Žuta kuća: čekam vaskrsenje mrtvih

U nedelju, na praznik Svetih apostola Arhipa, Filimona i Apfija posetio sam žutu kuću u selu Ripe, u Albaniji, koja je služila kao privremeni logor za Srbe i u kojoj su im vađeni organi, groblje na kome su bili pokopani a koje se nalazi u istom selu, nedaleko od ove krvave kuće, i zatvor u gradu Burelj koji je takođe označen kao jedno od mesta gde su im eksplantirani organi.

Kako je o ovoj temi dosta pisano i kako su ti članci dostupni javnosti ovde neću pisati o svim detaljima već ću izneti samo deo izvešaja Dika Martija koji se odnosi na žutu kuću i Burelj.

Moji motivi za posetu žutoj kući koja, iako ne po broju, ali po načinu okončanja života svakako spada u jedno od mesta najstrašnijeg stradanja Srba bili su svetosavski i nacionalni.

Zbog čega kažem da je ovo jedno mesta gde su Srbi stradali u najvećim patnjama? Zbog toga što su mnogi od njih znali da će njihova tela biti sečena radi vađenja organa ali verovatno ne i da li će ih seći žive ili mrtve. Nemoguće je i zamisliti kako su se u tim trenucima osećali ovi mučenici i stepen bola, očajanja i straha koji su trpeli.

”Postoje snažni pokazatelji, iz svedočenja izvora koja smo pribavili, da su u procesu preseljavanja kroz mesta tranzita bar neki od ovih zarobljenika postali svesni krajnje sudbine koja ih čeka. Rečeno je da su neki od ovih zarobljenika u objektima za pritvor gde su držani u dometu čujnosti drugih osoba kojima se trgovalo, i u toku transporta, molili svoje tamničare da budu pošteđeni sudbine „seckanja na komade“,” piše, između ostalog, u izveštaju Dika Martija.

Ovo potvrđuje i iskaz zaštićenog svedoka srpskog Tužilaštva za ratne zločine:

”Primetio sam da mladić na stolu nije Albanac. “A kako sam to primetio? Pa tako što kada sam mu se približio, on se otimao, i oni koji su ga držali su ga čvršće držali. Počeo je da zapomaže, pozivajući boga, moleći: ‘Bože, nemojte me zaklati, nemojte me ubiti!”

Ljubav Crkve prema svome detetu ne prestaje ni pošto se njegovo telo preda zemlji a tu ljubav pokazujemo molitvom za njih.

Kao pravoslavni hrišćani moramo biti svesni da smo sa našim umrlima, kako kaže Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički,  ”rođaci i jedan nedeljivi živi organizam, jedna ista živa Crkva.”

”Divna je ljubav živih prema živima. Nikad svetlost sunca nije tako divna. Divna je i ljubav živih prema mrtvima. Nikad tiha mesečina na jezeru nije tako divna. Čovek je uzvišen, kad brine o živima. Čovek je više nego uzvišen, kad brine o mrtvima. Čovek često brine o živima iz sebičnosti. No gde je sebičnost u brizi čoveka za mrtve? Hoće li mu mrtvi platiti, ili zablagodariti?

Pogrbljena majka hodi grobovima dece svoje, da ih kao vaskrsne u duši svojoj, da ih okupa suzama svojim, da ih pomiluje mislima svojim.

Ljubav majčina ne može da deli mrtvu decu od žive. Još manje to može ljubav Hristova.

Učiniti zadužbinu svome veliko je delo, a još veće učiniti nesvome, nepoznatome. A duše umrlih veoma su osetljive na svaku dobru reč i na svako dobro delo, namenjeno njima. Milost godi i mrtvima kao i živim. No živi često zaobravljaju ukazanu im milost, mrtvi nikad.

Zapovest Gospodnja: Ljubi svoga bližnjega kao sebe samoga odnosi se na upokojene isto onako kao i na žive, i još više na upokojene u koliko je njih više od živih. I oni su naši bližnji, naši najbliži.

Sama reč sahrana /sahraniti/, ova bogonadahnuta reč seljačka, kazuje nam suštinu groblja. Sahraniti znači sačuvati. Groblje je, dakle, hranilnica, ili čuvaonica. Čega? Naših bližnjih, otaca i braće naše, najvećega blaga na zemlji, blaga Božjega. Svako drugo materijalno blago na nama i oko nas ne vredi jednoga groblja hrišćanskoga, ni najmanjega” piše Sveti Vladika Nikolaj.

Zbog toga sam najpre posetio groblje u  selu Ripe (Rripë) da se pomolim kako za duše mučenika pokopanih na njemu tako i za duše onih koji pokopani na drugim mestima u Albaniji.

Naime, svedok br. 3, iz dokumenta UNMIK-a,  opisao je jedan izlet gde je vozio pretpostavljenog operativca UČK do kuće južno od Burelja. Svedok je iz vozila posmatrao kako je oko 20 ljudskih leševa zakopano na malom groblju na oko kilometar od te kuće.[1]

Reč je upravo o selu Ripe i žutoj kući, i groblju koje se nalazi nekoliko stotina metara od ove krvave kuće.

Koordinate groblja su: 41.549817, 20.011814.

Crvenom strelicom je na satelitskom snimku označeno groblje a plavom strelicom smer iz koga se dolazi ka groblju, bilo da se dolazi iz Burelja (Burell) ili Klosa (Klos).

U pitanju je lokalni put ka selu Ripe na koji se skreće sa puta SH6 koji povezuje Burelj i Klos.

Groblje se po veličini podudara sa opisom svedoka br. 3, odnosno na njemu je moguće sahraniti 20 osoba a u slučaju da se u jednu grobnicu smešta istovremeno više od jednog tela, moguće je na celom groblju sahraniti i više od dvadeset ljudi.

Između grobnica i spomenika lokalnog stanovništva primetan je veći broj humki koje su sa bočne i čeone strane obeležene većim kamenovima.

Nisam imao vremena za podrobno istraživanje i pokušaj da prebrojim humke. Pažnju su mi posebno privukle dve. Jedna  je u obliku betonirane grobnice, šira od jednog grobnog mesta, ali bez ikakvog obeležja, pri čemu je deo betonske ploče provaljen što zajedno sa njenim ukupnim izgledom ukazuje na loš kvalitet betona. Na dvema grobnicama između kojih se nalazi su mermerni spomenici a na grobnicama cveće, što ukazuje na poštovanje prema onima koji su tu sahranjeni. Zbog čega je onda grobnica između ne samo bez obeležja već i napravljena bez posebne pažnje i od lošeg materijala? Možda zbog toga što beton ima funkciju da prikrije i oteža pristup telu a ne da ukrasi i pokaže ljubav i poštovanje prema umrlom?

Druga humka, takođe neobeležena, nalazi se između humki koje su obeležene samo običnim većim kamenovima, oblutcima, a razlikuje se od njih po tome što je čeoni deo obeležen komadom tanje mermerne ploče umesto kamena i deluje da je nešto mlađeg datuma od ostalih.

Ova grobnica me je podsetila na vest iz 2017. godine kada je bivši premijer Albanije Sali Beriša izneo informaciju da mu se obratio policajac koji radi na granici Kosova i Albanije i upozorio ga da se tim putem krijumčare deca, odnosno osobe mlađe od 18 godina, radi trgovine organima i od njega zatražio pomoć, pri čemu se ponovo pominjala žuta kuća.[2]

Ono što je još važno napomenuti u vezi sa grobljem u selu Ripe jeste da se, po mom mišljenju, tela još uvek nalaze tamo. Naime, u izveštaju Dika Martija se kaže da su tela otkopavana i preseljavana ali u tom slučaju grobnice ne bi bile i dalje obeležene kamenovima. Osim toga, sa puta sam na nekoliko mesta u selu video po jednu-dve grobnice sa spomenicima pa se postavlja pitanje zbog čega ti pokojnici nisu sahranjeni na seoskom groblju? Ukoliko su sahranjeni nakon dešavanja u žutoj kući, što bi moglo da se utvrdi na osnovu datuma na spomenicima, onda je odgovor jasan – jer se tela Srba i dalje nalaze na groblju.

”Postoje značajni elemnti dokaza da je mali broj zarobljenika OVK, uključujući i neke od otetih Srba, dočekao smrt u Ripeu, u ili u blizini K. kuće. Saznali smo o ovim smrtima ne samo kroz svedočenja bivših vojnika OVK koji su rekli da su učestvovali u zatvaranju i transportovanju živih zarobljenika, već i kroz svedočenja osoba koje su nezavisno prisustvovale zakopavanju, otkopavanju, preseljavanju i ponovnom zakopavanju leševa zarobljenika, i dok je OVK bila u kući, i u periodu pošto je OVK napustila K. kuću i porodični stanovnici kuće se vratili”, kaže se u izveštaju Dika Martija.

”K. kuća” koja se pominje u izveštaju je žuta kuća a naziva se ovako jer pripada porodici Katuči.

S obzirom da sam morao da požurim i odem pre nego što potpuno svane i selo se probudi nisam imao vremena da proveravam datume na pomenutim spomenicima duž puta, niti sam imao vremena da odem do jezera na vrhu sela koje bi takođe moglo da se koristi kao grobnica za tela ubijenih.

Osim toga, gledao sam da li će se negde videti neka kost koju bih poneo na DNK analizu. Iako je mala mogućnost za takvo nešto nisam hteo da u potpunosti odbacim ni tu mogućnost. Nažalost, ništa nisam našao.

Na ove reči da sam morao da požurim moram da dodam da sam tamo tamo stigao pre svanuća kako bih smanjio rizik da moje prisustvo bude primećeno.

Jedan od najznačajnih ljudi koji su otkrili trgovinu organima i samu žutu kuću je američki novinar Majkl Montgomeri. On je inicirao istragu o kojoj ću reći nešto više u nastavku a o svojoj prvoj poseti žutoj kući on kaže: ” I tako smo tu stali. Ali onda su nas okružili seljani i ljudi su postavljali pitanja, i shvatio sam da mi nije prijatno da ovim ljudima kažem da sam novinar i zbog čega sam tu. Mislim, nisam se osećao sigurno.”[3]

Do žute kuće se dolazi tako što se produži pored groblja ka selu Gure e Vogel (Gurrë e Vogël) a zatim skreće na makadamski put koji se odmah i račva. Put koji se odvaja ulevo vodi do žute kuće a koordinate su: 41.545572, 20.000372

Pre nego što navedem deo izveštaja Dika Martija koji se odnosi na Burelj i žutu kuću reći ću ukratko nešto o drugom motivu koji me je doveo ovde.

Taj motiv je neispunjena obaveza naše države da ovi zločini budu do kraja istraženi, da saznamo što je moguće više o ovim zločinima, ne samo u žutoj kući, da dođemo do posmrtnih ostataka mučenika kako bi ih dostojno i na hrišćanski način sahranili. Osim toga, uz pomoć DNK analize bi se izvršila njihova identifikacija i na taj način članovi njihovih porodica makar oslobodili neizvesnosti.[4]

”Neka nada postoji, ali kako vreme odmiče, sve sam više sigurna da je moj otac kidnapovan zbog trgovine organima, bio je mlad, tih dana trebalo je da proslavi četrdeseti rođendan. Nedavno su nas posetili iz Haškog tribunala, ponovo uzimali podatke, nisu rekli zašto. Drago mi je što će njegova sudbina biti tema filma, da ljudi znaju šta se dogodilo. Ovo… povodom snimanja filma „Žuta kuća“ u produkciji RTS-a kaže Katarina Vitošević iz Orahovca. Njen otac Siniša kidnapovan je sa prijateljem Gradimirom Majmarevićem 22. juna 1999. na putu ka Velikoj Hoči.” [5]

U monografiji ”Oteta istina”  Udruženja porodica kidnapovanih i nestalih lica na Kosovu i Metohiji kaže se:

”Nasilni nestanci na Kosovu i Metohiji počeli su (prema našoj evidenciji) u aprilu 1998. godine, a poslednji nasilni nestanak prijavljen je Udruženju u decembru 2000. godine. (…) Kidnapovanja i nestanci članova naših porodica događali su se svuda. Kidnapovani su na ulici, pod pretnjom izvođeni iz kuća, sa radnih mesta (bolnica, fabrika, kancelarija…), na putevima (iz voza, autobusa, automobila…).”[6]

Na osnovu statističke obrade koju je sačinilo ovo Udruženje, od ukupnog broja kidnapovanih i nestalih lica, 20% je nestalo pre NATO agresije, 5% za vreme agresije a 75 % nakon dolaska mirovnih snaga. [7]

Prema određenim podacima više od 572 Srba na Kosovu i Metohiji  i dalje se vodi kao nestalo. [8]

Konačno, kažnjavanje odgovornih za ove zločine ima za cilj prevenciju budućih sličnih zločina.

Agresivna kampanja koja se poslednjih godina vodi i u Srbiji[9] u cilju donorstva organa, praćena donošenjem odgovarajućeg zakona[10], pri čemu kritičari donorstva kao jedan od razloga protiv navode upravo potencijalnu trgovinu organima, kao i najnovija saopštenja zvaničnika Ruske Federacije[11] o trgovini organima u koju su umešane zvanične institucije Republike Ukrajine, pri čemu se navode i konkretne cene organa, pokazuju da je tržište ljudskih organa i trgovina njima u ekspanziji i da neki novi rat do koga bi došlo na našim prostorima nosio otvorenu opasnost da bi ne samo srpski vojnici i policajci već i civili, uključujući žene i decu, bili potencijalne žrtve trgovine organima.

Otkrivanje i kažnjavanje odgovornih za trgovinu organima Srba otetih na Kosovu i Metohiji imalo bi funkciju odvrćanja od istovetnih zločina u budućnosti. Štaviše, već i samo otkrivanje svih detalja o ovoj trgovini značajno bi doprinelo  tome da se rizik od ponavljanja ovakvih zločina svede na manju meru.

I obratno – nezainteresovanost Republike Srbije je jasan znak učesnicima na tržištu organa da su Srbi pogodan izbor jer nose mali rizik da će zločini nad njima biti istraženi i kažnjeni.

Poseta žutoj kući me je uverila da do informacija o dešavanjima u njoj i mestima gde su pokopana tela može da se dođe bez većih prepreka. Pretpostavljam da isto važi i za još neke od logora na teritoriji Albanije.

Ono o čemu ne mogu da pišem jeste šta me je tokom obilaska sela Ripe i žute kuće navelo na ovaj zaključak, kao ni o načinu da se dođe do tih informacija.

Ono o čemu mogu da nešto kažem jeste način na koji ne može da se dođe do tih informacija. Na koji to način ne može da se dođe do informacija? Ne može diplomatskim i zvaničnim putem.

Činjenica je da je Tužilaštvo za ratne zločine Republike Srbije vodilo istragu[12], ne ulazeći u pitanje iskrenosti i upornosti da se postignu neki značajni rezultati.

Ono što predstavlja prepreku jeste to što mentorima nezavisnog Kosova, a to su SAD, Nemačka, Velika Britanija ali i druge zemlje NATO-a i EU, ne odgovara da se otkrije istina zbog njihove umešanosti u ove zločine. Podsetimo samo na podatak koji smo prethodno naveli da čak 75% kidnapovanih i nestalih potiče iz perioda nakon dolaska tzv. mirovnih snaga na Kosovo i Metohiju.

Osim toga, poznato je da se u vezu sa trgovinom organima, ne samo na Kosovu i Metohiji, dovodi u vezu[13] i međunarodna NVO Lekari bez granica čiji je jedan od osnivača bio i Bernar Kušner.[14]

O razlozima Republike Albanije protiv sprovođenja istrage suvišno je i govoriti.

Konačno, rezultati istrage bi ugrozili ”normalizaciju odnosa” Republike Srbije i samoproglašene Republike Kosovo, ugrozili bi ”regionalni mir” koji se manifestuje i kroz uspostavljanje ”Otvorenog Balkana”.

Osim toga, puna istina o ovim nečuvenim zločinima bi bitno narušila nametuti narativ o Srbima kao isključivim krivcima i zločincima u ratovima na prostoru SFR Jugoslavije i postavila pred javnost pitanje učešća gore pomenutih zemalja u svemu tome a posebno u vezi sa Kosovom i Metohijom ako se uzme u obzir da su najviši zvaničnici i brojni političari ove samoproglašene države (Hašim Tači,  Kadri Veselji, Džavita Haljiti, Šajip Muja, Azem Silja, Fatmir Ljimaj itd. dok se Ramuš Haradinaj dovodi u vezu preko brata Dauta Haradinaja)  bili direktni učesnici trgovine organima.

Ovde sam naveo razloge vrlo kratko i uprošćeno, ne ulazeći u detalje. Sve navedeno potvrđuje i Dik Marti u svom izveštaju:

”Pojedini predstavnici međunarodnih institucija nisu krili svoju nespremnost da se uhvate u koštac sa tim činjenicama: “Što je bilo, bilo je”, govorili su nam. “Sada moramo da se okrenemo prema budućnosti.” Vlasti Republike Albanije tvrdile su da njihova zemlja nije bila poprište sukoba, te da stoga nemaju razloga da otvaraju istragu. Srpske vlasti su reagovale, doduše sa zakašnjenjem, ali do sada nisu postigle nikakve značajne rezultate.”

Govoreći konkretno o žutoj kući Dik Marti u Izveštaju kaže:

”U februaru 2004, istražiteljski tim sastavljen od predstavnika MKTJ i UNMIK-a izvršio je, uz prisustvo novinara, uviđaj na licu mesta. Taj uviđaj se zapravo ne može smatrati forenzičkim ispitivanjem u pravom smislu reči i u skladu sa svim tehničkim propisima. Ucesnici uviđaja na licu mesta sa kojima smo razgovarali izričito su osudili izvestan nedostatak profesionalizma, naročito u pogledu uzimanja uzoraka i beleženja naučnih opservacija. (…) Albanski istražitelj koji je učestvovao u pomenutom uviđaju na licu mesta čak je požurio da javno saopšti kako nisu pronađeni nikakvi tragovi.”

Konačno, kako kaže Marti, i tako prikupljeni dokazi su na kraju uništeni:

”Elementi dokaza pronađenih na lokaciji Ripe u Albaniji uništeni su, te su kao takvi postali neupotrebljivi za detaljnije analize. Nije vođena nikakva dalja istraga u vezi sa ovim slučajem…”

Prema tome, do istine se može i mora doći na drugi način a on zavisi isključivo od volje zvaničnika Republike Srbije.

Evo šta američki novinar Majkl Montgomeri, koga smo prethodno pominjali i koji je ne samo inicirao ovu istragu već i bio prisutan tokom nje, govori:

”Stiglo je još nekoliko seljana. Bila je to vrlo čudna scena. Tim je odmah krenuo na posao i u roku od nekoliko sati otkrio je nekoliko zanimljivih stvari. Našli su neke kese za infuziju koje su bile napolju u prljavštini ispred kuće. Pronašli su injekcione lekove koji su bile u smeću. Utvrdili su da se neki od tih lekova mogu koristiti kao relaksanti mišića tokom hirurških operacija.

A onda je možda najčudnije bilo tokom noći. Vratili smo se u kuću i tim je odlučio da testira neke površine, podove u kući, a koristili su supstancu zvanu luminol, koja osvetljava mesta na kojima je možda bilo krvi. Tako je ovaj tim počeo da prska u dnevnoj sobi, i na naše čuđenje, dosta poda se osvetlilo.

Bilo je indicija da je na tom podu bilo dosta krvi, ali bilo je jedno mesto, i to je bila sredina poda i bila je neka vrsta pravougaonog mesta gde nije bilo nikakvih naznaka krvi. Da li je to bio operacioni sto? Nismo znali. Isto tako čudno, kada je vođa tima počeo da pita članove porodice zašto je možda na ovom podu krv, oni su davali različite odgovore. Jedan od muškaraca koji su živeli u kući je rekao da mu se žena porodila u sobi i to je, po njegovom mišljenju valjda objašnjavalo zašto je na podu bilo tragova ogromne količine krvi. Nažalost, njegova supruga je protivrečila tome sledećeg dana. A onda je čovek rekao, pa mi koljemo životinje u toj prostoriji u čast muslimanskog praznika, što je izgledalo stvarno čudno da koljete životinje u svojoj dnevnoj sobi.

Nije bilo ubedljivog dokaza ni za šta. Bilo je primamljivih očiglednosti, ali nismo znali.

Dok smo se vozili, vraćajući se na ovaj prljavi put grupa seljana muškaraca sišla je na put i blokirala nam izlaz.

Rekli su vrlo jasno da se ovde ništa nije dogodilo, niko nije doveden ovde i u suštini sada je vreme da odemo. Mislim da je poruka bila, ne želimo da vas vidimo ovde. (…)

Ono što smo saznali mnogo godina kasnije jeste da UN i Hag nisu uradili ništa sa tim dokazima.”[15]

Ono što me je posebno pogodilo i što je za mene neshvatljivo jeste izjava Muharema Ibraja da su neki od otetih Srba u Albaniji bili živi još 2003. godine.[16]

Dok god se prema svakom srpskom životu ne budemo odnosili kao prema najvećoj dragocenosti nećemo prestati da budemo žrtve gotovo neprekidnih nasilja, etničkih čišćenja i genocida, bilo da je reč o teritoriji Kosova i Metohije ili Republike Srpske Krajine.

Da podsetimo, 2001. godine je donet Zakon o amnestiji zahvaljujući kome se na slobodi našao veliki broj Albanaca, među kojima i Aljbin Kurti i braća Mazreku. Zbog čega nisu iskorišćeni za zamenu za Srbe u Albaniji?

Na put našem fizičkom uništavanju ćemo stati onda kada ugroženost makar jednog srpskog života prihvatimo kao dovoljan razlog za ne samo energičnu diplomatsku akciju već, u krajnjem slučaju, i objavu rata (casus belli).

U nastavku ću navesti deo izveštaja[17] Dika Martija a nakon njega i izjavu zaštićenog svedoka o tome kako je vadio srce jednom Srbinu.

Iz Izvešaja Dika Martija o žutoj kući:

” U toku naše istrage, ustanovili smo da su najmanje tri izvora čija smo svedočenja dobili nesumnjivo bila fizički prisutna u kući porodice K. u mestu Ripe blizu Burelja (mnogo puta pominjana “žuta kuća”) u kontekstu kriminalnih poduhvata OVK tokom kojima su prisustvovali.

Svaki od ovih izvora je bio u stanju da ispriča jedinstvene i specifične detalje u vezi sa preciznom lokacijom i izgledom kuće, poreklom vlasnika, osoblju OVK postavljenom tamo, i karakteru i komandovanju ilegalnim aktivnostima koje su se odvijale u kući u periodu od 1999. do 2000.

Na osnovu ovih svedočenja, može se zaključiti da je K. kuća bila zauzeta od strane i pod kontrolom OVK koji su bili deo mreže koja je delovala kroz veći deo severne polovine Albanije.

Mala grupa komandanata OVK je navodno naredila i nadgledala višestruke isporuke civilnih zarobljenika u K. kuću tokom perioda do godine dana, od jula 1999. do sredine 2000. Većina ovih zarobljenika je bila oteta iz porovincijskih oblasti južnog Kosova i dovedena u Albaniju pomoću metoda tranpsorta opisanih u ovom izveštaju. Za razliku od onih koji su držani u Kukesu, zatvorenici koji su dovođeni u Rripe su bili preovlađujuće etnički Srbi.

Dodatno, izvori bliski OVK su govorili o velikom broju žena i devojaka kojima se trgovalo koje su dovođene u K. kuću, gde su bile seksualno iskorišćavane od strane osoblja OVK, ali i od strane nekih muških članova zajednice Rripea.

Tokom perioda u kojem je OVK održavala prisustvo u kući, ćutanje stanovnika Rripea o prisustvu jedinica OVK i njihovim aktivnostima bilo je, prema našim izvorima, postizano pretnjama, ali takođe i “isplatama” koje su uključivale velike sume novca, kao i slobodan pristup alkoholu, drogama i prostitutkama.

Naši nalazi u vezi sa K. kućom izgleda da u velikoj meri potvrđuju nalaze tima novinara istraživača koji su radili za producente dokumenarca koji su bili u Sjedinjenim Državama “Amrican Radio Works”. Ovi nalazi su sumirani u poverljivom internom dopisu podnesenom UNMIK-u 2003., što je zauzvrat pokrenulo ranije pomenutu istražiteljsku misiju K. kuće.

Ipak, svedočenja koja smo sakupili su takođe otkrila dimenziju delovanja OVK u K. kući o kojoj ranije nije izveštavao ni tim ARW-a, niti se pominje u memoarima višeg glavnog tužioca MKTJ-a, Karle del Ponte, ili u daljim “oktkrićima” u medijima.

Operativci OVK zapravo ne samo da su ostavljali zarobljenike u Ripeu, već su izgleda kupili zarobljenike iz Ripea, za transport dalje u druge zatvorske objekte. Prema svedočenjima vozača umešanih u transport zarobljenika, neke osobe koje su pokupili u Ripeu su bile iste osobe koje su doveli sa Kosova, dok su drugi stizali u Ripe sa drugih strana, za koje vozači nikad nisu saznali.

K. kuća stoga nije bila bila krajnja tačka, ili konačna destinacija, u ovoj udruženoj mreži objekata za pritvor i transporta zarobljenika. Njena precizna uloga, njena važnost u celoj operacije, možda je prethodno bila pogrešno shvaćena.

K. kuća je izgleda više imala karakter „usputne stanice“, u kojoj su zarobljenici držani u tranzitu do svoje krajnje sudbine, i prema određenim izvorima, povrgnuti privdno čudnim oblicima „porcesiranja“ / „filtriranja“, uključujući testove krvi i fizičkog stanja.”

U nastavku ću navesti deo svedočenja zaštićenog svedoka Tužilaštva za ratne zločine Republike Srbije, emitovanog na RTS-u u emisiji ”Anatomija zločina”, o tome kako je jednom Srbinu koji je, kako on procenjuje, imao otprilike 19-20 godina,  vadio srce.

„Obučavali smo se kako da, ukoliko je potrebno, neki deo tela, da kažemo ili bubreg ili srce, ili pluća, kako da se transplantiraju sa jednoga na drugi. Zašto smo to učili? Rečeno nam je da je to zbog toga što je u to vreme svugde bila srpska policija i srpska vojska, pa nismo mogli da naše ranjene vodimo u javne bolnice.

Počeli smo obuku kada je lekar, sada poznat u svetu i na Kosovu, pričao kako se radi transplantacija, kako se vadi srce iz tela i kako se ono vakumira u jednu plastičnu kutiju, zatim kako treba neka ulja, neke medicinske tečnosti da se tu stave, nakon dva sata, ili, ne znam tačno

Nakon nekoliko minuta doveli su jednog mladog momka, otprilike 19-20 godina, bio je vezan pozadi, zatvorenik. Primetio sam da on nije vojnik OVK i naravno nisam imao pravo da pitam, jer ko sam ja, bio sam mlad a tu je bilo nadređenih. Oni su mu skinuli te poveze, dva vojnika koja su ga dovela. Uhvatili su ga i stavili na klupu, kako se inače postavlja u položaj pacijent. Zatim su zvali drugu dvojicu da mu drže noge da se ne bi pomerao. Ovaj lekar koji me je obučavao pocepao mu je majicu na dva dela i prednji deo tela ostao je kao od majke rođen.

Jedan od lekara doneo je crnu torbu, kao lekarsku. To je bilo nešto novo za mene.  Iz te torbe je  izvadio neku opremu koja je bila zamotana. Tu sam prvi put video skalpel, noževe, sredstva za operaciju. (…)

Dali su mi skalpel. Tu mi je počela muka, gađenje. Kad kažem muka, mislim od te jedne situacije kao ružan san, noćna mora beskrajna. I sada se sećam toga i sada, i u telu i u mislima mi se ponovo javlja taj osećaj. Rekao mi je na telu šta treba da radim, da napravim jednu liniju, da ga posečem, da napravim operaciju jednom ravnom linijom, rezom, od početka grkljana do kraja rebara. Pre nego da to uradimo, ovaj poznati doktor, koji mi je govorio, doneo je jednu kutiju. A u toj kutiji su bile gaze i jedna bela staklena boca, iz koje, kada smo počeli da ga čistimo pre pravljenja reza, primetio sam da se oseća miris alkohola.

Primetio sam da mladić na stolu nije Albanac. “A kako sam to primetio? Pa tako što kada sam mu se približio, on se otimao, i oni koji su ga držali su ga čvršće držali. Počeo je da zapomaže, pozivajući boga, moleći: ‘Bože, nemojte me zaklati, nemojte me ubiti!

I počeo sam kako me je učio na obuci da levu ruku stavim na grudi da držim, a desnom rukom uzimaš skalpel da povučeš. Levu ruku sam stavio na njegove grudi i krenuo sam da režem. Kada sam stigao do dole, krv je počela da lipti. Pošto sam ga posekao, negde na polovini, on je počeo da vrišti da ga ne koljemo ne ubijemo, tu je izgubio svest, ne znam jel izgubio svest ili je umro, ja ne znam, jer nisam bio pri sebi.

Kada sam to završio rečeno mi je da napravim još jednu liniju dole, poprečno, i tu sam tako zasekao i drugu liniju. Treću liniju je trebalo gore uraditi a to je uradio sam lekar, pošto je video da mi ruka drhti i da sam bio preplašen. Rekao mi je “ne brini se, ja sam tu.

On je to uradio brzo, pošto je tu liniju uradio lekar je prešao na drugu stranu, a ja sam bio kada se gleda od vrata, na desnoj strani. Lekar je potom prešao na levu stranu i pre nego da je uhvatio, neprijatno mi je da pričam o ovome, tada je ponovo došlo do prepirke lekara sa onim njegovim rođakom ili šta već. On je zaboravio injekcije i makaze kojima se seku rebra.

Da bih što pre izašao iz te muke i situacije, pomislio sam šta da radim a imao sam jedan bajonet kalašnjikova, koji je mogao da se pretvori, jer je specifičan, da se pretvori u makaze, i da bih što pre odatle otišao i da bismo završili, ja sam napravio od bajoneta makaze.

Stavio je svoje ruke pod rebra i rekao mi je “samo ti idi kuda ide moja ruka, i tu poseci, samo klizi po mojoj ruci”.

Kako da vam kažem, treba da kažem svakako, na desnoj strani je rekao „poseći ćemo nešto iznad gde se nalazi hrskavica, gde se rebra i telo vežu”, da se razdvoje, i govorio je „da pazim da ne oštetimo nešto” a taj organ je bio srce. Tako sam i postupio.

Pošto je prešao na drugu stranu obe ruke je zavukao u telo, povukao i otvorio telo. Tu je došao i drugi lekar i rekao mi je  “što pre da se završi, nemamo puno vremena”, dok je ovaj poznanik lekara doneo jednu kutiju, otvorio i stavio blizu mene. 

Bio sam jako prestravljen. Reći ću vam razlog zašto je došlo do nesporazuma između njih, između lekara, jedan od njih je zaboravio štipaljke za „vene”, da ne krvari iz vena (krvnih sudova). Trebalo je da uzmemo najlon, koji je kao od štapa za pecanje, a to mi je dao taj mlađi poznanik glavnog lekara, da bi na svakom mestu podvezali po dva veza i onda, odnosno tri puta po dva veza, i zatim smo prekinuli. Posekli smo te vene i kada sam uhvatio srce ono je i dalje podrhtavalo. Ne znam kako sam to uradio. Stavio sam ga u kutiju koju je ubrzo doneo poznanik lekara, koji je bio mog uzrasta, i doneo je tri neke boce.

Tada sam znao za taj frižider i znao sam šta je u njemu, mislio sam da će to biti za onog starešinu koga smo dovezli u vojnu bolnicu, ali nam je on umro na putu, možda je to njemu bilo namenjeno, pa sam mislio da će to ići u Tiranu, ali ne, nije se tako desilo.”

Prema rečima svedoka, nastavili su put za Rinas, tj. za aerodrom u Rinasu.

“Kada smo tamo došli, kada su se otvorila vrata aerodroma dočekala nas je albanska vojska u uniformama. Tu smo videli jedan avion. (…) Tamo, koliko sam ja mogao da opazim, taj avion koji sam video bio je mali, nije transportni već više privatni, video sam tursku zastavu. Onda sam shvatio o čemu se radi, da se ne radi o otadžbini već se radi o biznisu. O trgovini organima. Prodaji. Ne radi se o idealima koje sam ja imao već o nečemu ružnom”, naveo je zaštićeni svedok.

Deo opservacije o uslovim držanja i transporta zarobljenika iz Izveštaja Dika Martija:

”Zarobljenici su navodno držani izolovano pod konstantnom oružanoms tražom u ovim zatvorskim objektima, ili u sobama koje su bile do glavnih zgrada, ili u ambarima, garažama, sladištima ili drugim pridruženim sturkturama namenjenim za skladištenje.

Tokom transporta između ovih zgrada, zarobljenici su rutinski gomilani u kombije i kamione, ruku vezanih na leđima i vezani za unutrašnje delove konstrukcije vozila.

Vozači ovih kombija i kamiona – od kojih će nekoliko postati ključni svedoci šema opisanih zločina – videli su i čuli zarobljenike u velikim patnjama tokom transporta, posebno zbog nedostatka dovoljne količine vaduha u njihovom odeljku vozila, ili zbog psihološkog mučenja zbog sudbine za koju su misli da ih očekuje.

Poslednja i najuočljivija podgrupa zarobljenika u posleratnom periodu, ne i manje značajna zbog svoje sudbine je veoma senzacionalizovana i široko pogrešno svaćena, a sastoji se od zarobljenika za koje smatramo da su bili „žrtve organizovanog kriminala“. U ovoj podgrupi je šačica osoba za koje smo ustanovili da su odvedene u centralnu Albaniju kako bi bile ubijene neposredno pre vađenja bubrega u provizornoj operacionoj klinici.

Zarobljenici u ovoj podgrupi su nesumnjivo imali najužasnija iskustva u zarobljeništvu OVK. Prema svedočenjima izvora, zarobljenici „profiltrirani“ u ovu finalnu podrgupu su prvobitno održavani u životu, dobro hranjeni i dozvoljeno im je da spavaju, i tretirani su od strane stražara i sledbenika OVK sa relativnom suzdržanošću, a koji bi ih inače neselektivno prebijali.

Kako nam je rečeno, svaki zarobljenik je prolazio bar kroz dva tranzitna objekta za pritvor, ili „usputne stanice“, pre isporuke u operacionu kliniku. Te „usputne stanice“, koje su izgleda kontrolisali opreativci i saradnici OVK, povezani sa „Dreničkom grupom“, nalazile su se između ostalog na sledećim zatvorskim lokacijama:

Na poslednjoj lokaciji koju smo otkrili u našoj istrazi, Fuše-Kruje, je proces „filtriranja“ navodno dostizao svoju krajnju tačku, i malu, odabranu grupu zarobljenika OVK koji su bili dovedeni dovde je sustigla smrt.

Postoje snažni pokazatelji, iz svedočenja izvora koja smo pribavili, da su u procesu preseljavanja kroz mesta tranzita bar neki od ovih zarobljenika postali svesni krajnje sudbine koja ih čeka. Rečeno je da su neki od ovih zarobljenika u objektima za pritvor gde su držani u dometu čujnosti drugih osoba kojima se trgovalo, i u toku transporta, molili svoje tamničare da budu pošteđeni sudbine „seckanja na komade“.

Najkasnije kada im je špricevima vađena krv za testiranje (korak koji se čini da je bio blizak „određivanju tipa tkiva“, ili utvrđivanju kompatibilnosti ograna za transplantaciju), ili kada su ih fizički pregledali ljudi koji se spominju kao „doktori“, zarobljenici su morali da budu svesni da su tretirani kao neka vrsta medicinske robe. Izvori opisuju da su takvi testovi i pregledi vršeni i u Ripeu i u Fuše Kruje.

Svedočenja na kojima smo zasnovali naše nalaze govore verodostojno i dosledno o metodologiji kojom su svi zarobljenici ubijani, obično pucnjem u glavu, pre nego što su ih operisali kako bi se uzeli jedan ili više ograna. Saznali smo da je ovo prvenstveno bila trgovina „bubrezima leševa“, tj. bubrezi su vađeni posthumno; nije to bio sklop naprednih hirurških procedura koje zahtevaju kontrolisane kliničke uslove i, na primer, ekstenzivnu upotrebu antestetika.

Zarobljenici koji su dovođeni do oblasti Fuše-Kruje (što je uključivalo mukotrpnu vožnju od nekolliko sati iz Ripea i Burelja) su prvo držani u objetu „sigruna kuća“. Vlasnik ovog imanja bio je etnički Albanac koje navodono delio i klanske veze i veze ogranizovanog kriminala sa članovima „Dreničke grupe“.

Kako i kada bi bilo potvrđeno da su hirurzi za transplantaciju bili u mogućnosti i spremni da operišu, zarobljenici su dovođeni iz „sigurne kuće“ pojedinačno, po kratkom postupku ih je ubijao strelac OVK, a njihovi leševi su brzo transportovani u operacionu kliniku.

Hirurške procedure koje su zatim izvođene – vađenje bubrega iz leševa, pre nego operacije na živim davaocima – su najčešći način na koji se dolazi do donorskih ograna i tkiva potrebnih za transplantaciju – osim kriminalne metode pribavljana leševa. Eminentni eksperti na polju transplantacije organa koje smo konsultovali tokom naše istrage su nam opisali ove procedure kao efikasne i nisko-rizične.

Izvori su izjavili da je osovina Fuše-Kruje bila izabrana za lokaciju za ove objetke zbog njene blizine do glavnog aerodroma koji opslužuje Tiranu. Objekti u čvorištu ovog kruga trgovine organima – „sigurna kuća“ i klinika za opercije – su tako nudile dostupnost posetiocima koji su dolazili, kao i izlaznim isporukama

U toku istrage smo otkrili određene delove informacija koji idu nešto dalje od naših nalaza o kojima sada izveštavamo. Ove informacije izgleda prikazuku širu, kompleksniju ogranizovanu zločinačku zaveru za nabavku ljudskih organa za nezakotu transplantaciju, u koju su uključeni ko-zaverenici u najmanje tri strane zemlje pored Kosova…”

Na kraju ću dodati i deo izvešaja Dika Martiija u kome se pominju mesta logora u Albaniji i druge informacije.

” U toku naše istrage identifikovali smo najmanje šest odvojenih objekata za pritvor na teritoriji Republike Albanije, situiranih na teritoriji koja se prostire od Cahana u dnu planine Paštrik, skoro na najsevernijoj tački Albanije, do obalskog puta u Draču, na obali Mediterana u zapadnoj Albaniji.

Lokacije objekata za pritvor o kojima smo dobili svedočenje direktno od naših izvora – potvrđeni elementima dokaza skupljenih kroz napore novinara istraživača (od kojih neki datiraju deset i više godina unazad), i u skorije vreme kroz napore istražitelja i tužilaca EULEX-a – uključivale su: Cahan; Kukeš; Bicaj (blizina); Ripe (selo jugozapadno od Burela u oblasti Mat); Drač; i možda najvažnije od svih, u svrhu našeg specifičnog mandata, Fuše Kruje.

Objekti za pritvor u pitanju se nisu oslanjali na nezavisne i odvojene entitete. Već su ti objekti za pritvor postojali kao elemnti dobro ustanovljene, koordinisane i udružene mreže nezakonite aktivnosti, nad kojom su određeni viši komandanti OVK imali kontrolu i uvid. Zajednički imenilac svih objekata je bio da su u njima držani zarobljeni civili, na albanskoj teritoriji, u rukama članova i saradnika OVK.

Ipak, postojale su značajne razlike u periodima i namenama korišćenja svakog od ovih objekata za pritvor. Štaviše, evidentno je da je svaki objekat za pritvor imao svoj određeni “operativni profil”, uključujući vezu sa: prirodom veza formiranih ili dogovora sklopljenih kako bi se omogućio pritvor i vezanim operacije koje su se tamo odvijale u različito vreme; prirodom i sastavom grupa zarobljenika koji su tamo držani; način na koji su zarobljenici tamo došli; i sudbine koje su čekale te zarobljenike tokom i na kraju njihovih perioda zarobljeništva.

Rečeno nam je da su ovakvu politiku aktvno podržavali na teritoriji Albanije moćni elementi u okviru albanske nacionalne obaveštajne aprature, uključujući ŠIK (sada ŠIŠ) i vojnu obaveštajnu službu, čiji su neki članovi čak učestvovali u postavljanju pitanja zarobljenicima koji su držani u logorima za pritvor OVK. Međutim, pogonska sila iza politike je bio Kadri VESELJI (alias Ljulji), centralna ličnost Dreničke grupe.

Izgleda da što je dublje u teritoriji Albanije bila fizička lokacija objekta, to je bio manje povezan sa ratnim naporima OVK, a više sa podzemljem organizovanog kriminala.

Srpsko Tužilaštvo za ratne zločine nam je izjavilo da poseduje satelitske fotografije područja na kojima se nalaze te masovne grobnice – ali do sada sama mesta nisu još uvek pronađena, uprkos formalnom zahtevu za istagu koji su srpske vlasti uputile albanskim

Pribavili smo podatke sa lokalnog groblja u Kukešu, koji izgleda da sadrže značajnu potvrdu: tela osoba sa Kosova su zaista bila zakopavana u severnoj Albaniji. Najvažniji dokument je bio petostrani “Spisak preminulih imigranata sa Kosova, 28. mart 1999. – 17. jun 1999.”, koji je sačinio supervizor javnih službi u opštini Kukes, severna Albanija.

U mesecima odmah posle proglašenja kraja sukoba na Kosovu u junu 1999., članovi i saradnici OVK su navodno isporučivali nebrojena lica koja su oteli u tajne zatvore na albanskoj teritoriji.

Naša je velika briga, a trebalo bi da bude prirotitet za istragu i odlučnost od strane albanskih vlasti, to što ogromna većina lica za koja smo ustanovili da su bila tako tretirana još uvek nisu pronađena do današnjeg dana

Bili smo u mogućnosti da pristupimo potvrđenom svedočenju iz prve ruke bivših boraca i pomoćnog osoblja OVK koji su izvršili mnoge transporte u i između objekata navedenih u našem izveštaju, kao i transporte zarobljenika iz većine njih.

Najznačajnije, u mesecima od jula 1999. do kraja avgrusta 2000., takođe su prevozili zarobljenike.

Objekti u kojima su zatvorenici držani u postkonfliktnom periodu su bili različiti po karakteru od onih u ratno vreme: našli smo da su to bile uglavnom rustične privatne rezidencije u ruralnim oblastima ili predgrađima, uključujući tradicionalne albanske kuće na farmi i njihove ambare za skladištenje.

Postojao je, dodatno, bar jedan namenski napravljen element postkofliktne mreže objekata za pritvor, koji je bio jedinstven u izledu i nameni. On je bio poslednja reč tehnike i bio je prijemni centar za organizovani kriminal trgovine ogranima. Bio je sačinjen kao provizona klinika, i bio je mesto na kome su nekima od zarobljenika OVK i njihovih saradnika vađeni bubrezi protiv njihove volje. Prema našim izvorima, kolovođe ovog zločinačkog poduhavza su onda transportovale ljudske organe van Albanije i prodavali ih privatnim prekomorskim klinikama kao deo međunarodnog “crnog tržišta” trgovine organima za transplantaciju.

Orkestratori ovog postkofliktong zločinačkog poduhvata su izgleda sproveli proces filtriranja, gde je manji broj zatvorenika selektivno biran iz svake veće grupe nestalih, i prosleđen negde dalje. Dokazi ukazuju na to da je osnovni princip procesa filtriranja zarobljenika na ovaj način bio u vezi sa odlukom o podesnosti izabranih zatvorenika za srvhu koja ih je čekala.

Faktori za koje se smatra da su bili deo procesa filtriranja, kako nam je reklo više izvora, uključivali su godine, pol, zdravstveno stanje i čak i etničko poreklo zarobljenika, gde su etnički Srbi bili primarni cilj.

Čuli smo da se mnogo puta spominje da zatvorenici nisu bili samo predavani, već su takođe bili “kupovani” i “podavani”.”

Sveti Novomučenici molite Boga za nas.

Pristupite ka Gospodu sa načalnikom svih Svetih srpskih, Svetim Savom i ostalim bezbrojnim srpskim Svecima i molite se za nas.

Da se u nama održi za uvek živo sećanje na vaše Mučeništvo Hrista radi. Da se sećanjem na vas utvrđujemo u Veri i poštenju, iz kolena u koleno, do kraja vremena. Da poštujemo svako mesto na zemlji, ili na vodi, ili u gori, ili u zdanjima, ili u pećinama, gde god je kap krvi vaše pala, ili suza kanula, ili se jauk vaš u mukama čuo, ili vapaj Bogu sa usana vaših odjeknuo, ili tela vaša ili delovi tela razbacani, ili kosti vaše od zverova oglodane, ili pepeo vaš razvejan svuda i posvuda.

Gospode Bože, dugotrpeljivi i mnogomilostivi, čuj i usliši glas nas grešnih. Znamo da je Mučeništvo Tvoj dar onima koje najpre spasavaš i u dvore Svoje uvodiš.

Darovao si Mučeništvo srpskom narodu u obilnoj meri, radi slave pravednih, radi leka grešnih i radi spasenja svih.

Da razumemo i blagodarimo, pomozi nam, Bože.

Prizri že, Gospode, na nemoć našu i ne dopusti da stradamo preko mere, i da dugim i teškim mučenjima ne oslabi naša vera i nada u Tebe.

Duga je noć našeg plača, zapovedi zori da svane.

I ako još imamo grehova neopranih krvlju i suzama, očisti ih milošću Tvojom. Pomiluj nas i spasi nas, ne po zaslugama nas grešnih, nego po molitvi Prečiste Matere Tvoje i svih Novomučenika Srpskih.

Amin, amin i amin.

Vaša smrt krvavo novo je krštenje,

Ne vodom no krvlju – puno očišćenje !

Krv pravedna pere od grehova sviju,

I vid daje svetu jači od očiju.

Pređoste iz tame u sijanje Raja,

I u život večan kome nema kraja.

Hristos umre za vas, vi za Njeg` umreste,

Iz kaveza smrtnog k nebu uzleteste.

Krvnicima tuga; vi ne tugujte,

S anđelima svetim sada drugujete.

Zbog vernosti Bogu i Božijoj pravdi,

Postradaste telom, zemlja se rastuži;

Al` spasoste duše, nebo se veseli,

A pretci se vaši nebom raspevaše,

Na kapiji Raja sretoše vas s pesmom:

“Imena su vaša u Knjizi večnosti;

Ulazite u Raj, deco besmrtnosti”.

Sad u carstvu večnom, gde je večno Danas,

Bez Juče i Sutra, molite se za nas.

(Iz Službe novomučenicima srpskim Svetog Vladike Nikolaja Ohridskog i Žičkog)

 

Izvor: teodulija.net