Piše za Kosovo onlajn: Duško Čelić, zamenik predsednika Koordinacije srpskih udruženja porodica nestalih, ubijenih i poginulih lica sa prostora bivše Jugoslavije
Nedavno oduzimanje slobode Igoru Popoviću, pomoćniku direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju, zbog govora održanog na pomenu ubijenim i nestalim Srbima u Orahovcu i okolini u Velikoj Hoči, 18. jula ove godine, u kome je u negativnom kontekstu pomenuo „OVK“, povod je da se, u svojstvu zamenika predsednika Koordinacije srpskih udruženja porodica nestalih, ubijenih i poginulih lica sa prostora bivše Jugoslavije, obratim javnosti.
Na početku, da pojasnim izraz „oduzimanje slobode“. Iako sam pravnik (tačnije, doktor pravnih nauka i univerzitetski nastavnik), ono što se toga dana dogodilo Igoru Popoviću, ne mogu da nazovem ni „hapšenjem“ ni „lišenjem slobode“, jer su to procesno-pravni izrazi za označavanje radnji i postupaka u okviru nekog zakonskog (pred) krivičnog postupka. Ovde nije reč o tome, kao što nije reč ni o kakvom pravnom postupku niti radnji, uprkos kvazi-pravnim oblandama. Ovde je, baš kao i u slučaju Ivana Todosijevića pre nekoliko godina, reč o gruboj zloupotrebi monopola sile od strane „Privremenih institucija samouprave u Prištini“, kako bi se ugušila svaka pomisao na slobodu govora i javnog izražavanja vrednosnih sudova Srba o nedavnim tragičnim događajima na Kosovu i u Metohiji.
Kao posleniku prava, teško mi je to da priznam i prihvatim, ali, na žalost, i u ovom slučaju, kao i u brojnim drugim, na Kosovu i Metohiji, reč je o politici a ne o pravu!
Kako drugačije nazvati zabranu pominjanja „OVK“ u bilo kom drugačijem kontekstu, osim u „pravednom“, „herojskom“, „pobedničkom“ ili „oslobodilačkom“? Kako razumeti da ta zabrana važi isključivo za Srbe? Da li je zabranjeno reći da se većinski deo kosovskog društva, još uvek nije suočio sa prošlošću? Ta prošlost, što je notorna činjenica, nije crno-bela, nije idilična, ružičasta, čista kao suza, dečije nevina i pravedna na jednoj strani a sve suprotno na drugoj. Bez namere da išta relativizujem ili „vagam“, u tragičnim zbivanjima na Kosovu i u Metohiji, neposredno pre, nakon i posle Nato agresije na Srbiju, dogodili su se zločini i na srpskoj i na albanskoj strani, žrtava je bilo i na srpskoj i na albanskoj strani, zločinaca je bilo i na srpskoj i na albanskoj strani i SVAKOM od njih treba dati sudski epilog. Suočavanje sa prošlošću podrazumeva da se o svemu, pa i o ulozi „OVK“ progovori, kako mi pravnici kažemo: sine ira et studio, bez mržnje i naklonosti, i pomogne u prevladavanju teškog nasleđa. Deo tog nasleđa su i srpske žrtve. Prema podacima do kojih sam pre desetak godina istraživanjem došao, samo od prestanka Nato agresije, na Kosovu i u Metohiji ubijeno je 1003 Srba, kidnapovano 841 a 960 teško ranjeno. Porodice žrtava imaju pravo na istinu i pravdu ali i mimo toga, društvo mora da odgovori na brojna teška pitanja, kako se tragedije ne bi ponavljale.
Nisu ti ljudi (među njima i moj brat Ivan), nestajali tako što su, usred oružanih sukoba ili neposredno nakon njih, išli na izlet da beru cveće pa zalutali i nikada se nisu vratili svojim domovima, nisu ih ubijali ili kidnapovali ni neki neimenovani „marsovci“. Od 437 naseljenih mesta, južno od reke Ibar, u kojima su Srbi živeli do juna 1999. godine, etnički je potpuno očišćeno 312 ili 71,396 posto naselja. Preko 242 000 prognanih Srba i nealbanaca sa Kosova i iz Metohije (prema aktuelnim podacima UNHCR, status prognanih još uvek ima 221319 lica). Prema zvaničnim podacima UNMIK-a, „po prestanku neprijateljstava“ nakon juna 1999. godine, uništeno je preko 18 000 kuća čiji su vlasnici bili Srbi. Nisu ovi ljudi svojevoljno masovno sami sebe izgnali i uzgred sami zapali i uništili sopstvene domove i imanja. O stradanju svetih mesta – hramova i manstira Srpske pravoslavne crkve, kako u toku, tako i nakon prestanka sukoba, kao i u Martovskom pogromu 2004. godine, da i ne govorim.
Ovo je prilika da podsetimo na ključne delove Izveštaja Glavnog tužioca Specijalnog istražnog tima EU, gospodina Klinta Viljamsona, koje je nakon trogodišnje istrage, pokrenute povodom Izveštaja Dika Martija podnetog Savetu Evrope, obelodanio: (da “određeni visoko pozicionirani predstavnici bivše OVK … snose odgovornost za sprovođenje kampanje progona koja je bila usmerena protiv etničkih Srba, Roma i drugog nevećinskog stanovništva na Kosovu… Informacije koje je sakupio Specijalni istražni tim upućuju da je… progon uključivao protivpravno lišavanje života, otmice, prisilne nestanke lica, protivpravno zatvaranje u zatvorima na Kosovu i u Albaniji, seksualno nasilje, druge oblike nehumanog postupanja… kao i skrnavljenje i uništavanje crkava i drugih verskih objekata.
Ovo je na kraju rezultiralo etničkim čišćenjem velikog dela srpskog i romskog stanovništva južno od reke Ibar uz izuzetak nekoliko raštrkanih manjinskih enklava…). Da podsetimo da je pomenuti izveštaj poslužio kao inicijalna procesna građa za podizanje optužnica za ratne zločine pred „Specijalizovanim većima Kosova“ sa sedištem u Hagu, protiv jednog broja vodećih ljudi „OVK“ (Hašima Tačija, Kadri Veseljija, Redžepa Seljimija, Jakupa Krasnićija, Saljiha Mustafe i drugih). Pomenutim licima se, prema optužnim aktima, sudi zbog osnovane sumnje da su izvršili više krivičnih dela ratnog zlošina u „udruženom zločinačkom poduhvatu“ u kome je ubijeno i/ili mučeno, više stotina ljudi. I sama činjenica da su „Specijalizovana veća Kosova“ sastavljena isključivo od sudija, tužilaca i pomoćnog osoblja stranaca i da im je sedište u Hagu, ukazuje na činjenicu da su i oni pod čijim su spoljnim uticajem, zašto ne reći i pritiskom, osnovana ova tela, bili svesni da albansko kosovsko društvo nije u stanju da se suoči sa pomenutim i drugim činjenicama i ulogom dela pripadnika „OVK“.
Povodom brojnih slučajeva prisilnih nestanaka i ubistava Srba i nealbanaca na Kosovu i Metohiji, Savetodavno veće za ljudska prava – nezavisno telo koje je osnovala Privremena misija Ujedinjenih nacija. (Unmik), primilo 248 zahteva i u 233 slučaja (93 posto) utvrdilo povredu čl. 2. i 3. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i predložio mere za otklanjanje i ublažavanje tih povreda. Razliku između broja primljenih zahteva i broja nestanaka i ubistava na Kosovu i Metohiji, valja sagledati u svetlu činjenice da većem broju porodica žrtava nije bio poznat krajnji rok za podnošenje zahteva, jer je on bio objavljen u jednom „podžakonskom aktu“ koji nije bio štampan. U gotovo svim slučajevima povodom nestanaka i ubistava, Savetodavno veće je konstatovalo da je „očigledan izostanak bilo kakve reakcije policije Unmika, bilo odmah ili u kasnijim fazama, mogao ukazati počiniocima na to da nadležni organi nisu mogli, ili nisu bili voljni, da sprovedu istrage nestanaka lica. Takav stav nadležnih organa prema najozbiljnijim zločinima u bilo kom društvu, a naročito u okolnostima nakon sukoba, neminovno stvara kulturu nekažnjivosti među počiniocima zločina i može samo da dovede do pogoršanja situacije“.
U svim odlukama Savetodavnog veća, traži se, između ostalog i „od nadležnih organa na Kosovu da preduzmu sve moguće korake kako bi osigurali da se krivična istraga u vezi sa otmicom i ubistvom nastavi u skladu sa članom 2. EKLJP i da počinioci budu izvedeni pred lice pravde“. Savetodavno veće za ljudska prava poslednje odluke o kidnapovanjima i nestancima Srba na Kosovu i Metohiji donelo je pre više od 10 godina, od tada, do ovoga časa „Privremene institucija samouprave u Prištini“ nisu učinile ništa u pogledu sprovođenja odluka UNMIK-a, odnosno Savetodavnog veća za ljudska prava, iako su to mogle da čine već od kraja 2008. godine, kada su de facto preuzele efektivnu vlast u svim oblastima. Iako su članovi Savetodavnog veća za ljudska prava, birani sa liste sudija Evropskog suda za ljudska prava, njegovo vredno pravno nasleđe, kao i proistekle obaveze, bačeni su u zaborav, kako najvećeg dela međunarodne zajednice, tako i Prištine, koja je od samog starta ignorisala njegovo postojanje i odluke. Na žalost, ni vlasti u Beogradu, uprkos javnom insistiranju Koordinacije i porodica žrtava, u tom pogledu nisu učinile ono što se moglo učiniti.
Izgradnja kakve-takve zajedničke budućnosti Srba i Albanaca na Kosovu i u Metohiji, podrazumeva obostranu svest ne samo o razmerama i tragičnosti (makar) bliže prošlosti, već i o kontekstu u kome su se zbili (jugoslovenski federalizam, ljudska prava Albanaca i Srba, secesionizam, oružana pobuna, oružano gušenje pobune, agresija Natoa itd.), uz uvažavanje slobode govora i slobode iznošenja vrednosnih sudova, čija različitost je nešto normalno, rekli bi i nužno, u svakom demokratskom društvu. O tome govori i veoma bogata praksa Evropskog suda za ljudska prava, vezana za čl. 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, na čiju primenu su se jednostrano obavezale vlasti u Prištini. Umesto toga, i danas, 26 godina od prestanka sukoba, u većinskom delu društva na Kosovu i u Metohiji, svedočimo nekoj vrsti „monopola na istinu“ i u okviru toga „ekskluzivnom pravu na žrtvu“. Prema toj iskrivljenoj “logici“ i u javnom narativu i u praksi Srbi su građani drugog reda, „poraženi neprijatelji“, kako pre desetak godina reče jedan albanski intelektualac, kojima treba, pod maskom „vladavine prava“ a u stvari zloupotrebom monopola sile, ograničiti pojedinačna i kolektivna ljudska prava i nacionalno i ljudsko dostojanstvo, uključujući i pravo na slobodu izražavanja i iznošenje vrednosnih sudova drugačijih od onih koji su poželjni.
Tome, na žalost, umesto preko potrebne vladavine prava, svedočimo i ovih dana povodom oduzimanja slobode Igoru Popoviću.
Izvor: www.kosovo-online.com