Dragica Božanić, nekadašnja zatvorenica OVK na Kosovu, kojoj su oteti i ubijeni maloletni sin Nemanja, suprug Mladen, kao i bliski rođaci, svedoči danas u Specijalnom sudu u postupku protiv Hašima Tačija, Kadrija Veselija, Redžepa Seljimija i Jakupa Krasnićija. Ona je na suđenju rekla da je bila zatvorena u selu Zočište sa ženama iz svog i okolnih sela i da nisu imale nikakve informacije o svojima bližnjima.
Božanić je rekla da su sa njom bili zatočeni ljudi iz njenog sela Opteruša, a na pitanje da li su oni bili pripadnici srpske policije ili vojske, istakla je da je reč o ljudima koji su se bavili poljoprivredom i civilima.
Kako je rekla svi muškarci su bili odvedeni od strane OVK u julu 1998. godine, a da pre 17. jula, kada se dogodio prvi napad OVK, nije bilo sukoba.
„Ne, nije bilo do tog dana borbi, do 17. na 18. kada smo bili napadnuti, tada je borba trajala od jedan, do ujutru. Pre toga nismo imali borbe“, rekla je ona.
Prisetila se da je njeno selo većinski bilo naseljeno Albancima. Prema njenim rečima bilo je 260 njihovih kuća i oko 10 srpskih.
Albanci i Srbi su se, kako je rekla, sretali na polju svakoga dana i nekada je među njima postojalo poštovanje. Sklanjali su se jedni drugima na uskim putevima da prođu kola.
Međutim, ona dodaje da su vremenom, sa porastom tenzija, Albanci i Srbi polako prestajali da se druže. Božanić je prilikom izlaganja rekla da je njen pokojni suprug bio dobar čovek i da se pre napada OVK družio čak više sa Albancima, nego sa Srbima.
„Moj suprug je bio dobar čovek i više se družio sa Šiptarima nego sa Srbima, izlazio je po prodavnicama i sa kime se družio družio se. To svi znaju“, rekla je ona.
Odgovarajući na pitanja o svom sinu Nemanji i rođaku Zlatu Božaniću, ona je rekla da njih dvojica nisu bili u selu kada je došlo do napada.
„Moj muž je poslao dobrovoljno sina u selo u vojsku 24. juna, to je tako bilo, ideš u vojsku i posle se oženiš. Zlatko Božanić je bio vojni plaćenik u Prizrenu jer nije imao posao kao prosvetni radnik. Nije bio vojno lice nego vojnu plaćenik i to svi zanaju našem selu“, rekla je Božanić.
Govoreći o zatvoreništvu u Zočištu, Božanić je rekla da nikome od žena sa kojima je bila zatvorena nije objašnjeno zašto su zatvorene i da su im Albanci reklli „nismo vas ovde doveli da vas ubijemo da smo to hteli, ubili bismo vas u dvorištu“.
„Ništa nam više nisu rekli. I dalje smo bili zatvoreni u toj kući. Tu su bili naoružani mladi ljudi i jedna žena je bila tu sa nama i to su nam rekli kada su nas pokupili“, rekla je ona.
Navela je da je svog supruga videla poslednji put u mestu Pečani, a da je ona bila zatvorena sa drugim ženama iz svog i okolnih sela.
„U Zočištu u manastiru smo bili dve noći, a drugu noć je manastir bio napadnut. Pala je granata na ćošak spavaone monaha. Monah nam je rekao da moramo da se predamo, okačili su beli čaršav i rekli „predajemo se“. Odatle su nas sproveli u centar i odvezli u selo Smetište i tu su nas jednog, po jednog ispitivali. Gledali su nas, nismo smeli da se pomerimo“, rekla je Božanić.
Jedna od žena sa kojom se srela u zatočeništvu bila je Slavica Bandžić, a koja joj je, kako je navela Božanić, rekla da se, dok je bila u Pečanima, spustila u podrum kuće gde su bili zatvoreni muškarci i sela.
„Ona se spustila u podrum i videla je muškarce i rekla je da su bili na slami po podu. Videla je njenog supruga, mog sina, ukupno osam naših muškaraca je bilo tu“, rekla je ona.
Takođe, Božanić je na suđenju rekla da je u manastiru Zočište 1998. godine srela rođaku Petru Kostić. Na pitanje suda šta su razgovarale prilikom susreta, rekla je da su bile uplašene i plakale su.
„Kada me je videla kukala je šta nas je snašlo. Plakali smo, šta smo mogli drugo da radimo, tešili smo jedni druge. Ona je rekla da su njih pokupili i da je među pripadnicima OVK bilo ljudi koje je poznavala iz njihovog sela. Ona mi je rekla da se najviše plašila za svoje sinove. Ona mi je rekla da su ih u Retimlju uhapsili ljudi ljudi koji su bili i u uniformama i u civilu. Isto su takvi bili i ovi koji su nas pokupili samo iz našeg sela“, rekla je ona.
Božanić je rekla da je svoju sudbinu i sve što joj se dogodilo u zatočeništvu ispričala rođaki Olgici Božanić, koja je stanovala u Orahovcu.
„Kada smo se prvi put srele ispričala sam joj svoju priču i ona zna moju istinu. Njoj sam sve ispričala, ona je bila školovana i pametna i mislila sam da je ona prava osoba da zna o tome. Ona vodi evidenciju o svemu tome, iako nije svedok. Ona nas zastupa preko Udruženja, njoj sam to prepustila, a ja sam svedok“, rekla je Božanić.
Prema njenim rečima, Olgica Božanić je pokušala da dobije informacije o nestalima i danas se time bavi.
Tokom ispitivanja zastupnika žrtava, britanskog advokata Sajmona Losa, Dragica Božanić je istakla da se nakon tih događaja nikada nije bilo moguće vratiti na Kosovo.
„Ne, nije bilo moguće vratiti se, posle takve nesreće šta bih ja očekivala dalje među Šiptarima, tamo nije bilo povratka, desilo se mnogo toga ružnog, ne bih se vratila nikada“, kazala je.
Božanić je navela da koliko pamti svi njeni preci su rođeni i odrasli na Kosovu, a pre rata ona je Kosovo smatrala svojim domom.
Život pre rata, Božanić opisala je kao normalan, dobar i srećan i navela je da se sa komšijama Albancima živelo isto kao i sa komšijama Srbima.
„Živelo se normalno, samo što nismo iste vere, ali družili smo se, čestitali jedni drugima praznike, oni nama Uskrs, mi njima Bajram. I kada sam se udala, otišla sam u drugo selo, isto mešovito, nastavili smo tako. Moj svekar je bio dobar čovek, svi su ga poštovali, zbog njega su stariji meni ustajali u autobusu da sednem“, ispričala je Božanić.
Kako kaže, od kada su joj nestali sin i suprug, u potpunosti se promenila, više nije ista osoba, a snagu da se bori za istinu, kako navodi, daje joj unuka koja je rođena u nesreći.
„Možda mi je ona sačuvala pamet da budem jaka i posle 25 godina i da tražim mog sina i supruga i sve ostale koji su nastradali. Nije lako, teško je, ne bih poželela nijednom roditelju ovo što se meni desilo. Kada su mi odveli sina, pola srca su mi odneli, umreću sa tim, a poslednji moj dah će biti za mog sina i supruga. Idem na kraj sveta samo zbog istine, ne pričam ništa što je loše, što nije, ispričala sam ono što mi je najteže, što me najviše bolelo“, navela je Božanić.
Kako naglašava i pet godina neizvesnosti je mnogo, a kamoli 25.
„Nijedan komšija nije imao snage da kaže ubijeni su – tamo su, idite, uzmite ih. Nismo bili loši ljudi, ni sa kim nismo bili u svađi, krivo mi je što se desilo tako, mogli su da dođu da kažu idite, ostavite sve i idite, a ne da nas pokupe, uzmu mladu decu koja se nisu ni školovala. Moj sin je imao 16 godina“, navela je.
Božanić, kako je rekla, ne živi na Kosovu od kada su je pustili nakon otmice. Tada su joj, kako kaže, rekli da ide u Srbiju i da nema šta da traži u svom selu na Kosovu.
„Živela sam da dođem ovde, i dok sam živa ne odustajem od istine. Umreću sa svojim bolom“, rekla je Božanić.
Inače, Dragica Božanić je pre tri godine izjavila za medije da joj je 2006. javljeno da su pronađeni ostaci Mladena i Nemanje Božanića i da je “njihove kosti preuzela na prelazu Merdare i sahranila ih na Orlovači u Beogradu”, ali da ne veruje da su to oni. Kako je rekla tada, “ostavila je to na Bogu”.
Izvor: www.kosovo-online.com