ИСТРАЈНИ И ОДЛУЧНИ ДА САЗНАЈУ ИСТИНУ О СВОЈИМ НАЈРОЂЕНИЈИМА
У оквиру заједничког пројекта Удружења породица киднапованих и несталих на Космету и Удружења породица косметсих страдалника који је подржао Међународни комитет Црвеног крста, у Грачаници је одржана трибина „Имамо право на истину и правду“. На овој, као и трибинама одржаним у градовима централне Србије са највећим бројем Срба прогнаних са Косова и Метохије, као и у српским срединама на Космету, још једном је изражено незадовољство чињеницом да чланови породица више од 570 киднапованих Срба и неалбанаца пре, за време и након оружаних сукоба на Косову и Метохији, и даље не знају шта се догодило са њиховим најмилијима.
Непроцесуирање ратних злочина извршених пре свега над недужним српским цивилима, игнорантан и непрофесионални однос међународног и косовског правосуђа у односу на српске жртве и готово дводеценијска заштита свих оних који су наредили или извршавали те злочине, чак и трговину органима, били су незаобилазна тема и ове трибине.
А ова и све друге трибине, округли столови или конференције за новинаре које удружења породица пострадалих косметских Срба одржавају, имају увек исти циљ: Подсетити светске моћнике, међународну и домаћу јавност да се злодела и злочини над више од 3.500 косметских Срба и неалбанаца и даље заташкавају, како би албански злочинци остали некажњени. Да изврше притисак на све њих, како би променили однос према српским жртвама које су за њих, што је недопустиво и срамно, биле и остале жртве другог реда.
Основно људско право – право на истину да знају шта се са њиховим најрођенијима догодило и ко је крив што стотине очева, мајки, деце, браће и сестара већ деветнаест година није са својим породицама, непрекидно се крши од 1998.године до данас!
– Наша питања остају без одговора –
Председница Удружења породица киднапованих и несталих на Косову и Метохији, Верица Томановић која безуспешно трага за истином о киднаповању њеног супруга Андрије и стотинама оних који су доживели трагичну судбину сличну његовој, отворила је Трибину у Грачаници.
Обраћајући се пристним члановима породица киднапованих, несталих и убијених Срба на Косову и Метохији, као и представницима Српске православне цркве, институција, владиних и невладиних организација и новинарима, Верица Томановић је нагласила да су починиоци злочина над Србима у великом броју случајева познати, али да нико од њих није процесуиран, па ни праведно осуђен.
«Насилне отмице, прогони, монструозни злочини, на време су пријављивани међународним и домаћим институцијама и организацијама. Али, на жалост , није се правовремено реаговало –иако је то била њихова дужност и обавеза, нису извршене претраге, рације и ослобађања заточених цивила иако су знали локације логора у којима се они налазе.
Веома често постављамо питање да ли смо ми непостојећи људи и да ли смо икада имали прошли живот? Зашто немамо права на нормалну комуникацију, на гаранције важећих закона и обавезујућих конбенција и резолуција? Због чега се одуговлачи са доношењем републичког закона о несталим лицима, какви су поодавно донети и спроводе се свуда у региону – упитала је Верица Томановић, и додала да су први захтеви ресорним министарствима предати још пре осамнаест година».
И овога пута, уз породице и са члановима породица Срба страдалих на Косову и Метохији, био је председник Комисије за нестала лица Владе Србије Вељко Одаловић, са сарадницима. Одаловић је подсетио да је почињено много злочина за које до сада нико није одговарао. И то не само када су појединачни злочини у питању, већ и они масовни, као што су масакр жетелаца у Старом Грацком код Липљана, убијање деце у Гораждевцу, гранатирање аутобуса «Ниш – експреса» са Србима који су кренули на Задушнице у Ливадицама код Подујева, убиство породице Столић у Обилићу…
– За злочине над Србима нико није одговарао –
«Ни педесет хиљада мировњака, који је требало да буду гарант мира и безбедности, једнаке заштите свих на Косову и Метохији без обзира на њихову националну и верску припадност, свих оних права која су заговарали када је доношена Резолуцију 1244, нису спречили злочине који су се десили и у време њиховог мандата. И још, ни до данас, за те злочине нико није одговарао. Ни они који су били налогодавци, ни дирктни извршиоци, али ни они који су злочине морали да спрече, а не да их прикривају.
Данас гледамо у тај Специјални суд за ратне злочине, надајући се да ће они, радећи професионално, одговорно и непристрасно, најзад ставити тачку на нашу агонију која траје пуних осамнаест година. Да ће злочини бити процесуирани и злочинци праведно кажњени», казао је Вељко Одаловић. Додао је и да се многи, који су извесно одговорни за злочине, налазе у бројним структурама, да ли безбедносним или цивилним, тих такозваних косовских институција, али и да ратни злочин не застарева.
Иначе, трибина у Грачаници је отпочела приказивањем филма познатог косметског књижевника Ранка Ђиновића, чији је брат киднапован.
Филм под називом »Универзум бола» приказује документарни материјал и снимке марша мира одржаног 1998.године након киднаповања стотину житеља Ораховца и околних села…У њему су забележена и сведочења чланова породица те године киднапованих, присилно одведених и убијених Срба. Филм је сведочанство о разрушеним и уништеним православним гробљима, са потресним сликама о порушеним надгробним споменицима у Ђаковици, Ретимљу, Оперуши… Ту је и Волујачка јама у којој су пронађени остаци убијених Срба из Ораховачке жупе.
На трибини је говорила и координаторка Удружења породица киднапованих и несталих са седиштем у Грачаници, Силвана Маринковић која је, као и њени претходници нагласила да, пре свега од представника власти у Београду очекује да се заједнички, озбиљно позабаве питањима несталих. Јер сматра она, само одговорним односом према овом важном, а за породице страдалих и болном питању, са садашње мртве тачке може се убрзати процес разоткривања судбина несталих на Косову и Метохији.
– Црна листа са именима пострадалих Срба, за многе и даље невидљива
– Председница Удружења косметских страдалника Наташа Шћепановић, чији су родитењи киднаповани у Истоку, присутнима се обратила следећим речима: «Година 1998, била је велика увертира зла. Људи су отимани и убијани на најужасније начине које је могуће замислити. Био је то сумрак сваке идеје о добру, о обичном људском добру. Гасили су се животи, гасили снови пред нашим очима у славу терора и злочина. Тек када се успостави дуги низ догађаја који ће касније уследити, када се забележи и наниже овај црни ђердан имена која су прочитана и оних која нису прочитана, имена страдалих на најстрашније начине, тек се онда стиче потпуни утисак о величини ужаса, о количини несреће, која ће нас убрзо потом задесити.
Овај црни низ набрајања почињемо од јануара 1998.године. Али, на несрећу, то нити је почетак, нити је крај зла које траје до данашњих дана.
Организовани злочиначки терор, у свом најогољенијем облику, био је наша свакодневица. Показало се да ништа није било случајно, већ много унапред планирано и припремано етничко чишћење и, на крви и згариштима српских светиња и домова, стварање некакве нове државе.
На Косову и Метохији, жртве су били Срби, Роми, Горанци, Турци… али и Албанци који су покушавали да се руководе здравим разумом. Они који нису могли ни хтели да учествују у злочинима над мањинским живљем, сматрани су нелојални своме народу, па су и неки од њих, од својих сународника страдали.
Терористичка организација ОВК постаје истурени одред НАТО организације, те највеће и најстрашније убилачке машинерије која је икада постојала. Списак са више од 3.500 пострадалих Срба и неалбанаца, почиње интензивно да се пише 1998. године, а убрзано допуњава и наставља током бомбардовања 1999. Истовремено се догађају организоване масовне и појединачне присилне отмице, киднаповања и убиства немоћних и незаштићених Срба, нарочито након потписивања тзв. Мировног споразума у Куманову.
Документарни филм «Универзум бола» аутора Ранка Ђиновића, дотакао је наше душе и срца и оживео наше незацељене ране. Али, овај филм мора вију видети милиони људи – они који и даље не знају косу, заправо, праве жртве на Косову и Метохији. Садржај филма мора допрети до свих људи овога света, који треба да чују и сазнају чињенице о страдању нашег народа на овим просторима. И да се, коначно, придруже борби против сваког облика зла и терора, борби за истину и правду и за српске жртве», истакла је Наташа Шћепановић.
До краја године, трибина под истим називом, биће одржана и у Краљеву – граду са процентуално највећим бројем српских прогнаника са Косова и Метохије, у односу на домицилно становништво.
Г. Ђикановић