Ниш – У Вишем суду у Нишу је почело суђење у одсуству седморици припадника такозване Ослободилачке војске Косова, оптужених због терористичких напада на припаднике Војске Југославије на почетку јесени 1998. године, у којима су погинула шесторица војника.
Саслушано је деветоро сведока – припадника Војске Југославије и чланова породица војника и војних старешина који су страдали. Сведоци из ВЈ испричали су пред судским већем стравичне детаље о нападу терориста крајем септембра 1998.године и пљачки погинулих војника, са чијих тела су скидали накит – прстење и златне ланчиће, као и наоружање.
Мој син је отишао 23. јуна 1998. године и после 99 дана убијен је на Кошарама. Имао је убрзану обуку у Нишком корпусу коју је ондашњи начелник Генералштаба скратио још у мају, а нас су лагали да је обука шест месеци. Они су 28. септембра пребачени на Кошаре а 30. је била прва патрола. У тој патроли два војника и возач радили су по уговору. Командант патроле и три војника јунске класе који су само 99 дана провели на обуци крећу у патролу која долази на 30 метара од границе – рекла је за „Политику” после суђења Лозанка Радоичић, мајка војника Владимира Радоичића, погинулог на караули на Кошарама.
Зашто је командант те патроле кренуо на то место у таквом саставу, кад је знао шта се на Кошарама дешавало, пита ова жена која 17 година чека правду.
Ако они буду осуђени на годину, пет или десет година затвора, биће и то нека правда. Важно је да држава ради свој део посла и да то не траје још шест година, колико је прошло од подизања оптужнице. Ако та пресуда буде правоснажна, десиће се оно што чекам све ово време – да држава стане иза тих војника и да призна српске жртве. До сада је само утврђено да су наши војници и полицајци убијали Албанце, а ниједан поступак није вођен за злочин над Србима. За мене би то била потврда да најзад држава стаје иза својих жртава и да би иза тога могла да буде расписана потерница за кривцима – каже Лозанка Радоичић.
На оптужници за тероризам су Албанци са Косова којима се суди у одсуству: Шићер Маљоку (48) из Јуника код Дечана, Џагер Гаши (45) из Доње Крушице код Суве Реке, Демуш Гацафери (43) из Јуника, Дема Маљоку (38.) из Ђоцаја код Дечана, Агрон Исуфи (44) из Штимља, Антон Чуни (48) из Ђаковице и Алија Рабит (60) из Црнотице код Прешева.
Према оптужници, они су са тридесетак неидентификованих особа чланова терористичке групе „Кобре” септембра 1998. године на путу између караула „Маја чобан” и „Морина” на југословенско-албанској граници подметнули противтенковске мине. У Србију су долазили са карауле „Каменица” на територији Републике Албаније, а командовао им је директно покојни Агим Рамадани. Терористи су 30. септембра упали на територију Србије и СР Југославије и поставили заседу патроли граничне службе Војске Југославије. Када ја патрола пролазила тим путем активирали су мине и дигли у ваздух возило са југословенским војницима граничарима.
У нападу терориста тешко је рањен вођа патроле ВЈ Милан Бундало, који је два сата после тога преминуо, а повређени су војници Бобан Михајловић, Слађан Јовановић, Саша Костић и Горан Јовановић. После напада на патролу ВЈ чланови „Кобре” отворили су ракетну и стрељачку паљбу на хеликоптер који је надлетао место заседе и стигао у помоћ страдалима.
Ова група оптужених терориста је, како се сумња, поставила противтенковске мине и недалеко од карауле „Кошаре”, а истога дана 30. септембра око поднева из заседе је напала ракетним бацачима и бомбама возило са припадницима ВЈ. Погинули су војници граничари Владимир Радоичић, Миладин Гобељић, Илија Павловић, Мирослав Јоцић и Милош Павловић. У том нападу тешко су рањени вођа граничне патроле капетан Горан Лозница и војник Горан Симић, док је заставник Добросав Дражић успео да побегне терористима неповређен.