„Imamo pravo na istinu i pravdu“

ISTRAJNI I ODLUČNI DA SAZNAJU ISTINU O SVOJIM NAJROĐENIJIMA

U okviru zajedničkog projekta Udruženja porodica kidnapovanih i nestalih na Kosmetu i Udruženja porodica kosmetsih stradalnika koji je podržao Međunarodni komitet Crvenog krsta, u Gračanici je održana tribina „Imamo pravo na istinu i pravdu“. Na ovoj, kao i tribinama održanim u gradovima centralne Srbije sa najvećim brojem Srba prognanih sa Kosova i Metohije, kao i u srpskim sredinama na Kosmetu, još jednom je izraženo nezadovoljstvo činjenicom da članovi porodica više od 570 kidnapovanih Srba i nealbanaca pre, za vreme i nakon oružanih sukoba na Kosovu i Metohiji, i dalje ne znaju šta se dogodilo sa njihovim najmilijima.
Neprocesuiranje ratnih zločina izvršenih pre svega nad nedužnim srpskim civilima, ignorantan i neprofesionalni odnos međunarodnog i kosovskog pravosuđa u odnosu na srpske žrtve i gotovo dvodecenijska zaštita svih onih koji su naredili ili izvršavali te zločine, čak i trgovinu organima, bili su nezaobilazna tema i ove tribine.
A ova i sve druge tribine, okrugli stolovi ili konferencije za novinare koje udruženja porodica postradalih kosmetskih Srba održavaju, imaju uvek isti cilj: Podsetiti svetske moćnike, međunarodnu i domaću javnost da se zlodela i zločini nad više od 3.500 kosmetskih Srba i nealbanaca i dalje zataškavaju, kako bi albanski zločinci ostali nekažnjeni. Da izvrše pritisak na sve njih, kako bi promenili odnos prema srpskim žrtvama koje su za njih, što je nedopustivo i sramno, bile i ostale žrtve drugog reda.
Osnovno ljudsko pravo – pravo na istinu da znaju šta se sa njihovim najrođenijima dogodilo i ko je kriv što stotine očeva, majki, dece, braće i sestara već devetnaest godina nije sa svojim porodicama, neprekidno se krši od 1998.godine do danas!

– Naša pitanja ostaju bez odgovora –

Predsednica Udruženja porodica kidnapovanih i nestalih na Kosovu i Metohiji, Verica Tomanović koja bezuspešno traga za istinom o kidnapovanju njenog supruga Andrije i stotinama onih koji su doživeli tragičnu sudbinu sličnu njegovoj, otvorila je Tribinu u Gračanici.
Obraćajući se pristnim članovima porodica kidnapovanih, nestalih i ubijenih Srba na Kosovu i Metohiji, kao i predstavnicima Srpske pravoslavne crkve, institucija, vladinih i nevladinih organizacija i novinarima, Verica Tomanović je naglasila da su počinioci zločina nad Srbima u velikom broju slučajeva poznati, ali da niko od njih nije procesuiran, pa ni pravedno osuđen.
«Nasilne otmice, progoni, monstruozni zločini, na vreme su prijavljivani međunarodnim i domaćim institucijama i organizacijama. Ali, na žalost , nije se pravovremeno reagovalo –iako je to bila njihova dužnost i obaveza, nisu izvršene pretrage, racije i oslobađanja zatočenih civila iako su znali lokacije logora u kojima se oni nalaze.
Veoma često postavljamo pitanje da li smo mi nepostojeći ljudi i da li smo ikada imali prošli život? Zašto nemamo prava na normalnu komunikaciju, na garancije važećih zakona i obavezujućih konbencija i rezolucija? Zbog čega se odugovlači sa donošenjem republičkog zakona o nestalim licima, kakvi su poodavno doneti i sprovode se svuda u regionu – upitala je Verica Tomanović, i dodala da su prvi zahtevi resornim ministarstvima predati još pre osamnaest godina».
I ovoga puta, uz porodice i sa članovima porodica Srba stradalih na Kosovu i Metohiji, bio je predsednik Komisije za nestala lica Vlade Srbije Veljko Odalović, sa saradnicima. Odalović je podsetio da je počinjeno mnogo zločina za koje do sada niko nije odgovarao. I to ne samo kada su pojedinačni zločini u pitanju, već i oni masovni, kao što su masakr žetelaca u Starom Grackom kod Lipljana, ubijanje dece u Goraždevcu, granatiranje autobusa «Niš – ekspresa» sa Srbima koji su krenuli na Zadušnice u Livadicama kod Podujeva, ubistvo porodice Stolić u Obiliću…

– Za zločine nad Srbima niko nije odgovarao –

«Ni pedeset hiljada mirovnjaka, koji je trebalo da budu garant mira i bezbednosti, jednake zaštite svih na Kosovu i Metohiji bez obzira na njihovu nacionalnu i versku pripadnost, svih onih prava koja su zagovarali kada je donošena Rezoluciju 1244, nisu sprečili zločine koji su se desili i u vreme njihovog mandata. I još, ni do danas, za te zločine niko nije odgovarao. Ni oni koji su bili nalogodavci, ni dirktni izvršioci, ali ni oni koji su zločine morali da spreče, a ne da ih prikrivaju.
Danas gledamo u taj Specijalni sud za ratne zločine, nadajući se da će oni, radeći profesionalno, odgovorno i nepristrasno, najzad staviti tačku na našu agoniju koja traje punih osamnaest godina. Da će zločini biti procesuirani i zločinci pravedno kažnjeni», kazao je Veljko Odalović. Dodao je i da se mnogi, koji su izvesno odgovorni za zločine, nalaze u brojnim strukturama, da li bezbednosnim ili civilnim, tih takozvanih kosovskih institucija, ali i da ratni zločin ne zastareva.
Inače, tribina u Gračanici je otpočela prikazivanjem filma poznatog kosmetskog književnika Ranka Đinovića, čiji je brat kidnapovan.
Film pod nazivom »Univerzum bola» prikazuje dokumentarni materijal i snimke marša mira održanog 1998.godine nakon kidnapovanja stotinu žitelja Orahovca i okolnih sela…U njemu su zabeležena i svedočenja članova porodica te godine kidnapovanih, prisilno odvedenih i ubijenih Srba. Film je svedočanstvo o razrušenim i uništenim pravoslavnim grobljima, sa potresnim slikama o porušenim nadgrobnim spomenicima u Đakovici, Retimlju, Operuši… Tu je i Volujačka jama u kojoj su pronađeni ostaci ubijenih Srba iz Orahovačke župe.
Na tribini je govorila i koordinatorka Udruženja porodica kidnapovanih i nestalih sa sedištem u Gračanici, Silvana Marinković koja je, kao i njeni prethodnici naglasila da, pre svega od predstavnika vlasti u Beogradu očekuje da se zajednički, ozbiljno pozabave pitanjima nestalih. Jer smatra ona, samo odgovornim odnosom prema ovom važnom, a za porodice stradalih i bolnom pitanju, sa sadašnje mrtve tačke može se ubrzati proces razotkrivanja sudbina nestalih na Kosovu i Metohiji.

– Crna lista sa imenima postradalih Srba, za mnoge i dalje nevidljiva

– Predsednica Udruženja kosmetskih stradalnika Nataša Šćepanović, čiji su roditenji kidnapovani u Istoku, prisutnima se obratila sledećim rečima: «Godina 1998, bila je velika uvertira zla. Ljudi su otimani i ubijani na najužasnije načine koje je moguće zamisliti. Bio je to sumrak svake ideje o dobru, o običnom ljudskom dobru. Gasili su se životi, gasili snovi pred našim očima u slavu terora i zločina. Tek kada se uspostavi dugi niz događaja koji će kasnije uslediti, kada se zabeleži i naniže ovaj crni đerdan imena koja su pročitana i onih koja nisu pročitana, imena stradalih na najstrašnije načine, tek se onda stiče potpuni utisak o veličini užasa, o količini nesreće, koja će nas ubrzo potom zadesiti.
Ovaj crni niz nabrajanja počinjemo od januara 1998.godine. Ali, na nesreću, to niti je početak, niti je kraj zla koje traje do današnjih dana.
Organizovani zločinački teror, u svom najogoljenijem obliku, bio je naša svakodnevica. Pokazalo se da ništa nije bilo slučajno, već mnogo unapred planirano i pripremano etničko čišćenje i, na krvi i zgarištima srpskih svetinja i domova, stvaranje nekakve nove države.
Na Kosovu i Metohiji, žrtve su bili Srbi, Romi, Goranci, Turci… ali i Albanci koji su pokušavali da se rukovode zdravim razumom. Oni koji nisu mogli ni hteli da učestvuju u zločinima nad manjinskim življem, smatrani su nelojalni svome narodu, pa su i neki od njih, od svojih sunarodnika stradali.
Teroristička organizacija OVK postaje istureni odred NATO organizacije, te najveće i najstrašnije ubilačke mašinerije koja je ikada postojala. Spisak sa više od 3.500 postradalih Srba i nealbanaca, počinje intenzivno da se piše 1998. godine, a ubrzano dopunjava i nastavlja tokom bombardovanja 1999. Istovremeno se događaju organizovane masovne i pojedinačne prisilne otmice, kidnapovanja i ubistva nemoćnih i nezaštićenih Srba, naročito nakon potpisivanja tzv. Mirovnog sporazuma u Kumanovu.
Dokumentarni film «Univerzum bola» autora Ranka Đinovića, dotakao je naše duše i srca i oživeo naše nezaceljene rane. Ali, ovaj film mora viju videti milioni ljudi – oni koji i dalje ne znaju kosu, zapravo, prave žrtve na Kosovu i Metohiji. Sadržaj filma mora dopreti do svih ljudi ovoga sveta, koji treba da čuju i saznaju činjenice o stradanju našeg naroda na ovim prostorima. I da se, konačno, pridruže borbi protiv svakog oblika zla i terora, borbi za istinu i pravdu i za srpske žrtve», istakla je Nataša Šćepanović.
Do kraja godine, tribina pod istim nazivom, biće održana i u Kraljevu – gradu sa procentualno najvećim brojem srpskih prognanika sa Kosova i Metohije, u odnosu na domicilno stanovništvo.

G. Đikanović