Пише за Косово онлајн: Душко Челић, заменик председника Координације српских удружења породица несталих, убијених и погинулих лица са простора бивше Југославије
Недавно одузимање слободе Игору Поповићу, помоћнику директора Канцеларије за Косово и Метохију, због говора одржаног на помену убијеним и несталим Србима у Ораховцу и околини у Великој Хочи, 18. јула ове године, у коме је у негативном контексту поменуо „ОВК“, повод је да се, у својству заменика председника Координације српских удружења породица несталих, убијених и погинулих лица са простора бивше Југославије, обратим јавности.
На почетку, да појасним израз „одузимање слободе“. Иако сам правник (тачније, доктор правних наука и универзитетски наставник), оно што се тога дана догодило Игору Поповићу, не могу да назовем ни „хапшењем“ ни „лишењем слободе“, јер су то процесно-правни изрази за означавање радњи и поступака у оквиру неког законског (пред) кривичног поступка. Овде није реч о томе, као што није реч ни о каквом правном поступку нити радњи, упркос квази-правним обландама. Овде је, баш као и у случају Ивана Тодосијевића пре неколико година, реч о грубој злоупотреби монопола силе од стране „Привремених институција самоуправе у Приштини“, како би се угушила свака помисао на слободу говора и јавног изражавања вредносних судова Срба о недавним трагичним догађајима на Косову и у Метохији.
Као посленику права, тешко ми је то да признам и прихватим, али, на жалост, и у овом случају, као и у бројним другим, на Косову и Метохији, реч је о политици а не о праву!
Како другачије назвати забрану помињања „ОВК“ у било ком другачијем контексту, осим у „праведном“, „херојском“, „победничком“ или „ослободилачком“? Како разумети да та забрана важи искључиво за Србе? Да ли је забрањено рећи да се већински део косовског друштва, још увек није суочио са прошлошћу? Та прошлост, што је ноторна чињеница, није црно-бела, није идилична, ружичаста, чиста као суза, дечије невина и праведна на једној страни а све супротно на другој. Без намере да ишта релативизујем или „вагам“, у трагичним збивањима на Косову и у Метохији, непосредно пре, након и после Нато агресије на Србију, догодили су се злочини и на српској и на албанској страни, жртава је било и на српској и на албанској страни, злочинаца је било и на српској и на албанској страни и СВАКОМ од њих треба дати судски епилог. Суочавање са прошлошћу подразумева да се о свему, па и о улози „ОВК“ проговори, како ми правници кажемо: сине ира ет студио, без мржње и наклоности, и помогне у превладавању тешког наслеђа. Део тог наслеђа су и српске жртве. Према подацима до којих сам пре десетак година истраживањем дошао, само од престанка Нато агресије, на Косову и у Метохији убијено је 1003 Срба, киднаповано 841 а 960 тешко рањено. Породице жртава имају право на истину и правду али и мимо тога, друштво мора да одговори на бројна тешка питања, како се трагедије не би понављале.
Нису ти људи (међу њима и мој брат Иван), нестајали тако што су, усред оружаних сукоба или непосредно након њих, ишли на излет да беру цвеће па залутали и никада се нису вратили својим домовима, нису их убијали или киднаповали ни неки неименовани „марсовци“. Од 437 насељених места, јужно од реке Ибар, у којима су Срби живели до јуна 1999. године, етнички је потпуно очишћено 312 или 71,396 посто насеља. Преко 242 000 прогнаних Срба и неалбанаца са Косова и из Метохије (према актуелним подацима УНХЦР, статус прогнаних још увек има 221319 лица). Према званичним подацима УНМИК-а, „по престанку непријатељстава“ након јуна 1999. године, уништено је преко 18 000 кућа чији су власници били Срби. Нису ови људи својевољно масовно сами себе изгнали и узгред сами запали и уништили сопствене домове и имања. О страдању светих места – храмова и манстира Српске православне цркве, како у току, тако и након престанка сукоба, као и у Мартовском погрому 2004. године, да и не говорим.
Ово је прилика да подсетимо на кључне делове Извештаја Главног тужиоца Специјалног истражног тима ЕУ, господина Клинта Виљамсона, које је након трогодишње истраге, покренуте поводом Извештаја Дика Мартија поднетог Савету Европе, обелоданио: (да “одређени високо позиционирани представници бивше ОВК … сносе одговорност за спровођење кампање прогона која је била усмерена против етничких Срба, Рома и другог невећинског становништва на Косову… Информације које је сакупио Специјални истражни тим упућују да је… прогон укључивао противправно лишавање живота, отмице, присилне нестанке лица, противправно затварање у затворима на Косову и у Албанији, сексуално насиље, друге облике нехуманог поступања… као и скрнављење и уништавање цркава и других верских објеката.
Ово је на крају резултирало етничким чишћењем великог дела српског и ромског становништва јужно од реке Ибар уз изузетак неколико раштрканих мањинских енклава…). Да подсетимо да је поменути извештај послужио као иницијална процесна грађа за подизање оптужница за ратне злочине пред „Специјализованим већима Косова“ са седиштем у Хагу, против једног броја водећих људи „ОВК“ (Хашима Тачија, Кадри Весељија, Реџепа Сељимија, Јакупа Краснићија, Саљиха Мустафе и других). Поменутим лицима се, према оптужним актима, суди због основане сумње да су извршили више кривичних дела ратног злошина у „удруженом злочиначком подухвату“ у коме је убијено и/или мучено, више стотина људи. И сама чињеница да су „Специјализована већа Косова“ састављена искључиво од судија, тужилаца и помоћног особља странаца и да им је седиште у Хагу, указује на чињеницу да су и они под чијим су спољним утицајем, зашто не рећи и притиском, основана ова тела, били свесни да албанско косовско друштво није у стању да се суочи са поменутим и другим чињеницама и улогом дела припадника „ОВК“.
Поводом бројних случајева присилних нестанака и убистава Срба и неалбанаца на Косову и Метохији, Саветодавно веће за људска права – независно тело које је основала Привремена мисија Уједињених нација. (Унмик), примило 248 захтева и у 233 случаја (93 посто) утврдило повреду чл. 2. и 3. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и предложио мере за отклањање и ублажавање тих повреда. Разлику између броја примљених захтева и броја нестанака и убистава на Косову и Метохији, ваља сагледати у светлу чињенице да већем броју породица жртава није био познат крајњи рок за подношење захтева, јер је он био објављен у једном „поџаконском акту“ који није био штампан. У готово свим случајевима поводом нестанака и убистава, Саветодавно веће је констатовало да је „очигледан изостанак било какве реакције полиције Унмика, било одмах или у каснијим фазама, могао указати починиоцима на то да надлежни органи нису могли, или нису били вољни, да спроведу истраге нестанака лица. Такав став надлежних органа према најозбиљнијим злочинима у било ком друштву, а нарочито у околностима након сукоба, неминовно ствара културу некажњивости међу починиоцима злочина и може само да доведе до погоршања ситуације“.
У свим одлукама Саветодавног већа, тражи се, између осталог и „од надлежних органа на Косову да предузму све могуће кораке како би осигурали да се кривична истрага у вези са отмицом и убиством настави у складу са чланом 2. ЕКЉП и да починиоци буду изведени пред лице правде“. Саветодавно веће за људска права последње одлуке о киднаповањима и нестанцима Срба на Косову и Метохији донело је пре више од 10 година, од тада, до овога часа „Привремене институција самоуправе у Приштини“ нису учиниле ништа у погледу спровођења одлука УНМИК-а, односно Саветодавног већа за људска права, иако су то могле да чине већ од краја 2008. године, када су де фацто преузеле ефективну власт у свим областима. Иако су чланови Саветодавног већа за људска права, бирани са листе судија Европског суда за људска права, његово вредно правно наслеђе, као и проистекле обавезе, бачени су у заборав, како највећег дела међународне заједнице, тако и Приштине, која је од самог старта игнорисала његово постојање и одлуке. На жалост, ни власти у Београду, упркос јавном инсистирању Координације и породица жртава, у том погледу нису учиниле оно што се могло учинити.
Изградња какве-такве заједничке будућности Срба и Албанаца на Косову и у Метохији, подразумева обострану свест не само о размерама и трагичности (макар) ближе прошлости, већ и о контексту у коме су се збили (југословенски федерализам, људска права Албанаца и Срба, сецесионизам, оружана побуна, оружано гушење побуне, агресија Натоа итд.), уз уважавање слободе говора и слободе изношења вредносних судова, чија различитост је нешто нормално, рекли би и нужно, у сваком демократском друштву. О томе говори и веома богата пракса Европског суда за људска права, везана за чл. 10. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, на чију примену су се једнострано обавезале власти у Приштини. Уместо тога, и данас, 26 година од престанка сукоба, у већинском делу друштва на Косову и у Метохији, сведочимо некој врсти „монопола на истину“ и у оквиру тога „ексклузивном праву на жртву“. Према тој искривљеној “логици“ и у јавном наративу и у пракси Срби су грађани другог реда, „поражени непријатељи“, како пре десетак година рече један албански интелектуалац, којима треба, под маском „владавине права“ а у ствари злоупотребом монопола силе, ограничити појединачна и колективна људска права и национално и људско достојанство, укључујући и право на слободу изражавања и изношење вредносних судова другачијих од оних који су пожељни.
Томе, на жалост, уместо преко потребне владавине права, сведочимо и ових дана поводом одузимања слободе Игору Поповићу.
Извор: www.kosovo-online.com