У Великој Хочи данас је обележена 25. годишњица киднаповања и убиства Срба и Рома из општине Ораховац, злочина за који нико није одговарао.
Испред споменика у Великој Хочи служен је парастос цивилима који су од стране Албанаца киднаповани и убијени у јулу 1998. године у нападу на Ораховац и околна села – Ретимље, Оптеруша, Зочиште и Велика Хоча.
Само током јула 1998. у Општини Ораховац убијено 47 људи, а киднаповано је и одведено у затвор и логоре ОВК више од стотину Срба и Рома.
Породице, пријатељи и познаници положили су цвеће поред споменика, запалили свеће, а фотографијама несталих и страдалих подсетили на злочин који се, како поручују, не сме заборавити.
Драгици Маврић отета је скоро цела породица од 17 чланова.
„Страдао је и мој једини брат, јединац. Браћа од стричева, родбина, све што смо имали. Када се то десило, била сам удата овде у Великој Хочи, па ми је мајка причала како се све издешавало. Напали су их у својим кућама, бранили су се, али нису могли. Сутрадан су их све покупили. Никада се нисмо опоравили. Мајка и отац су ми умрли, нема више никога, само смо ми сестре остале. Стрица су убили на кућном прагу, како је изашао да види где су синови, одмах су га убили у дворишту. Сахранили су их како су стигли, без плача, јер нису смели. Отишли су гладни и жедни“, присећа се Драгица Маврић из Ретимља.
Парох из Велике Хоче Милан Стојковић, поручио је након парастоса да се моли да Бог све невино пострадале настани у царству небеском.
„Заиста многи од ових жртава положили су животе зарад нас који смо данас овде и зато ми као Црква смо ту да охрабримо, ојачамо, утешимо, и зато и Црква постоји, Црква је Бог на земљи. Сви смо ми делови тога тела, Христос је глава. Зато смо се данас овде сабрали да се сви заједно као тело Христово сетимо свих жртва и да молимо да Бог све њих настани у Царству своме“, поручио је Стојковић.
Парастосу је присуствовао и заменик дирктора Канцеларије за Косово и Метохију Борислав Тајић који је подсетио да су у периоду од 1998. до 2000. године на територији општине Ораховац страдала је 84 Срба.
„Тешко је наћи речи утехе пред свепрожимајућом тугом због угашених живота, не зато што су имали икакву кривицу, и не због тога што су било коме учинили било шта нажао. Већ због тога што су били Срби, што су рођени као Срби, на својој земљи на КиМ. Они су симбол мучеништва и страдалништва српског народа на КиМ. Симбол непојмњиве идеологије мржења, погаженог достојанства, права на живот и идентитет. Имајући у виду неизмерну одлучност и храброст житеља овог краја да се остаје на овим просторима и жеље породица да се незаборављајући прошлост гледа у будућност Канцеларија за КиМ Владе Републике Србије од момента прогона и расенељиштва од ових трагичних дешавања у периоду иза нас у свакој прилици посвећена је разумевању потреба и сваком виду подршке житељима овог краја“, рекао је Тајић.
Председница Удружења породица заробљених, погинулих бораца и несталих цивила Републике Српске Исидора Граорац причала је о страдањуз током рата у БиХ, где је, како је рекла, живот изгубило пре 36.000 Срба.
„Нажалост, то је податак који није отишао у јавност, односно, није отишао ван бивше Југославије. И оно што је најпоразније јесте да се мисли да су у БиХ страдали само припадници једног народа. Оно што је нама остало и преостало јесте да преносимо истину и причамо о свему ономе што се десило код нас“, рекла је Граорац, додајући да су у БиХ Срби страдали на велике празника. Ми у Републици Српкој нажалост имамо проблем институција која је формирана на нивоу државе и где нам се за 15 година решило смао 58 Срба, пто је поразан податак и верујемо да ће број од 1.466 несталих лица остати можда и рајно нерешен“, рекла је Граорац.
Координатор Ресорнсог центра за нестала лица Негован Маврић истиче да међународна заједница, уместо да помаже при проналаску несталих, она одмаже.
„Сада доносимо неку Декларацију, шта ми као породица знамо шта у тим тачкама, које они форсирају, пише. Ми смо неписмени људи, ми тражимо да нам врате људе, а о тим декларацијама нека они после расправљају. То њима треба, да би се мандат странаца што више продужио, њима је овде лепо. Три месеца је прошло од прихватања Декларације, ништа се променило није. Имао сам прилике да се сретнем са Лајчаком, који је рекао видећете када се то потпише шта ће се десити. Господине Лајчак ништа се није десило нити ће нешто да се деси“, рекао је Маврић.
Председник Привременог органа Општине Ораховац Александар Мицић поручио је да сваке године треба подсећати на страдања Срба.
„Много пута је на овом месту, али и на другим скуповима речено све што се требало рећи о њиховим страдањима, мукама, тузи породица… Много пута је речено, али треба подсећати свакога дана на оно што се десили пре 25 година. Сигуран сам да те дане неизвесности и стрепње никада нећемо заборавити. Треба се присећати и памтити сва недела која смо деживели и сва страдања“, рекао је Мицић.
Како је подсетила новинарка Оливера Радић, прва жртва 18. јула 1998. године био је Александар Мајмаревић.
„Дан после су под црквеном звонаром у црквеној порти у Ораховцу чили су се ударци чекића који су од грубих, једва нађених дасака из оближњих кућа Петко Симић и Срећко Колашинац правили мртвачки сандук убијемо Ацку. На сахрани Ацка коме ни свештеник није могао да дође, башта иза црквеног олтара је почела да се претвара у гробље. Те слике заклањају фијуци метака који лете изнад нас, и дечији глас који јавља да су тамо код Баљошевића мртви, рањени. И сазнање да је граната разорила уторбе Јагошу фил Ђокићу, Векославу Казићу и Боривоју Симићу. Донели су их мртве у ћебадима и спустили на камене плоче у нашој цркви, а из њихових разорених утроба,и даље је шикљала крв. Завоји доктора Векослава нису били довољни да зауставе крварење, склапала сам им руке на грудима и њих метнула гранчицу босиљка, који је моја свекрва сушила,под стрехом у цркви“, сведочи Радић.
Године 2005. у Малишеву и Волујку су пронађени остаци тридесет и шест особа киднапованих у јулу 1998. године.
Извор: www.kosovo-online.com