U Velikoj Hoči danas je obeležena 25. godišnjica kidnapovanja i ubistva Srba i Roma iz opštine Orahovac, zločina za koji niko nije odgovarao.
Ispred spomenika u Velikoj Hoči služen je parastos civilima koji su od strane Albanaca kidnapovani i ubijeni u julu 1998. godine u napadu na Orahovac i okolna sela – Retimlje, Opteruša, Zočište i Velika Hoča.
Samo tokom jula 1998. u Opštini Orahovac ubijeno 47 ljudi, a kidnapovano je i odvedeno u zatvor i logore OVK više od stotinu Srba i Roma.
Porodice, prijatelji i poznanici položili su cveće pored spomenika, zapalili sveće, a fotografijama nestalih i stradalih podsetili na zločin koji se, kako poručuju, ne sme zaboraviti.
Dragici Mavrić oteta je skoro cela porodica od 17 članova.
“Stradao je i moj jedini brat, jedinac. Braća od stričeva, rodbina, sve što smo imali. Kada se to desilo, bila sam udata ovde u Velikoj Hoči, pa mi je majka pričala kako se sve izdešavalo. Napali su ih u svojim kućama, branili su se, ali nisu mogli. Sutradan su ih sve pokupili. Nikada se nismo oporavili. Majka i otac su mi umrli, nema više nikoga, samo smo mi sestre ostale. Strica su ubili na kućnom pragu, kako je izašao da vidi gde su sinovi, odmah su ga ubili u dvorištu. Sahranili su ih kako su stigli, bez plača, jer nisu smeli. Otišli su gladni i žedni”, priseća se Dragica Mavrić iz Retimlja.
Paroh iz Velike Hoče Milan Stojković, poručio je nakon parastosa da se moli da Bog sve nevino postradale nastani u carstvu nebeskom.
“Zaista mnogi od ovih žrtava položili su živote zarad nas koji smo danas ovde i zato mi kao Crkva smo tu da ohrabrimo, ojačamo, utešimo, i zato i Crkva postoji, Crkva je Bog na zemlji. Svi smo mi delovi toga tela, Hristos je glava. Zato smo se danas ovde sabrali da se svi zajedno kao telo Hristovo setimo svih žrtva i da molimo da Bog sve njih nastani u Carstvu svome”, poručio je Stojković.
Parastosu je prisustvovao i zamenik dirktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju Borislav Tajić koji je podsetio da su u periodu od 1998. do 2000. godine na teritoriji opštine Orahovac stradala je 84 Srba.
“Teško je naći reči utehe pred sveprožimajućom tugom zbog ugašenih života, ne zato što su imali ikakvu krivicu, i ne zbog toga što su bilo kome učinili bilo šta nažao. Već zbog toga što su bili Srbi, što su rođeni kao Srbi, na svojoj zemlji na KiM. Oni su simbol mučeništva i stradalništva srpskog naroda na KiM. Simbol nepojmnjive ideologije mrženja, pogaženog dostojanstva, prava na život i identitet. Imajući u vidu neizmernu odlučnost i hrabrost žitelja ovog kraja da se ostaje na ovim prostorima i želje porodica da se nezaboravljajući prošlost gleda u budućnost Kancelarija za KiM Vlade Republike Srbije od momenta progona i raseneljištva od ovih tragičnih dešavanja u periodu iza nas u svakoj prilici posvećena je razumevanju potreba i svakom vidu podrške žiteljima ovog kraja“, rekao je Tajić.
Predsednica Udruženja porodica zarobljenih, poginulih boraca i nestalih civila Republike Srpske Isidora Graorac pričala je o stradanjuz tokom rata u BiH, gde je, kako je rekla, život izgubilo pre 36.000 Srba.
„Nažalost, to je podatak koji nije otišao u javnost, odnosno, nije otišao van bivše Jugoslavije. I ono što je najporaznije jeste da se misli da su u BiH stradali samo pripadnici jednog naroda. Ono što je nama ostalo i preostalo jeste da prenosimo istinu i pričamo o svemu onome što se desilo kod nas“, rekla je Graorac, dodajući da su u BiH Srbi stradali na velike praznika. Mi u Republici Srpkoj nažalost imamo problem institucija koja je formirana na nivou države i gde nam se za 15 godina rešilo smao 58 Srba, pto je porazan podatak i verujemo da će broj od 1.466 nestalih lica ostati možda i rajno nerešen”, rekla je Graorac.
Koordinator Resornsog centra za nestala lica Negovan Mavrić ističe da međunarodna zajednica, umesto da pomaže pri pronalasku nestalih, ona odmaže.
„Sada donosimo neku Deklaraciju, šta mi kao porodica znamo šta u tim tačkama, koje oni forsiraju, piše. Mi smo nepismeni ljudi, mi tražimo da nam vrate ljude, a o tim deklaracijama neka oni posle raspravljaju. To njima treba, da bi se mandat stranaca što više produžio, njima je ovde lepo. Tri meseca je prošlo od prihvatanja Deklaracije, ništa se promenilo nije. Imao sam prilike da se sretnem sa Lajčakom, koji je rekao videćete kada se to potpiše šta će se desiti. Gospodine Lajčak ništa se nije desilo niti će nešto da se desi“, rekao je Mavrić.
Predsednik Privremenog organa Opštine Orahovac Aleksandar Micić poručio je da svake godine treba podsećati na stradanja Srba.
“Mnogo puta je na ovom mestu, ali i na drugim skupovima rečeno sve što se trebalo reći o njihovim stradanjima, mukama, tuzi porodica… Mnogo puta je rečeno, ali treba podsećati svakoga dana na ono što se desili pre 25 godina. Siguran sam da te dane neizvesnosti i strepnje nikada nećemo zaboraviti. Treba se prisećati i pamtiti sva nedela koja smo deživeli i sva stradanja”, rekao je Micić.
Kako je podsetila novinarka Olivera Radić, prva žrtva 18. jula 1998. godine bio je Aleksandar Majmarević.
“Dan posle su pod crkvenom zvonarom u crkvenoj porti u Orahovcu čili su se udarci čekića koji su od grubih, jedva nađenih dasaka iz obližnjih kuća Petko Simić i Srećko Kolašinac pravili mrtvački sanduk ubijemo Acku. Na sahrani Acka kome ni sveštenik nije mogao da dođe, bašta iza crkvenog oltara je počela da se pretvara u groblje. Te slike zaklanjaju fijuci metaka koji lete iznad nas, i dečiji glas koji javlja da su tamo kod Baljoševića mrtvi, ranjeni. I saznanje da je granata razorila utorbe Jagošu fil Đokiću, Vekoslavu Kaziću i Borivoju Simiću. Doneli su ih mrtve u ćebadima i spustili na kamene ploče u našoj crkvi, a iz njihovih razorenih utroba,i dalje je šikljala krv. Zavoji doktora Vekoslava nisu bili dovoljni da zaustave krvarenje, sklapala sam im ruke na grudima i njih metnula grančicu bosiljka, koji je moja svekrva sušila,pod strehom u crkvi”, svedoči Radić.
Godine 2005. u Mališevu i Volujku su pronađeni ostaci trideset i šest osoba kidnapovanih u julu 1998. godine.
Izvor: www.kosovo-online.com
