Pitanje nestalih: Plan za Budućnost-Hag

ICMP JE OD 29. OKTOBRA DO 01. NOVEMBRA U HAGU ORGANIZOVAOKONFERENCIJU POD NAZIVOM PITANJE NESTALIH: PLAN ZA BUDUĆNOST

U ime Udruženja kidnapovanih i nestalih lica na KiM i u ime svih udruženja koja se bave istom tematikom, Olgica Božanić, sekretar udruženja imala je desetominutno izlaganje.

* * *

PITANJE NESTALIH: PLAN ZA BUDUĆNOST

U ime iskrene sestrinske ljubavi za otetom braćom pozdravljam sve prisutne. Ovom prilikom iskazujem posebnu zahvalnost organizatoru što mi je omogućio da govorim o procesu traženja nestalih lica i ostvarivanju prava njihovih porodica.

Rođena sam u selu Retimlju, na Kosovu, gde sam i odrasla sa moje tri sestre i dva brata. Tokom sukoba na Kosovu krajem devedesetih, moja dva brata – Todor i Lazar – nasilno su odvedeni i ubijeni od strane poznatih kidnapera.

Za razliku od većine porodica nestalih lica širom sveta, imala sam malo više sreće, ako se tako može reći, jer su posmrtni ostaci moja dva brata pronađeni i identifikovani. Iako je na neki način moje pravo na istinu realizovano – u smislu da su moja braća identifikovana i da sam ih mogladostojanstveno sahraniti – još uvek ne uživam stvarne mere pravne zaštite niti ispunjenja. Ljudi koji su odgovorni za prisilni nestanak moje braće još uvek su slobodni i nisu izvedeni pred lice pravde. Govorim u ime stotina hiljada, možda miliona porodica nestalih širom sveta, kada kažem da je problem nekažnjavanja počinilaca krivičnog dela prisilnog nestanka isuviše često prisutan.

Porodice nestalih žele pravdu u sudskim procesima, žele da počinioci budu uhapšeni. Blagovremena reakcija istražilaca zločina i tužilaca može poslužiti i u preventivne svrhe. Veoma je važno da se pokrene mašinerija sistema krivične pravde, i to što efikasnije, da bi sprečili da prisilni nestanci postanu još teži zločin – masovna pogubljenja ili samovoljna ubistva.

Kao porodice nestalih – usled masovnih i sistemskih kršenja ljudskih prava i usled ratnih zločina ili zločina protiv čovečnosti – imamo svoja prava.

Imamo pravo na istinu, to jeste pravo da znamo okolnosti nestanka ili smrti naših voljenih. Pravo na istinu podrazumeva i pravo na efikasnu i temeljitu istragu, koja će da prevrne svaki kamen u potrazi za posmrtnim ostacima naših nestalih, da bismo ih identifikovali i da bismo mi, porodice nestalih, našim srodnicima obezbedili dostojanstvenu sahranu.

Mi imamo pravo na pravdu. Imamo pravo da tražimo da se počinioci – oni koji su krivi za nestanak naših voljenih – istraži, da im se sudi i ako se ustanovi njihova krivica – da se kazne za ono šta su počinili.

Mi imamo pravo na reparaciju. Iako ne postoji finansijska nadoknada koja bi ikada mogla da „nadoknadi“ izgubljenog brata, muža ili sina, ona može da olakša svakodnevne, egzistencijalne probleme sestara, udovica i majki koje su često ostavljene da se same staraju za preživele članove porodice. Imamo pravo ne samo na finansijsku reparaciju, nego i na simboličnu reparaciju, poput zvaničnih izvinjenja, memorijala i komemoracija kao oblika priznanja. Ja bih da dodam još i to da oni nešto znače samo ako ih prate i druge mere koje služe da se se postigne istina i pravda.

Mi, porodice nestalih lica, imamo pravo na garanciju ne ponavljanja, to jeste korake koji će da osiguraju da se zločini počinjeni u prošlosti neće ponoviti u budućnosti. To znači i da država ima obavezu da kroz procese provere istraži i smeni lica uključena u zločine, bilo da se radi o nalogodavcima ili izvršiocima prisilnih nestanaka, zaposlena u državnim institucijama kakve su oružane snage, službe bezbednosti, policija, pa čak i pravosuđe.

Ako su to naša prava, onda država ima zadatak da ispuni obaveze koje je sleduju.

Želim govoriti iz svog iskustva – kao neko ko je uključen u proces pronalaženja i identifikacije nestalih na Zapadnom Balkanu – o tome šta države i drugi akteri, poput međunarodne zajednice, rade da bi ispunili svoje obaveze i time pomogli porodicama nestalih lica da dođu do svojih prava. Govoriću o dobrim stvarima, ali i o onima koje su mogle bolje da se urade.

Da bi rešili problem nestalih lica, vlade država Zapadnog Balkana osnovale su državne institucije, kao što su komisije i instituti za nestale osobe. Ti organi su dobili zadatak da provode procese traženja, ekshumacije i identifikacije nestalih. Njihov je rad veoma važan, kao što je važna injihova međusobna saradnja u ovom procesu.

Prihvativši da pitanje nestalih nije samo humanitarno pitanje, nego i pitanje vladavine prava, zemlje Zapadnog Balkana osnivaju institucije za istraživanje ratnih zločina i specijalizovana tužilaštva za ratne zločine koja imaju važnu ulogu u istraživanju ratnih zločina, a posebno kada su u pitanju istrage i podizanje optužnica koje uključuju i slučajeve prisilnih nestanaka. To je dalo zamah procesu, ali pravda nije zadovoljena u svim slučajevima, uključujući i moj.

Međunarodna zajednica ima važnu ulogu u procesu pronalaženja i identifikacije nestalih. I ICMP i MKCK su podržali osnivanje udruženja porodica kidnapovanih i nestalih lica. Organizovali su radionice i obuke da ojačaju naše kapacitete, naprave mreže na etničkom i multietničkom nivou, te da nam pomognu da provodimo sve naše aktivnosti. Takođe podrškua ktivnostima udruženja pružaju vladine institucije država u regionu.

Regionalna konferencija je od suštinske važnosti. ICMP je organizovaobrojne regionalne konferencije porodica nestalih lica, gde smo imali priliku razmeniti iskustva o istim ili sličnim problemima i preprekama u procesu ekshumacija i identifikacija. Te su nas konferencije inspirisale da stvaramo mreže i govorimo jednim glasom, a sve sa ciljem da ubrzamo proces pronalaženja i identifikacije nestalih lica i da provodimo prava članova njihovih porodica.

Moram istaći i da mi, porodice nestalih, imamo veoma važnu ulogu uprocesu pronalaženja i identifikacije nestalih lica. Lobirali smo zausvajanje neophodnih zakonodavnih odredbi o nestalim licima, ali i za osnivanje odgovarajućih državnih institucija koje će se baviti rešavanjem pitanja nestalih. Od državnih institucija uključenih u proces rešavanja pitanja nestailih zahtevamo odgovoronost i transparentnost. Podržavamo svoje članove koji žive u nezavidnim socioekonomskim uslovima i koji spadaju u kategoriju najugroženijih u smislu traume i neizvesnosti u kojoj žive. Konačno, dali smo na hiljade krvnih uzoraka bez kojih bi bilo prosto nemoguće da se oslonimo na identifikacije zasnovane na analizi DNK, a koje ICMP provodi proteklih deset godina. Možda zvuči neskromno, ali porodice nestalih lica dale su najveći doprinos u procesu rešavanja pitanja nestalih.

Korišćenje tehnologije za analizu DNK ima najveći i najvažniji uticaj na proces identifikacija nestalih lica na Zapadnom Balkanu. Analiza DNK svakom članu porodice nestalog daje verovatnoću u vezi sa identifikacijom, jer se izveštaj o podudaranju izdaje samo ako postoji verovatnoća od 99,95% da je potvrđen identitet posmrtnih ostataka podvrgnutih analizi.

Brine nas i bezbednost naših genetičkih podataka koje dajemo za potrebe provođenja analize DNK. Od suštinske su važnosti garancije kakve daje ICMP – da će se genetički materijal koristiti samo za potrebe identifikacija, i ja bih dodala, krivične pravde. Ne mogu dovoljno naglasiti koliko je važan integritet i transparentnost institucija uključenih u identifikaciju nestalih lica, kako domaćih tako i međunarodnih.

Iako nisam stručnjak za ta pitanja, smatram da i sistemi upravljanja forenzičkim bazama podataka imaju veoma važnu ulogu u rešavanju pitanja nestailih, posebno kada su u pitanju ogromni brojevi post-mortem uzoraka ireferentnih uzoraka krvi koje daju članovi porodica nestalih. Ti sistemi ne samo da pomažu u upravljanju ogromnim brojem podataka, nego služe i kao sredstvo za analizu koje pomaže u pronalaženju lokacija masovnih grcbnica i njihove međusobne povezanosti.

Ne smemo podceniti razmere tragedije koju smo doživeli ja i stotine hiljada članova drugih porodica nestalih lica širom bivše Jugoslavije. Nakon završetka sukoba u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu, broj nestalih se, prema procenama, popeo na 40,000 lica. Treba istaći, međutim, da je više od 70% nestalih do danas identifikovano.

Uprkos svim postignutim rezultatima želim istaći sledeće preporuke:

• depolitizovati problem i obezbediti jednak tretman žrtava i njihovih porodica,
• proveriti sve potencijalne masovne i pojedinačne grobnice u regionu,
• efikasnija primena poštovanja potpisanih sporazuma i protokola između država,
• privesti pred lice pravde poznate kidnapere, počinioce zločina i njihove nalogodavce,
• formirati jedinstvenu listu nestalih u regionu;
• formirati objedinjene baze podataka, odnosno otvoriti sve arhive za svako nestalo lice,
• formirati fond za reparaciju porodica žrtava,
• pokrenuti medijsku kampanju u cilju buđenja svesti javnosti o značaju rešavanja ovog pitanja za proces pomirenja i budućeg zajedničkog života.

Apelujemo na sve narode u svetu da se zločini ne zaborave i da spreče njihovoponavljanje, na čemu mi nastavljamo da insistiramo, da se naša patnja zanašim najdražim nikada i nikome u svetu u budućnosti ne dogodi.Sekretar Udruženja porodica kidnapovanih i nestalih lica na KiMOlgica Božanić