„Ja sam jadna majka kojoj je ugašena loza. Niko ne zna kako je mome srcu. Imam kćerke, ali bol za sinovima će trajati dok mi ne presuše suze i ne preselim se na neko bolje mesto u kojem nema nesreće i zla“ – sa tugom u očima rekla je baka Petra Kostić
Velika je istina i odvajkada izreka u narodu „najteže je majci koja nadživi svoje dete”. Petra Kostić iz Retimlja nadživela je svoja dva sina Lazara i Todora. Progutala ih je crna julska noć 1998. godine, odveli su ih teroristi „OVK“ i zauvek zavili u crno porodicu Kostić iz Retimlja u Metohiji. Izborano lice, povijena leđa pod tovarom tuge, ostarela i nemoćna, u devetoj deceniji života, već 21 godinu provodi teške dane bez svojih sinova. Proterana sa svog ognjišta iz Metohije, tamo gde se rodila, udala, izrodila decu i verovala da će tu, a ne u Ralji kod Beograda, dočekati starost uz sinove i unuke. U selu Ralja dočekala nas je baka Petra širom otvorene kapije, ali plačnih očiju i sporog koraka. Glas joj podrhtava dok nam se zahvaljuje što ne zaboravljamo njene sinove i druge Kostiće koje oteše i ubiše treroristi „OVK“, a majčino srce ne prihvata da joj deca više nisu među živima. „Sve dok mogu i imam snage pričaću o mojoj deci i tragediji koju nam nanesoše Šiptari“- kazala je plačući Petra naglašavajući da ne može prihvatiti da nisu više živi, iako je DNK analizom utvrđeno da su okončali svoje živote zajedno sa ostalim Kostićima mučenički u pećini Volujak, a njihovi posmrtni ostaci ukopani na groblju Orlovača oktobra 2006. godine.
NAPAD „OVK“ I ZAROBLJAVANJE KOSTIĆA
Nedelju dana pred upada u selo i kidnapovanja Kostića nestao je Jugoslav Kostić, a pre zarobljavanja familije Kostić na kućnom pragu ubijen je zemljoradnik Anđelko Kostić. Baka Petra kaže da je Anđelko blizak rođak njenog pokojnog muža Božidara i da ga je volela i poštovala kao brata. „Kada sam se udala svi smo živeli zajedno i jako me je potresla smrt Anđelka. „OVK“ je naredio da ga odmah sahranimo, a njegov sin Živko je napravio improvizovani sanduk od dve daske i ćebeta. Sahranjen je bez popa i opela – podseća Petra. Tog 18. jula 1998. godine veliki broj terorista „OVK“ opkolili su i napali u Retimlju na kuće Kostića i sve ih zarobili. Muškarce su odveli u jednom pravcu a žene i decu u drugom. Zajedno sa njima u logoru su bili i Srbi iz Opteruše. Žene i decu iz logora je oslobodio Međunarodni crveni krst a muškim glavama se gubi svaki trag. Onemoćala starica skrhana od bola za decom, ali kako kaže i od hladnokrvnosti i nerazumevanja svih institucija i pojedinaca kojima se obraćala, pokazuje uramljene fotografije svojih sinova i drhtavom rukom briše suze. „Živim sa svojim mukama, nadajući se da će se odnekud i nekim čudom pojaviti moja deca. Neću da se ubijem iako živim kao mrtvac koji hoda od nestanka moje dece. Neću da se ubijem i tako predam dušu đavolu. Hoću da odem kod Gospoda”, prošaptala je Petra i dodala: – Noćima ne spavam i prebirem po mislima. Pred očima mi je ceo život, Vidim mog Lazara i Todora kada su bili dečaci i pomagali mi u njivi i oko stoke. Uvek ih sanjam. Za slavu Svetog Mitra čini mi se kao da mi je došao Todor i razgovarao samnom. Kćerka me ubeđuje da sam sanjala, a meni je bilo kao na javi – kazala je baka Petra, pokazujući nam svesku u koju upisuje određene trenutke i događaje u traganju za svojim sinovima. Petra, iako joj lice oslikava mučeništvo razborito priča, kako je rekla hiljadu puta ispričanu priču. Ali, navodi, nije joj teško da dano-noćno priča o svojoj deci možda neko čuje i otkrije nešto o njima. Ona je ljuta i na državu Srbiju pošto su joj sinovi kidnapovani u još uvek mirnodopsko doba na Kosovu i Metohiji, ako je uopšte bilo ikada mirno i bezbedno za Srbe na KiM. „Moji sinovi sa ostalim Kostićima kidnapovani su 18. jula 1998. godine dok je još bila naša vojska i policija na Kosovu, dok smo imali tenkove i silno naoružanje a Albanci samo puške. Rat je počeo tek marta 1999. godine. Ja ne prestajem da se pitam, zašto nisu pronađeni moji sinovi pre rata i zašto smo na neki način krili zlodela Albanaca da ne plašimo narod. A koga briga za moju muku i moje sinove…? Kada sam sa kćerkom otišla kod Vokera u Prištinu u decembru 1998. i pitala ga za moje sinove, zna li nešto o njima i može li mi pomoći da mi oslobodi decu, on je hladnokrvno odgovorio: „Što ih ne nađe vaša vojska i policija, imali su dovoljno vremena”. Nisam znala šta da mu odgovorim i do danas nemam odgovor na to pitanje – jada se baka Petra i dodaje: „Ja sam jadna majka kojoj je ugašena loza. Niko ne zna kako je mome srcu. Imam kćerke, ali bol za sinovima će trajati dok mi ne presuše suze i ne preselim se na neko bolje mesto u kojem nema nesreće i zla“.
ZAŠTO OSLOBODIŠE TERORISTE?
Petra Kostić veruje da su njena deca bila živa do 2001. godine dok Srbija nije donela amnestiju za sve Albance u srpskim zatvorima i tako ugasila tračak nade koji su imale porodice žrtava da će možda u razmeni biti oslobođeni njihovi najmiliji. „Pustiše sve šiptarske teroriste 2001. godine, a možda su među njima bili i otmičari moje dece i ostalih Kostića. Bilo ih je preko 5.000 a ne tražiše za uzvrat oslobađanje naših i razmenu zarobljenika. Dolazili su mnogi, uzimali izjave i zapisivali iz međunarodne zajednice sa Kosova do naše države i nikome ništa. Jadna sam ti ja po svima njima dok god koračam ovom crnom zemljom”, kazala je neutešna Petra Kostić, zapitavši se još jednom, „zašto oslobodiše teroriste“? Priseća se Petra sa setom Metohije i svega što je ostavila od punih ambara, štala, svinjaca, traktora, vodenice i kaže da sada živi od socijale. „Živeli smo srećno i lepo, dok Albanci ne narušiše naš spokoj. Puna kuća, puni ambari, puni svinjci, traktori… Mnogo smo radili i mnogo znoja prolili na našem imanju, na našoj kosovskoj zemlji. Nismo se štedeli, misleći da tu u Metohiji gradimo budućnost za našu decu i unučad. Udala sam kćerke a samo sam čekala da oženim Todora, ali umesto neveste dočekah crne vesti, crne dane i nesreću. Ko zna kako je završio moj Todor. Sada bi imao pedeset godina. Od Lazara imam unuku Anđelu. Ona nam je sve. Neka je Bog poživi. Eh, to Kosovo sve mi je dalo i sve uzelo – uzdahnu plačnim glasom baka Petra. I, zaista kosovska tragedija širih razmera počela je napadom i kidnapovanjem Srba u selima oko Orahovca Opteruši i Retimlju, a Kostići postali simbol tragedije i mučeničkog stradanja srpskog naroda u novijoj srpskoj istoriji na Kosovu i Metohiji. Mnogi Srbi iz Retimlja još sredinom prošlog veka prodali su svoja imanja i kuće i otišli u centralnu Srbiju. Kostići to nisu želeli iako su se Albanci sve više doseljavali u njihovo selo. Baka Petra to ovako objašnjava. „Zašto da se selim. To je moja zemlja, moja kuća, moje imanje. Tu smo oduvek živeli. Albanci su se doselili u naše selo i doneli nemir i stradanje. Sve su nam uništili. Pobili muške glave, razgrabili imovinu, zapalili kuće, nas proterali. Nikada neće imati sreću i biće prokleti na tuđem. Ali, to je moje. Obišla sam dva puta svoje zgarište. Ja imam tapiju i kađtad vratiću sve. Neću im ništa i nikada da prodam jer mi to ne bi oprostili moji sinovi Lazar i Todor – izričita je Petra, metohijska mučenica koja uprkos neizmernom bolu, kidnapovanju i stradanju obojice sinova, zatiranju loze, progonu i siromaštvu živi i razborito priča.
R. Komazec
Izvor: http://jedinstvo.rs/
