СРЦЕ Слободанке Крстић из Речана код Суве Реке препукло је од бола за синовима Миодрагом (1964. годиште) и Милованом (1969. годиште), не могавши да се помири са злом судбином. Преминула је након 25 година безуспешног чекања и покушавања да сазна зашто су киднаповани, ни криви, ни дужни, њени синови Миодраг и Милован.
Задњи пут их је чула 24. јуна 1998. Враћали су се колима из Београда и из Крушевца су је позвали и рекли: „Мајко, ево још мало, па долазимо.“ До своје куће, у месту Речане у општини Сува Река, никада нажалост нису стигли.
Заувек им се изгубио траг.
– Миодраг je био корак до шлога када су га из Призрена хитно упутили за Београд. Након две недеље позвао је мог супруга, брата Милована, у Речане да дође по њега да га води кући, јер су лекари рекли да је добро – прича Данијела Крстић, Милованова супруга, за „Новости“.
Милован Крстић је са братом од тетке Слободаном Митровићем истог тренутка пошао из Речана, по брата колима.
Дирљив сусрет и радост повратка браће кући на КиМ после Миодраговог лечења. Чекају их супруга и деца. Миодрага – Јасмина и четворо малишана: Владимир 15, Верица 9, Весна 7 и Драгиња две године. Милована чека Данијела и две ћерке – Силвана (3) и Тијана. Ни годину није имала. Отац Танасије на капији чека синове. Мајка Слободанка радосно поставила сто…
Дан одмиче, смрачило се. Нема мира, ни сна у кући Крстића и Митровића.
Пред зору одлазе у полицијску станицу да питају за синове.
Сви су их видели у одласку, а у повратку нико.
Ја нећу да умрем док не сазнам где су њихове кости!
– Било је много наших комшија Албанаца који су притрчали у помоћ. Сазнали смо да су их отели Хашим Тачи, Фатмир Љимај и Кадри Весељи, да су у једној кући у шуми заробили 20 особа. Сведоци су причали: „Сваке ноћи по једног убију, а Фатмир их изнесе.“ Ја нећу да умрем док не сазнам где су њихове кости! Само моја душа зна како ми је све ове године. Једва сам их отхранила, ни са ким се нисмо свађали, живели смо у миру и никоме ништа лоше нисмо урадили. Једно пиле да ти оде од куће жао ти, кажеш: „Куку, где ли је отишло?“, а не деца рођена – овако је кроз сузе говорила несрећна мајка Слободанка.
Мучна тишина и сенка зла притискали су срце мајке Слободанке као олово.
– Од Миодрага, Милована и Слободана ни трага. И тако оста 25 година. Мајка је живела једино да би пронашла кости својих синова и покопала их како доликује – уз уздах говори неутешна снаја Данијела.
– Данас сахранисмо нашу мајку, пукло јој срце. Пукло од туге за синовима – дрхтавим гласом рече кћи Злата.
Осумњичени за њихово убиство су, каже, Хашим Тачи, Фатмир Љимај и Кадри Весељи, тада чланови озлоглашене Дреничке групе.
Извор: www.novosti.rs