Зовем се Милица Вукмировић, мој отац Драган киднапован је 22. јуна 1998. Имам два старија брата и мајку. У моменту када је нестао, имала сам 10 година, а браћа 13 и 14. Не можете детету од 10 година да објасните да је неко отет. До тада сам мислила да се отимају само материјалне ствари. Ни данас ми није јасно како може да се отме живо биће, човек.
Милица је једна од деце чији су родитељи киднаповани током 1998. и 1999. године на КиМ, а која је говорила за подкаст „Отета истина – Пут одрастања и трагања потомака жртава за истином и правдом“, који је покренуло Удружење породица киднапованих и несталих на КиМ. Педесет прича ових људи објављено је прошле недеље у трећем тому монографије „Отета истина“. Како се на промоцији чуло, 567 породица са КиМ и данас живи у неизвесности јер не зна каква је судбина њихових синова, очева, браће…
– У моменту када је нестао, отац је имао само 41 годину. Највредније што је оставио иза себе за тако кратко време колико је био са нама, јесте то што је заједно са мајком направио добар корен за наше одрастање и сазревање. Рано смо схватили шта је потребно да се буде добар човек. Убеђена сам да је поносан тамо где је. Током одрастања чула сам разне приче: да постоје масовне гробнице које су спаљене, па Жута кућа… Ни данас не знам да ли срце мог оца куца у неком другом. Колико год да се трудите да живите нормално, то није нормалан живот – примећује Милица.
Драган Вукмировић отет је са радног места – са копа Белаћевац. Њих петорица, три Србина и један Албанац, кренули су аутом на задатак, када их је зауставила паравојска и легитимисала. Албанца су пустили, а тројицу Срба са повезом преко очију одвезли у непознатом правцу.
– Добра ствар је то што се браћа и ја сећамо оца. Има деце која своје родитеље нису упознали. Немам пуно његових слика, а једну на којој су он и мајка на дан венчања носим свуда са собом. Нашла сам и једно писмо из војске мојој тетки, његовој најстаријој сестри, 1978. Његов рукопис и потпис највреднија су ствар коју имам. Не можемо да одемо на гробље, однесемо цвеће, исплачемо се. Ипак, својој деци причаћемо о њему, не сме бити заборављен – каже Милица.
И Трифун Гојковић из Косова Поља на истом копу истог дана остао је без оца Филипа. Вече пре тога, са њим је испратио старије брата и сестру на море, са стрицем. Отац се спремао да на дан-два оде са најмлађим сином на село. Трифун је имао девет година, сестра 20, брат 16, а отац 46.
– За мене је и дан-данас све што се десило нереално. Мајка је прва сазнала да је отет. Био сам код куће кад су је довезле колеге. Представили су да је боли глава. Почео је народ да се скупља. Живели смо међу комшијама Србима и Албанцима. Отац је одрастао у селу где је већинско албанско становништво. Дружио се са њима, делио хлеб, лопту, радио са њима. Знао је албански, јер су му то били другари. У време кад је нестао, Срби и Албанци у нашој околини и даље су пили заједно кафу, обрађивали земљу. Рат још није почео. Није било никаквог логичног објашњења зашто би неко отео човека са радног места. Тог дана су се ту поновила још два киднаповања. Отето је још шест Срба, укупно девет – прича Трифун.
Неколико дана није знао шта се десило, а онда су дошли брат, сестра и стриц са мора. Видео је сестру како пада у несвест, брата како истрчава, стрица који све ломи по гаражи. Мајка је била полусвесна.
– Никада те сцене нећу заборавити. Када људи умру, знате им судбину и последње дане, тако их памтите. Када је неко киднапован, ништа не знате. Стално се питате какви су му били последњи дани, шта је доживео, како је завршио? Иако се надамо да је можда још жив, после свега што се дешавало на КиМ, то је мало вероватно. Али у којим је онда мукама страдао? Ако неко може да отме човека са радног места, шта је онда све способан да му уради – пита се Трифун.
ПОТРАГА
У мртвачници још 300 неидентификованих
У мртвачници у Приштини налази се још око 300 неидентификованих посмртних остатака, од чега око 80 српске и неалбанске националности. Од око 570 неалбанаца чија је судбина на КиМ непозната, српска Комисија за нестале потражује још 490.
За „Отету истину“, први пут после више од две деценије, сведочио је и Немања Милић, који је у Приштини остао без бабе и деде, Лепосаве и Милоша Микића. Киднаповани су из своје куће, на Врањевцу, 29. јуна 1999.
– Отишли су на Врањевац да покупе ствари, отац је пошао да им помогне, али се у једном тренутку, кад је почео да пада мрак, вратио и рекао да ситуација горе није добра. Деда је био тврдоглав и убеђен да их нико неће дирати јер никад никоме ништа нажао нису учинили. Звали смо их увече телефоном, али се нико није јављао. Постало је сумњиво. Од тог тренутка губи им се сваки траг. У тој кући се задесио и ујнин отац Тома, који је нестао заједно са њима. Када су моји отишли горе у кућу, затекли су све испретурано, трагове разваљених врата, разбацане слике на све стране. Схватили су да су киднаповани. После тога смо решили да избегнемо у Црну Гору. Били смо међу последњим Србима који су се нашли на приштинској аутобуској станици. Брат и ја гледали смо аутобусе који пристижу и из њих излазе људи у црним униформама. Били су то припадници ОВК. Родитељи су нам окретали главу – сећа се Немања.
Извор: www.kurir.rs