Судбина 540 Срба несталих на Косову и даље непозната

Породице 540 несталих Срба на Косову и Метохији пуних 16 година не знају шта се десило са њиховим ближњима, а исто толико траје и њихова потрага за несталим родитељима, децом, браћом, сестрама…

– И даље трагамо за нашим најмилијима, али резултати су веома слаби. Њихове судбине не можемо сазнати без учешћа међународне мисије и албанских институција, али иако смо више пута разговарали са Еулексом, нико није био процесуиран нити је одговарао за злочине почињене крајем деведесетих година – каже за „Политику” Верица Томановић, председница Удружења породица киднапованих и несталих на КиМ, које је јуче обележило 16 година постојања.

Са списка несталих овог удружења у последњих више од деценије и по нико није нађен жив, док су пронађени земни остаци 363 жртве српске националности, који су предати породицама.

– Огорчени смо јер године пролазе, а породице и даље не знају ништа о судбини најближих и живе у правној агонији. Шта год да покушамо, наилазимо на зид ћутања, а не сме постојати оправдање за насилно отимање и убијање људи на прагу њихових кућа, радних места, као ни за егзодус 300.000 људи са простора где смо вековима живели и то у време мира, после доласка мировних снага у јуну 1999. године – наглашава наша саговорница.

Прва жртва киднаповања у јужној српској покрајини која су се дешавала од 1998. до краја 2000. године, по евиденцији удружења, била је Милица Радуновић из Дашиновца код Дечана, којој се изгубио сваки траг 23. априла 1998. године. Осим Миличине, ни 16 година након последњих отмица, није откривена судбина око 540 особа српске националности, а нада да ће истина о њима бити обелодањена је све мања.

– Наши најмилији нису били заштићени од напада екстремиста упркос чињеници да је тада на Косову било 50.000 припадника Кфора. Ни данас немамо увид у спискове затвореника у 144 логора на Косову и Метохији који су постојали у то време, а током година нашег рада сазнали смо да су постојала места где су убијани Срби и други припадници неалбанских националности, где се трговало њиховим органима. То је потврдио и извештај Дика Мартија у Савету Европе – прича Верица Томановић.

Осим дугогодишње психичке исцрпљености због незнања о несталим најмилијима, породице жртава, по речима Томановићеве, имају многобројне проблеме због непостојања закона о несталима, који имају све земље у региону изузев Србије. Без њега не постоји ни системско законско решење за породице цивилних жртава.

Већ неколико година чека се одговор на питање када ће се испитати подручје на северу Албаније, где су, према неким наводима, могуће масовне гробнице. Требало би да се провере и наводи одређених сведока о масовним гробницама на Косову и Метохији. Такође, претпоставља се да су неке српске жртве сахрањене као Албанци, због чега би требало покренути ексхумацију, а за то не постоји сарадња друге стране.

Извор: http://www.politika.rs/1