Četiri decenije spasavao Albancima živote i kidnapovan na radnom mestu

-Pojavili su se svedoci koji su posvedočili da je Andrija nasilno uguran u neka kola, koja su bila parkirana ispred kapije, da niko nije reagovao, iako je on prošao pored tri punkta britanskog KFOR-a. Moja deca pate. Moji unuci i dalje pišu pisma dedi. Dao je svoj život da bi spasao tuđe živote – rekla je Verica Tomanović

Ispod srcolih listova i mirisnih cvetova lipe u staroj prištinskoj čaršiji, ispred zgrade Radio Prištine, nestrpljivo je čekao mladi specijalizant hirurgije devojku o kojoj su mu pričali prijatelji, a čiji je zvonki glas slušao preko radio aparata. Pod krošnjom božanstvene lipe, svetog slovenskog drveta, sreli su se Andrija i Verica juna 1964. godine u vreme cvetanja lipa. Opijeni mirisom lipa i ljubavlju nisu se razdvajali sve do juna 1999. godine, kada su na krilima „milosrdnog anđela“ doletele nemilosrdne horde, koje su vršile nasilje po Prištini, a poznati hirurg i humanista, Andrija Tomanović, u naletu divljaštva, kidnapovan sa radnog mesta. Kao da se sudbina poigrala sa doktorom Tomanovićem, dva puta je birao da ostane u Prištini, iako su ga putevi vodili na druge strane. Nakon bombardovanja Dubrovnika 1941. godine preko Hrvatske i Bosne, porodica Tomanović, sa tada trogodišnjim dečakom u naručju, dolazi u Skoplje gde je Andrijin otac, poznati lingvista Vaso Tomanović, obnovio katedru za srpski jezik i književnost. Završivši Medicinski fakultet u Skoplju, Andrija je odabrao da živi i radi u Prištini, gradu koji se ubrzano razvijao. Voleo je ljude i istinski verovao da se može živeti zajedno bez obzira na rasu, veru i naciju. Odabrao je i juna 1999. godine da ostane u Prištini i nastavi svoju humanu i plemenitu misiju lečenja ljudi, iako je opasnost vrebala sa svih strana.

VISOKOMORALNI ČOVEK I PRIZNATI LEKAR

Prof. dr Andrija Tomanović, načelnik Hirurške klinike u Prištini, imao je dve velike ljubavi – Vericu, koja mu je podarila dvoje dece i medicinu. Znao je ponekad da svoju energiju i vreme usmeri svojoj drugoj ljubavi – lečenju bolesnika na uštrb porodice. Nažalost, Hipokratova zakletva, etika, humanost i čovečnost u Prištini, juna 1999. godine, ovog visokomoralnog čoveka i vrsnog hirurga koštala je života. Albanci su zagospodarili gradom, a kidnapovanje Srba, prebijanje, mučenje i ubistva postali su svakodnevica. Nije lako meriti zločine koje su počinili uniformisani teroristi „OVK“. Svaki od njih je na svoj način tužan, tragičan i stravičan, ali kidnapovati i oduzeti život čoveku koji je celog svog života spasavao živote ljudi, bez obzira na njihovu veru i nacionalnost, je užasan zločin. Poštujući etička načela od početka svoje lekarske karijere, Andrija se odano držao fundamentalnih etičkih principa u medicini. Služio je najboljim interesima pacijenata i svu svoju profesionalnu aktivnost maksimalno savesno, požrtvovano i humano posvetio zdravlju i lečenju ljudi. Ne postoji čovek u Prištini i šire da nema samo reči hvale za priznatog hirurga Andriju Tomanovića, koji je bio ponos grada. Pružao je lekarsku pomoć bez diskriminacije i nesebično prenosio znanje na svoje studente. Bio je veoma cenjen kao stručnjak i kao čovek. – Zvali su ga i u pola noći za hitne operacije – seća se supruga Verica i kaže da nikada nije odbio da ode bez obzira što je imao slobodan dan. – Pored njegovih vrlina, koje su mi se dopale, njegova plemenitost i ljubav prema svim ljudima i želja da pomogne je bilo nešto posebno, što nije moglo proći nezapaženo i na koje ne možete ostati ravnodušni. Kao njegovova supruga i verni saputnik u svemu sam ga podržavala. Često bi ja i deca praznike provodili sami, ako bi iskrsao teški bolesnik ili povreda. Rekao bi: „Život i zdravlje ne mogu da čekaju“ i otišao u bolnicu – priseća se u emotivnoj ispovesti za „Jedinstvo“ Verica Tomanović, supruga doktora Andrije Tomanovića. Koliko god puta da ponovi priču o svom suprugu, pored uzdaha Verici je primetan i grč na licu: – Ja sam Andriju u svemu podržavala, a posebno u njegovom ozbiljnom radu, jer je bio potpuno posvećen medicini. Kao human i odgovoran čovek angažovao se i u Crvenom krstu KiM. Jedno vreme je od 90-ih godina bio i potpredsednik Crvenog krsta Srbije. Tada je bila i ona naša strašna nacionalna tragedija izbeglica iz Hrvatske.On ih je sačekivao u Kosovu Polju i bio jako potresen tom situacijom. Njegovo angažovanje je bilo non-stop u bolnici. Sećam se da je uvek govorio: „Ovde ima toliko mnogo posla da čovek nema vremena ni da se vrati svojoj kući“. Andrijina dežurstva su nam donosila uvek neku novu priču, neku novu tragediju i svi smo se saživljavali sa onim što je on radio i znali hiljadu tih slučajeva – podseća se supruga Verica i dodaje: – Sećam se jednog čoveka koji mu je prišao na ulici i ispruživši ruku prema Andriji rekao: „Doktore, ovo je vaša ruka“. Tada mi je Andrija objasnio da je to slučaj čoveka kojemu je mašina odrezala ruku, a on je spasao. Imao je više slučajeva teških operacija gde su ljudi izgubili nadu da će ostati živi, pa su preživeli. Posebno je teško bilo za vreme Nato agresije. Ja sam odlazila kod njega u bolnicu i bila sam svedok kako autobusima dovoze ranjenike, da lekari rade po 18 sati, da su dežurstva neprekidno trajala, da je on bio stvarno premoren i da su svi kao jedan radili i funkcionisali veoma dobro. Sredinom juna 1999. godine dolaskom vojne i civilne misije UN, došli su i teroristi „OVK“. Srbi su prognani iz grada, a preostale su tražila i kidnapovala uniformisana lica sa oznakama „UČK“. U to vreme, na odelenju hirurgije Kliničkog centra u Prištini bilo je pacijenata i srpske i albanske nacionalnosti, a prof. dr Andrija Tomanović nije želeo da osta vi svoje pacijente. Zvali su ga prijatelji i kolege da ode, ali uzaludno. Za njega su Hipokratova zakletva, etika, humanost i moral bili zakon i zavet. Svaki dan je provodio sa pacijentima.

NIKO NIJE VODIO ISTRAGU O OTMICI DOKTORA TOMANOVIĆA

Tog kobnog juna 1999. godine iako su cvetale lipe, kao i onda kada je upoznao Vericu, nije se osećao miris lipe od zagušljivog smrada baruta sa porušenih zgrada od Nato bombi. I pored toga šta su dobili malog unuka, Verica je ostala tokom Nato bombardovanja sa Andrijom u Prištini, znajući koliko naporno i iscrpljujuće radi na klinici. Andrija je zamolio da pođe nekoliko dana kod ćerke i pomogne joj oko deteta. Ona je otišla kod ćerke, nesluteći da će poslednji put videti svog životnog saputnika. – Ja sam ostala pored Andrije do kraja bombardovanja. Nakon nekoliko dana bila je haotična situacija i on mi je rekao: „Bilo bi najbolje da odeš Jeleni da pomogneš. Ne može ona sama s detetom“. Svakog dana smo se čuli. Sedmi dan mog boravka u Beogradu javio mi se telefonom. Ujutru oko 6 sati je rekao: „Verice, spavao sam sinoć u stanu. Nisam cele noći oka sklopio jer je bilo strahovito nasilje“, inače je često tih dana spavao u bolnici – podseća se Verica i nastavlja: – Imao je tog jutra sastanak u bolnici na kojem su se pojavili u belim mantilima albanski lekari koji su se vratili, ali i neki drugi koji nikada nisu radili u bolnici. Sa Andrijom na odelenju hirurgije bile su medicinske sestre kao i njegova glavna sestra – kaže Verica. Ona naglašava da je tog dana održan i žustri sastanak u dekanatu šta dalje da se radi. Andrija je svojim specijalizantima i mladim lekarima rekao da oni idu zbog male dece, ali da će on ostati zbog pacijenata. – Negde oko 13 časova javio se našoj ćerki i rekao: „Jelena, imao sam naporan dan. Evo upravo sada polazim kući“. Andrija je došao sa glavnom sestrom do kapije, ona ga je pitala da li treba da ga prebaci do kuće, a on joj je odgovorio: „Ne, obećao mi je jedan prijatelj da će doći kolima po mene“. Inače, Andrija je svoja kola ostavio u garažu kod kolege u univerzitetskom naselju, a on je pešice došao u bolnicu i čekao tog prijatelja da ga odveze do kuće – kaže Verica Tomanović. Po kasnijim rečima svedoka prof. dr Andrija Tomanović poslednji put je viđen na kapiji Kliničko-bolničkog centra Priština kako ga silom guraju u automobil uniformisane nepoznate osobe. Tu se doktoru Andriji Tomanoviću gubi svaki trag, a Verica navodi da postoje svedoci koji su gledali kako ga ubacuju u kola. – Pojavili su se svedoci koji su posvedočili da je Andrija nasilno uguran u neka kola, koja su bila parkirana ispred kapije, da niko nije reagovao, iako je on prošao pored tri punkta britanskog KFOR-a. Po rečima svedoka, on je u tom momentu uhvaćen pod ruku, a vukao je noge i odupirao se. Jedna sestra je vikala: „Doktore, da li vam je dobro“, on je rekao: „Pa, zar misliš da mi je dobro“. Tada su ga nasilno ugurali u automobil. Ja sam se upravo u tom momentu vratila iz samousluge a Jelena mi kaže: „Mama, upravo se tata javio, krenuo je kući i sad će se javiti iz stana“. Očekivala sam poziv. Prošlo je 13, pa 14 časova, a on se nije javljao. Okretala sam kućni broj telefona na svakih 15 minuta. Zvonilo je u prazno, a mene je obuzimala strašna zebnja. Postali smo svi uznemireni i uplašeni. Onda sam počela da okrećem telefone. Zvala sam Andrijinog kolegu koji je živeo u tom naselju univerziteta, da li je možda svratio kod njega kao i sve druge kolege sa kojma se družio. Međutim, svi su mi rekli da oni tog dana nisu ni išli na posao. Neki su mi rekli da su videli Andriju sa mlađim doktorima u bolnici. Okretala sam telefon do kasno u noć, ali niko nije znao gde je Andrija – govori Verica. Provela je Verica neprospavanu noć, a onda sutra opet pozivala brata, prijatelje, komšije, rođake da pita znaju li nešto o Andriji. Niko ništa nije znao i Verica je zvala bolnicu. – Negde oko osam sati, posle onog jutarnjeg sastanka, znala sam da doktori moraju biti tu, preko centrale sam zvala hirurgiju i kažem: „Molim vas, recite mi gde je doktor Tomanović i da li mogu da ga dobijem?“ Dobila sam odgovor sa druge strane telefona: „Ne, on danas nije došao na posao“. Kažem: „Dajte mi šefa“. Gore mi se tada javila neka sestra i rekla da tu nema nikoga. Na moje insistiranje da mi da glavnog šefa odgovorila je da je šef Englez i ja sam ga tražila pošto znam engleski. On se javio i predstavio kao pukovnik za zdravstvo koji je bio određen za bolnicu. Pitala sam: „Molim vas, hoćete li mi reći gde je moj suprug? On je ostao juče u bolnici. Znam da je imao garancije da će biti bezbedan u bolnici“. On je samo ponavljao: „I don‘tknow, I don‘tknow…“ i to su reči koje su u meni stalno odzvanjale. Nije ništa odgovarao drugo osim toga da on ne zna. Onda sam ja pokušala ponovo da dobijem nekog od Albanaca, jer je Andrija radio u bolnici sa Albancima. Javio mi se doktor Zatrići, koji je bio od 90-ih godina u Americi, i on mi kaže: „Pa znate gospođo, ja ovde nisam dugo vremena bio i nisam ga video“, tako da sam ostala bez odgovora. Zvala sam jednog doktora koji je bio njegov specijalizant i on mi je rekao: „Gospođo Verice, profesor Andrija je meni rekao: „Vidimo se sutra, napravićemo zajedničku vizitu“. Međutim, on nije došao na posao, a niko nije znao gde se nalazi. Pozvala sam policiju KFOR-a i oni su evidentirali njegov nestanak. Potom sam zvala Izvršno veće KiM, koje je tada bilo u Prištini. Sve sam pozivala i obavestila da je Andrija nestao – naglašava Verica. Tako je počela prava golgota za Vericu i njenu porodicu u potrazi za suprugom i ocem. – Teško je nabrojati sve adrese na koje sam se odmah obraćala za pomoć. Najpre sam potražila Kancelariju UN u Beogradu, Međunarodni Crveni krst, Crveni krst Srbije. Pisala sam administratoru UNMIK-a Bernaru Kušneru, Majklu Džeksonu, KFOR-u, Huanu Ortunju, Serđu de Melu, OEBS-u i svim državnim institucijama i pojedincima – kaže Verica naglašavajući da se Srpsko lekarsko društvo obratilo pismom Kofi Ananu i Sadaki Ogato, koja je bila u Komesarijatu za izbeglice. – Bila sam u delegaciji našeg udruženja u Ministarstvu inostranih poslova 2001. godine na sastanku sa Karlom del Ponte, kojoj sam predala kompletnu dokumentaciju o mom suprugu. Tada smo od nje saznali da ona nema mandat za period nakon 10. juna i potpisane Rezolucije 1244, što je za nas bilo iznenađenje, jer je najveći broj nasilnih otmica bio posle rata i bombardovanja. Moj život sam posvetila traganju za Andrijom, jer ja uopšte nisam verovala da on može biti ubijen ili da se nešto njemu loše dogodilo. On je čovek koji je darivao živote. Nekoliko dana od njegovog kidnapovanja neko od KFOR-a je bacao letke po Prištini i ja imam taj letak. Na njemu ja Andrijina fotografija ispod koje piše na albanskom i srpskom, „ovaj čovek je nestao, ako znate gde se nalazi molimo vas javite se na telefon 92 ili patroli KFOR-a. To je jedino što su preduzeli. Međutim, nikakve istrage nije bilo i očigledno je da niko nije radio svoj posao. Zapravo, niko Andriju nije tražio – navodi Verica i dodaje: – Tadašnji ambasador SAD u Beogradu Vilijam Montgomeri omogućio je 2003. godine svedočenje porodicama srpskih žrtava sa prostora bivše Jugoslavije u američkom Kongresu u Vašingtonu. Imala sam priliku da posvedočim o tragičnoj sudbini mog supruga, koji je ostao dosledan sebi i svom lekarskom pozivu – iznosi ona deo svog traganja i aktivnosti na pronalaženju supruga.

VERICA NASTAVILA HUMANU MISIJU SUPRUGA

Tražeći već 21 godinu svog supruga, Verica Tomanović je na čelu Udruženja kidnapovanih i nestalih nastavila plemenitu i humanu misiju svog supruga Andrije Tomanovića, pomažući porodicama koje su ostale bez najmilijih iako, kako kaže, oseća silnu nepravdu, nemoć, razočarenje, pruža im reči utehe i istrajni je borac za istinu da se otkriju makar posmrtni ostaci, da se uz molitvu dostojno sahrane. – Moja deca pate zbog toga. Moji unuci i dalje pišu pisma dedi. Dok su bili manji oni su samo mene molili: „Idi bako u Crveni krst i reci da nam pošalju dedu“. Jedna velika želja da se deda vrati. U potpunosti sam se posvetila poslu u Udruženju kidnapovanih i nestalih od osnivanja i rekla sam: – Moramo da ih tražimo. Ti ljudi očekuju pomoć, a pomoć im treba ukazati. To je zavet koji sam dala sebi 24. juna 1999. godine kada je otet moj Andrija – navodi Verica. Pričajući o suprugu ona se opet priseća njegovog plemenitog srca i želji da pomaže ljudima. – Andrija je došao, entuzijasta, mlad perspektivan čovek koji je voleo nauku i ceo svoj život posvetio lečenju i spasavanju ljudi. Jedan humanitarac koji je isključivo iz humanitarnih razloga ostao da bi pomagao tom narodu, da bude kažnjen za dobro koje je činio, to je strašno. Dao je svoj život da bi spasao tuđe živote – rekla je supruga Verica. U Unmikovoj kancelariji u Beogradu imali smo redovne sastanke, ali rezultati istraga su izostali. Mi smo imali sa Euleksom više puta sastanke, međutim Euleks je stalno postavljao neka pitanja, a odgovore nikada nismo dobili. Svake godine se broj ekshumacija i identifikacija smanjuje – navodi ova hrabra i prkosna žena, koja tvrdi da neće odustati od traganja za suprugom i ostalim kidnapovanim i nestalim Srbima sve dok ima snage. Gde je i kako završio vrsni hirurg, humanista, doktor Andrija Tomanović, nažalost, odgovore možemo potražiti u istoriji Drugog svetskog rata o stradanju srpskih i jevrejskih zdravstvenih radnika. Sve ono na čemu se zasnivao Drugi svetski rat – propagandi, mučenju, pljačkanju imovine i potpunom sistematskom fizičkom uništenju jednog naroda, odigravalo se u Prištini krvavog juna 1999. godine pod okriljem Ujedinjenih nacija i KFOR-a. Na teritorijama pod fašističkom okupacijom stradao je ogroman broj jevrejskih lekara. U fašističkoj tvorevini, Nezavisnoj državi Hrvatskoj, proustaški lekari su učestvovali u stradanju i ubistvima lekara Srba i Jevreje. Ostrašćeni mržnjom prema Srbima, Jevrejima i konkurenciji zabeležen je primer „Osječke lekarske afere“, tokom 1942. godine u Osijeku, kada je od 40 jevrejskih lekara koji su tu živeli i radili pre rata, ostalo u životu samo četiri. Tokom ove afere proustaški lekari su pokrenuli peticiju sa imenima 18 proustaških lekara kako bi Jevreje odveli u logor a sve u „interesu rasne čistoće zdravstvene službe“, tako su i ova četvorica završila u logorima. Iako Verica Tomanović nikog ne optužuje, sasvim je izvesno ko je i zašto kidnapovao i lišio života čoveka koji je celog svog života spasavao živote drugih ljudi. Nema više našeg doktora Tomanovića koji je u Prištini spasavao živote Albancima, Srbima, Romima, Turcima… Ali, nema više ni stare Prištine koju je Andrija poznavao i voleo. Ostala je stara lipa da svedoči o susretu i ljubavi Verice i doktora Andrije, koga kidnapovaše oni kojima je skoro četiri decenije spasavao živote.

R. Komazec

Izvor: http://jedinstvo.rs/