijani su neposredno pre same eksplantacije, vađenja organa, a potom je organ preko aerodroma u Tirani dalje transportovan u Istanbul“, kaže Zarićeva i dodaje da tačan broj ljudi koji su imali ovakvu sudbinu nije poznat.
Siniša Vitošević otet je 22. juna 1999. na putu između Orahovca i Velike Hoče
© Foto : Sputnjiku ustupila Katarina Vitošević
Kad komšije zaustave auto…
Da se film snima zna i Slobodan Stevanović iz sela Donjice čiji je sin Vlastimir imao je 29 godina kada je moblilsan. Svoj posao radio je i tokom rata, kao konobar u Domu Vojske u Prizrenu. U subotu, 12 juna pošao je iz sela kolima u grad po namirnice, sa njim je krenuo i Slobodanov brat od tetke.
„Kad su došli u susedno selo, zaustavili su ih, izlazite iz kola, ruke gore, pretresli ih. To mi je sve pričao taj brat od tetke, on je sedeo sa desne strane. A bilo je neko žbunje naniže, nizbrdo, brat je skočio preko njega i počeo da se tumba. Iskoristio je gužvu dok su sa sinom pretresali kola i pobegao. Pucali su, seljani ga jurili na traktorima, pobegao je“.
Slobodan je odmah krenuo u potragu za detetom, nigde ga nije bilo, na kraju je otišao u Prizren. Vojska je već znala da ga nema, trebalo je da se vrati, da postavi ručak komandantu Božidaru Deliću.
„Na kraju sam došao pravo kod komandanta, on kaže, videćemo. Šta videćemo, kažem, vojska vam je još u rukama, opkolite selo, nađite čoveka. Rekao je da ništa od toga ne može, jer je došao KFOR, baš tog dana su došli na Kosovo, tako je bilo“.
Slobodan ne želi da veruje da je njegov sin završio u Žutoj ili nekoj drugoj kući iz koje su oteti odvođeni u Albaniju i ubijani na najmonstruozniji način.
„Palim mu sveću još, kao da je živ“.
Film „Žuta kuća“ treći je u serijalu nacionalnog servisa pod nazivom „Dosije Kosovo“. Zarićeva kaže da predstoji pronalaženje sagovornika iz inostranstva, biće to američki i britanski novinari koji su se bavili ovom temom, ali i generali KFOR-a. Kompetentne sagovornike potražiće i u Albaniji.
Film je ekranizacija izveštaja Dika Martija iz decembra 2010. godine.
Izvor:https://sputnikportal.rs