“Постоје само две врсте људи: праведници који се сматрају грешнима и грешници који се сматрају праведнима”, говорио је Блез Паскал, На Балкану је очито кудикамо више оних из друге категорије, коју помиње чувени француски научник и филозоф из 17. века, с обзиром на неспремност политичких елита, али и народа, да се суоче са сопственом одговорношћу за све што се дешавало од почетка 1990-их са распадом земље и потом у ратовима.
Ни када у понедељак почну прва саслушања у Хагу пред Специјалним судом за ратне злочине на Косову, вероватно се не може очекивати промена поменуте слике с обзиром на све полемике и оспоравања која су пратила формирање ове по много чему специфичне институције.
Четврти покушај
Оснивање Специјалног суда је четврти покушај да се процесуирају одговорни за злочине током и након рата на Косову, тачније од 1. јануара 1998. до 31. децембра 2000. године.
На Косову је у овим збивањима убијено око 13.500 људи, од тога 10.367 цивила: 8.702 Албанаца, 1.203 Срба и 462 Рома и припадника других мањина. Хашки трибунал је осудио групу високих српских политичких и војних званичника за злочине над Албанцима, између осталог, Николу Шаиновића, потпредседника југословенске владе, начелника генералштаба Војске Југославије Драгољуба Ојданића, генерале Небојшу Павковића и Владимира Лазаревића. Остали процеси су препуштени судовима у Србији. Међутим, како истиче Наташа Кандић, некадашња директорка Фонда за хуманитарно право у Београду, углавном су процесуирани директни извршиоци злочина над албанским цивилима, али не и команданти војних и полицијских јединица које су оперисале на Косову.
Српско-албански односи: Злочинци су увек други
Истовремено, било је више неуспешних покушаја да се санкционишу и злочини над Србима и другим неалбанским мањинама, али и Албанцима, за које се терети Ослободилачка војска Косова (ОВК). Према подацима Центра за хуманитарно право у Приштини, 679 српских цивила је убијено или нестало након завршетка рата у јуну 1999.
С обзиром да је Косово било под јурисдикцијом међународне заједнице, до скора је у њеној искључивој надлежности било и дељење правде на Косову. Најпре је то био Међународни кривични суд за бившу Југославију (МКСЈ), кога су основале Уједињене нације, пред којим је процесуирано пет случајева који су се односили на рат на Косову. Два припадника Ослободилачке војске Косова (ОВК) је осуђено, док су бивши команданти ове оружане групације а касније високи функционери – Рамуш Харадинај и Фатмир Лјимај – ослобођени одговорности. У делокругу Хашког трибунала су били догађаји до краја рата на Косову, тако да није могао да процесуира касније почињене злочине.
Истовремено, за процесуирање нижерангираних лица на самом Косову био је задужен УНМИК, као мисија Уједињених нација. Међутим, судски поступци су се одуговлачили јер су, како је истицала тадашња главна тужитељка Хашког трибунала Карла дел Понте, сведоци били злостављани.
Према извештају Савета Европског комитета за правне послове и људска права, међународна администрација је “фаворизовала прагматични политички приступ, сматрајући да је потребно да краткорочно промовише стабилност по сваку цену”.
Свеукупно, створена је атмосфера “толеранције нетолеранције”, како ју је назвао тадашњи шеф УНХЦР на Косову Денис Мекнамара, јер западне владе нису у довољној мери притискале челнике ОВК да се оконча насиље.
